петак, 27.04.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:07

Ерем без дућана

Насеље са 33 куће, усред сремских њива, званично је улица села Вогња, одвојена пет километара, има струју, воду, телефон, асфалт, али нема школу, амбуланту, кафану, пошту, па ни дућан
Аутор: Миомир Филиповићсубота, 03.02.2018. у 21:51
(Фото Википедија)

Вогањ – Више од половине житеља Срема кад би сте упитали где се налази село или насеље Ерем, рећи ће да не зна, а она друга половина ће казати да никад није чула за то место. А, Ерем се налази усред плодних сремачких њива између два највећа сремска града Сремске Митровице и Руме, удаљено од села Вогња пет километара. И како бирократија није знала шта да чини са насељем од 33 куће и шором дугим 300 метара, она га је припојила селу Вогњу као једну улицу под називом Радановачка, која је од регионалног пута Сремска Митровица–Рума удаљена километар асфалтним путем.

Ерем је насеље које постоји скоро три века. Основали су га грофови Пејачевићи. Била је то пустара где су држали марву и слуге на искрају феудалног доба које је револуцијом 1848. године прерасло у капитализам.

Гроф Петар Пејачевић, оснивач града Руме 1745. године, овде је имао велике чопоре свиња и крда говеда и слуге са својим породицама. Грофови Пејачевићи су изградили једну од првих железничких станица у Срему. Њихови обори су били поред станице испред насеља Ерем. Станица Вогањ и данас је у служби људи. Име Ерем, по једном извору потиче из мађарског језика и значи радост. Неко предање вели да је назив од грчке речи еремит или човека који живи у пустари. Међутим, извори воде и до француске речи еремитажа што би значило усамљено место. Како било да било овде је у разна времена ратова, револуција и господара било честих смена породица које су живеле од рада на грофовији Пејачевића све до завршетка Првог светског рата када је ова грофовија укинута аграрном реформом.

Данас у Ерему од стотинак становника углавном живе Срби, досељеници после Другог светског рата из Лике, Кордуна, Босне и других крајева. Од 33 куће још је пет-шест празних или понеко живи преко лета. Доскора се овде могла купити добра кућа и плац за само четири хиљаде евра. Сад то више није тако. Стигао водовод и цена скаче. Ни плац, који се може уредити од њиве, више није за багателу.

Ерем има неколико млађих брачних парова. Сад предњаче Ђумићи и Демићи. Право је богатство да у овом месту има четворо деце. Милан и Слађана Ђумић имају двоје деце. Милана има пет, а Зоран две године. Саградили су спратну кућу, на крају насеља.

Овде је идеално место за пољопривреду. Тренутно обрађујем око 40 хектар земље. И ту нећу стати. Овде је земља плодна. Ерем је само наоко удаљено, а у ствари је све близу. Те километре прелазимо за неколико минута. На овом равном простору могло би се подићи село са више стотина житеља који желе да производе храну. Потребно је да држава даје подстицај младим брачним паровима кредитима за куповину старих кућа или плаца где би могли да подигну нову и формирају домаћинство – наглашава Милан Ђумић.

На ове Миланове речи наставља супруга Слађана која је родом из фрушкогорског села Нерадина:

Прво би волела да се наше насеље назове по називу улице и два сокака Радановац. Има лепо значење у смислу радости. Ово није кршевити крај. Читам, слушам и гледам стално како се гасе села, ево једно може да расте. Али, нама је потребна помоћ државе да се подигне зграда школе, амбуланте, поште, да имамо своју месну заједницу. Тада ће млади долазити да живе овде, а не да чекају и не дочекају посао у граду. Самим доласком младих неко ће да отвори кафану или ресторан, неко продавницу или занатску радњу. Сад то ништа немамо. Немамо чак ни продавницу. Нема ко да отвори. Идемо аутомобилом у куповину, најчешће у град.

У породици Демића има два средњошколца. Милица је прва година, а Милан трећа година ветеринарске школе у Руми.

– Кад би општина урадила асфалтни пут од два километра до дворца Пејачевића, у нашем атару, могао би да заживи и сеоски туризам и угоститељство. Пут, вода, телефони и струја све решавају. Ми то имамо, близу смо и гасовода. Потребно је младима пружити помоћ да на таквом простору формирају породицу. Нису то велика улагања ако желимо да развијамо село. Ми имамо пола и још пола да помогне држава, па да будемо право село. Овако ја већ шест месеци молим надлежне да нам замене шест уличних сијалица и ништа од обећања – износи Предраг Демић, отац Милице и Милана.

У Ерем аутобус долази само за време школе. Вози Милицу и Милана. Обоје средњошколаца желе да једног дана буду ветеринари.

– Ја бих био ветеринар са амбулантом у мом Ерему кад бих имао прилику да ми држава помогне као што сад помажу у неким крајевима, за мене, са великим новцем да се отворе задруге. Иако бих живео у Ерему, ја бих могао да опслужујем неколико села око мене, јер то ништа није далеко. А, на родитељском имању много лакше бих дограђивао него да негде идем и све из почетка градим – вели Милан.


Коментари0
115cf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља