После издања посвећеног Џорџу Гершвину и албума на коме је спојио Баха и Горана Бреговића, али и књиге „Балет и ја у неколико слика” уз пратећи компакт-диск „За леву руку и три пољупца”, београдски композитор и пијаниста Мирослав Цупара недавно је објавио нови компакт диск „Моје судбинско путовање” (My Destiny`s Journey). Реч је о музичко-сценском делу, које се може сврстати у неокласицизам, али се у исто време ослања и на традицију америчке класике 20. века, односно џеза, истиче Цупара у разговору за „Политику”.
– Ово дело је нека врста сопственог емотивног пражњења са јасним филозофским размишљањем о животу и његовом смислу. Ауторским радом сам желео да захвалим свим особама које су у мом музичком животу оставиле дубок траг. Сви ставови, тј. нумере на диску имају тачну адресу, односе се на неког од мојих хероја. Диск отвара „Песма срца” која, као неки извор, израња на „светлост дана”, а потом следе путешествија по мом бурном музичком животу и то кроз различите хармонске боје, валере и ритмове. У сталној сам дилеми да ли живот пролази узалуд и да ли сав труд има неки смисао. Задњи став даје апсолутно разрешење и недвосмислено констатујем: „Да, ја сам срећан” – прича Цупара, који на овом албуму, осим клавира потписује и композиције и аранжмане.
– Данас се, нажалост, тражи ренесансни модел личности уметника који мора бити „девојка за све”. Некад смо ноте писали руком, а данас мораш да научиш да радиш у апликацији која на једноставан начин решава питања аранжирања, компоновања, продукције и снимања звука. Онај ко не усвоји основна знања из ових области нема шта у музици да тражи – сматра композитор и пијаниста, додајући да је данас публика за уметничку музику у „одумирању”.
– Људи све мање одлазе на концерте, питате се зашто. Па, све се може пронаћи на интернету, тако да се уметничка музика као и други видови уметности лагано гасе. Економском терминологијом речено, непрофитабилни су. Менаџери и људи који зарађују на музици траже простије форме како би музика „купила љубав” широких народних маса, а крајњи резултат је поражавајући.
На претходним издањима „Pieces of a Dream” и „From Bach to Bregovic” понудио је своје виђење Гершвинових класика, односно нашао тачку спајања Баха и Бреговића.
– Свирајући у мањим и већим камерним, потом џез и рок саставима, хтео сам да се опробам и као солиста, а то сам остварио управо са Гершвином. Кроз Гершвина сам желео да се на неки начин приближим свирачки својим идолима: Оскару Питерсону, Билу Евансу, Еролу Гарнеру. А Бреговић је био и остао „опсесија” моје ране младости. Доживео је невероватна признања током своје музичке каријере, а једно од њих је био и фестивал у Сен Денију надомак Париза, који се звао „Од Баха до Бреговића”. Бреговића су ставили раме уз раме са Бахом и тиме му одали признање на светском нивоу. За друго дискографско издање позајмио сам назив „Од Баха до Бреговића” и покушао да са композицијама обухватим период од барока па све до модерне музике свирајући на „свој начин” и спајајући класику, џез и модерну музику – прича Цупара, и у каријери издваја баш тренутак када је изабран за асистента Горана Бреговића, на избору певача за Евровизији 2010:
– Био сам и узбуђен, и срећан, свестан да сам дошао на „поклоњење” свом идолу! Али, највећу заслугу дугујем професорки Оливери Ђурђевић која је препознала у мени вештог импровизатора и џезера, и не могу да заборавим њен гест када ми је после концерта „Једној жени” уручила посвету на којој је писало „Једином Мирославу од једне Оливере”. Морам да поменем и своју „другу породицу”, ансамбл „Клуб 66” под управом Милета Мартиновића, и са вокалним солистом Надом Павловић. Као образован музичар и формирана личност у то време, тек кроз трогодишњи боравак у том ансамблу схватио сам шта је музика и колико ми значи!
