Вла­сти­мир је по­след­њи пут ви­ђен у ју­тар­њим ча­со­ви­ма, 4. ок­то­бра 1971. го­ди­не, на ауто­бу­ској ста­ни­ци у Гор­њем Ма­те­јев­цу, док је че­као ауто­бус за Ниш. Ње­гов син је пред су­дом ре­као да га је отац ра­но про­бу­дио да иде да ме­ље жи­то и да га по­сле то­га ви­ше ни­је ви­део.

Про­шло је пет да­на ка­да су ком­ши­је и ро­ђа­ци по­че­ли да се рас­пи­ту­ју шта је са Вла­сти­ми­ром. Про­шло је пу­них пет го­ди­на ка­да је по­ли­ци­ја ухап­си­ла ње­го­ву же­ну Љу­бин­ку и њи­хо­вог си­на, а не­ко­ли­ко да­на ка­сни­је хап­се и Мар­ка, за ко­га се у се­лу при­ча­ло да је у ве­зи са Љу­бин­ком.

– По­што­ва­ни су­де, пред ва­ма се­ди чо­век ко­ји ни­је крив. Мар­ко ни­је уби­ца. Ви не­ма­те ни­је­дан до­каз да је Вла­сти­мир ли­шен жи­во­та. Леш тог чо­ве­ка ни­ка­да ни­је про­на­ђен. За­то је ва­ша је­ди­на мо­гу­ћа од­лу­ка осло­ба­ђа­ју­ћа пре­су­да. Убе­ђен сам да би сва­ка дру­га­чи­ја од­лу­ка би­ла про­тив­на ва­шој су­диј­ској са­ве­сти, а ви са­мо та­кву са­вест у овом тре­нут­ку мо­же­те да има­те – ре­као је адво­кат Ми­лан Ву­јин у за­вр­шној ре­чи пред ве­ћем пе­то­ри­це Окру­жног су­да у Ни­шу 1977. го­ди­не.

Мар­ко је ипак осу­ђен за уби­ство, на 12 го­ди­на за­тво­ра. Пре­су­ду је по­твр­дио и Вр­хов­ни суд. Адво­кат Ву­јин ве­ру­је да је то суд­ска за­блу­да. Уве­рен је да Мар­ко ни­је уби­ца, а он је ка­зну из­др­жао.  

Ни­је би­ло ни­јед­ног ма­те­ри­јал­ног до­ка­за по­мо­ћу ко­га је суд мо­гао да обра­зло­жи сво­ју од­лу­ку. Је­ди­ни до­каз про­тив Мар­ка би­ле су Љу­бин­ки­не из­ја­ве. Тач­ни­је, 14 ње­них раз­ли­чи­тих из­ја­ва ко­је је да­ла то­ком ис­тра­ге. 

Љу­бин­ка је са­слу­ша­ва­на де­сет пу­та и увек је не­ги­ра­ла да има би­ло ка­кве ве­зе са не­стан­ком или уби­ством свог му­жа Вла­сти­ми­ра. Њи­хов син је та­ко­ђе био у при­тво­ру, под сум­њом да је уче­ство­вао у зло­чи­ну. Љу­бин­ка је при­ли­ком је­да­на­е­стог са­слу­ша­ња ре­кла: „Пу­сти­те ми си­на. Мог му­жа смо уби­ли ја и Мар­ко.”

Већ на­ред­ног да­на син је пу­штен из при­тво­ра. До кра­ја су­ђе­ња је го­во­рио да не ве­ру­је у мај­чи­но при­зна­ње. 

Оп­ту­жни­ца је на­пи­са­на на осно­ву ње­них 14 из­ја­ва, ко­је су би­ле раз­ли­чи­те у мно­гим де­та­љи­ма. Јед­ном је ка­за­ла да је те ве­че­ри, 3. ок­то­бра, сва­ђа из­ме­ђу Вла­сти­ми­ра и Мар­ка по­че­ла на те­ра­си, а дру­ги пут да су ту­чу за­по­че­ли у со­би. Јед­ном је ре­кла да је Мар­ко уда­вио Вла­сти­ми­ра ру­ка­ма, дру­ги пут да га је убио ма­ка­за­ма, а тре­ћи пут је спо­ми­ња­ла бри­тву. Ка­да је Вла­сти­мир по­чео да до­зи­ва ком­ши­је у по­моћ, она му је у уста ста­ви­ла ма­ра­му. На дру­гом са­слу­ша­њу то ни­је би­ла ма­ра­ма не­го блу­за, а на тре­ћем џем­пер.

У оп­ту­жни­ци је пи­са­ло да су те­ло уви­ли у пр­те­ни ћи­лим, по­ли­ли бен­зи­ном и за­па­ли­ли, али да су убр­зо уга­си­ли ва­тру, јер би ти­ме скре­ну­ли па­жњу ком­ши­ја, па да је на кра­ју Мар­ко „од­нео леш у не­по­зна­том прав­цу”.

Ниг­де у ку­ћи ни­су про­на­ђе­ни тра­го­ви кр­ви, ни­ти тра­го­ви га­ре­жи. Ни­ко од ком­ши­ја ни­је осе­тио дим ни­ти чуо за­по­ма­га­ње.

Све Љу­бин­ки­не из­ја­ве би­ле су сни­мље­не на маг­не­то­фон­ској и филм­ској тра­ци, али она ни­ка­да ни­је би­ла на су­ђе­њу.

– По при­је­му оп­ту­жни­це бра­ни­о­цу је ре­кла да је све лаж што је у сво­јим при­зна­њи­ма на­ве­ла, што се мо­же и ви­де­ти из са­др­жи­не при­зна­ња, ко­ја су пот­пу­но про­тив­реч­на. Из­ја­ви­ла је при­го­вор про­тив оп­ту­жни­це, али о том при­го­во­ру ни­је од­лу­чи­ва­но јер Љу­бин­ка ви­ше ни­је има­ла сна­ге да са­че­ка су­ђе­ње, да по­гле­да у очи оп­ту­же­ном Мар­ку и свом си­ну, па је у про­сто­ри­ја­ма за­тво­ра од­у­зе­ла се­би жи­вот ве­ша­њем – ре­као је адво­кат Ву­јин.

Суд је утвр­дио да од­но­си у по­ро­ди­ци ни­су би­ли нај­бо­љи. При­ча­ло се да је Вла­сти­мир без са­гла­сно­сти су­пру­ге и си­на про­да­вао сво­је њи­ве и но­вац тро­шио по ка­фа­на­ма. Се­о­ске при­че ука­зи­ва­ле су на тај­ну ве­зу Љу­бин­ке и Мар­ка, ко­ја је тра­ја­ла 15 го­ди­на, али ни то са си­гур­но­шћу ни­је утвр­ђе­но. 

Је­дан све­док се при кра­ју су­ђе­ња од­јед­ном „се­тио” да Вла­сти­ми­ра ни­је ви­део 4. не­го 3. ок­то­бра на ауто­бу­ској ста­ни­ци. То је би­ла не­де­ља, а не­де­љом ују­тру ни­је би­ло ауто­бу­ских по­ла­за­ка из Гор­њег Ма­те­јев­ца за Ниш. Два све­до­ка су твр­ди­ла да су ви­де­ли Вла­сти­ми­ра у по­не­де­љак, 4. ок­то­бра у Ни­шу.

– Ми ни­смо то­ком по­ступ­ка из­ве­ли до­каз ко­ји би ма­кар по­сред­но упу­ћи­вао да је из­вр­ше­но уби­ство. Ни­смо има­ли по­у­здан по­да­так чак ни да је не­ста­ли Вла­сти­мир мр­тав, а ка­мо­ли да је на­сил­но ли­шен жи­во­та – ре­као је адво­кат Ву­јин у за­вр­шној ре­чи.

Вла­сти­мир ни­ка­да ни­је про­на­ђен, ни жив ни мр­тав.