петак, 14.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:57

Бреговић је моја опсесија

Данас се тражи ренесансни модел личности уметника који мора бити „девојка за све”, каже композитор и пијаниста Мирослав Цупара
Аутор: Ј. Ко­при­ви­цанедеља, 04.02.2018. у 12:00
Мирослав Цупара (Фо­то Љ. Цу­па­ра)

По­сле из­да­ња по­све­ће­ног Џор­џу Гер­шви­ну и ал­бу­ма на ко­ме је спо­јио Ба­ха и Го­ра­на Бре­го­ви­ћа, али и књи­ге „Ба­лет и ја у не­ко­ли­ко сли­ка” уз пра­те­ћи ком­пакт-диск „За ле­ву ру­ку и три по­љуп­ца”, бе­о­град­ски ком­по­зи­тор и пи­ја­ни­ста Ми­ро­слав Цу­па­ра не­дав­но је об­ја­вио но­ви ком­пакт диск „Мо­је суд­бин­ско пу­то­ва­ње” (My De­stiny`s Jo­ur­ney). Реч је о му­зич­ко-сцен­ском де­лу, ко­је се мо­же свр­ста­ти у нео­кла­си­ци­зам, али се у исто вре­ме осла­ња и на тра­ди­ци­ју аме­рич­ке кла­си­ке 20. ве­ка, од­но­сно џе­за, ис­ти­че Цу­па­ра у раз­го­во­ру за „По­ли­ти­ку”.

– Ово де­ло је не­ка вр­ста соп­стве­ног емо­тив­ног пра­жње­ња са ја­сним фи­ло­зоф­ским раз­ми­шља­њем о жи­во­ту и ње­го­вом сми­слу. Аутор­ским ра­дом сам же­лео да за­хва­лим свим осо­ба­ма ко­је су у мом му­зич­ком жи­во­ту оста­ви­ле ду­бок траг. Сви ста­во­ви, тј. ну­ме­ре на ди­ску има­ју тач­ну адре­су, од­но­се се на не­ког од мо­јих хе­ро­ја. Диск отва­ра „Пе­сма ср­ца” ко­ја, као не­ки из­вор, из­ра­ња на „све­тлост да­на”, а по­том сле­де пу­те­ше­стви­ја по мом бур­ном му­зич­ком жи­во­ту и то кроз раз­ли­чи­те хар­мон­ске бо­је, ва­ле­ре и рит­мо­ве. У стал­ној сам ди­ле­ми да ли жи­вот про­ла­зи уза­луд и да ли сав труд има не­ки сми­сао. Зад­њи став да­је ап­со­лут­но раз­ре­ше­ње и не­дво­сми­сле­но кон­ста­ту­јем: „Да, ја сам сре­ћан” – при­ча Цу­па­ра, ко­ји на овом ал­бу­му, осим кла­ви­ра пот­пи­су­је и ком­по­зи­ци­је и аран­жма­не.

– Да­нас се, на­жа­лост, тра­жи ре­не­сан­сни мо­дел лич­но­сти умет­ни­ка ко­ји мо­ра би­ти „де­вој­ка за све”. Не­кад смо но­те пи­са­ли ру­ком, а да­нас мо­раш да на­у­чиш да ра­диш у апли­ка­ци­ји ко­ја на јед­но­ста­ван на­чин ре­ша­ва пи­та­ња аран­жи­ра­ња, ком­по­но­ва­ња, про­дук­ци­је и сни­ма­ња зву­ка. Онај ко не усво­ји основ­на зна­ња из ових обла­сти не­ма шта у му­зи­ци да тра­жи – сма­тра ком­по­зи­тор и пи­ја­ни­ста, до­да­ју­ћи да је да­нас пу­бли­ка за умет­нич­ку му­зи­ку у „од­у­ми­ра­њу”.

– Љу­ди све ма­ње од­ла­зе на кон­цер­те, пи­та­те се за­што. Па, све се мо­же про­на­ћи на ин­тер­не­ту, та­ко да се умет­нич­ка му­зи­ка као и дру­ги ви­до­ви умет­но­сти ла­га­но га­се. Еко­ном­ском тер­ми­но­ло­ги­јом ре­че­но, не­про­фи­та­бил­ни су. Ме­на­џе­ри и љу­ди ко­ји за­ра­ђу­ју на му­зи­ци тра­же про­сти­је фор­ме ка­ко би му­зи­ка „ку­пи­ла љу­бав” ши­ро­ких на­род­них ма­са, а крај­њи ре­зул­тат је по­ра­жа­ва­ју­ћи.

На прет­ход­ним из­да­њи­ма „Pi­e­ces of a Dre­am” и „From Bach to Bre­go­vic” по­ну­дио је сво­је ви­ђе­ње Гер­шви­но­вих кла­си­ка, од­но­сно на­шао тач­ку спа­ја­ња Ба­ха и Бре­го­ви­ћа.

– Сви­ра­ју­ћи у ма­њим и ве­ћим ка­мер­ним, по­том џез и рок са­ста­ви­ма, хтео сам да се опро­бам и као со­ли­ста, а то сам оства­рио упра­во са Гер­шви­ном. Кроз Гер­шви­на сам же­лео да се на не­ки на­чин при­бли­жим сви­рач­ки сво­јим идо­ли­ма: Оска­ру Пи­тер­со­ну, Би­лу Еван­су, Еро­лу Гар­не­ру. А Бре­го­вић је био и остао „оп­се­си­ја” мо­је ра­не мла­до­сти. До­жи­вео је не­ве­ро­ват­на при­зна­ња то­ком сво­је му­зич­ке ка­ри­је­ре, а јед­но од њих је био и фе­сти­вал у Сен Де­ни­ју на­до­мак Па­ри­за, ко­ји се звао „Од Ба­ха до Бре­го­ви­ћа”. Бре­го­ви­ћа су ста­ви­ли ра­ме уз ра­ме са Ба­хом и ти­ме му ода­ли при­зна­ње на свет­ском ни­воу. За дру­го дис­ко­граф­ско из­да­ње по­зај­мио сам на­зив „Од Ба­ха до Бре­го­ви­ћа” и по­ку­шао да са ком­по­зи­ци­ја­ма об­у­хва­тим пе­ри­од од ба­ро­ка па све до мо­дер­не му­зи­ке сви­ра­ју­ћи на „свој на­чин” и спа­ја­ју­ћи кла­си­ку, џез и мо­дер­ну му­зи­ку – при­ча Цу­па­ра, и у ка­ри­је­ри из­два­ја баш тре­ну­так ка­да је иза­бран за аси­стен­та Го­ра­на Бре­го­ви­ћа, на из­бо­ру пе­ва­ча за Евро­ви­зи­ји 2010:

– Био сам и уз­бу­ђен, и сре­ћан, све­стан да сам до­шао на „по­кло­ње­ње” свом идо­лу! Али, нај­ве­ћу за­слу­гу ду­гу­јем про­фе­сор­ки Оли­ве­ри Ђур­ђе­вић ко­ја је пре­по­зна­ла у ме­ни ве­штог им­про­ви­за­то­ра и џе­зе­ра, и не мо­гу да за­бо­ра­вим њен гест ка­да ми је по­сле кон­цер­та „Јед­ној же­ни” уру­чи­ла по­све­ту на ко­јој је пи­са­ло „Је­ди­ном Ми­ро­сла­ву од јед­не Оли­ве­ре”. Мо­рам да по­ме­нем и сво­ју „дру­гу по­ро­ди­цу”, ан­самбл „Клуб 66” под упра­вом Ми­ле­та Мар­ти­но­ви­ћа, и са во­кал­ним со­ли­стом На­дом Па­вло­вић. Као обра­зо­ван му­зи­чар и фор­ми­ра­на лич­ност у то вре­ме, тек кроз тро­го­ди­шњи бо­ра­вак у том ан­сам­блу схва­тио сам шта је му­зи­ка и ко­ли­ко ми зна­чи! 


Коментари1
b4013
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

DUSAN dojcinovic
I moja,u mojim fazon pesmama

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља