Властимир је последњи пут виђен у јутарњим часовима, 4. октобра 1971. године, на аутобуској станици у Горњем Матејевцу, док је чекао аутобус за Ниш. Његов син је пред судом рекао да га је отац рано пробудио да иде да меље жито и да га после тога више није видео.
Прошло је пет дана када су комшије и рођаци почели да се распитују шта је са Властимиром. Прошло је пуних пет година када је полиција ухапсила његову жену Љубинку и њиховог сина, а неколико дана касније хапсе и Марка, за кога се у селу причало да је у вези са Љубинком.
– Поштовани суде, пред вама седи човек који није крив. Марко није убица. Ви немате ниједан доказ да је Властимир лишен живота. Леш тог човека никада није пронађен. Зато је ваша једина могућа одлука ослобађајућа пресуда. Убеђен сам да би свака другачија одлука била противна вашој судијској савести, а ви само такву савест у овом тренутку можете да имате – рекао је адвокат Милан Вујин у завршној речи пред већем петорице Окружног суда у Нишу 1977. године.
Марко је ипак осуђен за убиство, на 12 година затвора. Пресуду је потврдио и Врховни суд. Адвокат Вујин верује да је то судска заблуда. Уверен је да Марко није убица, а он је казну издржао.
Није било ниједног материјалног доказа помоћу кога је суд могао да образложи своју одлуку. Једини доказ против Марка биле су Љубинкине изјаве. Тачније, 14 њених различитих изјава које је дала током истраге.
Љубинка је саслушавана десет пута и увек је негирала да има било какве везе са нестанком или убиством свог мужа Властимира. Њихов син је такође био у притвору, под сумњом да је учествовао у злочину. Љубинка је приликом једанаестог саслушања рекла: „Пустите ми сина. Мог мужа смо убили ја и Марко.”
Већ наредног дана син је пуштен из притвора. До краја суђења је говорио да не верује у мајчино признање.
Оптужница је написана на основу њених 14 изјава, које су биле различите у многим детаљима. Једном је казала да је те вечери, 3. октобра, свађа између Властимира и Марка почела на тераси, а други пут да су тучу започели у соби. Једном је рекла да је Марко удавио Властимира рукама, други пут да га је убио маказама, а трећи пут је спомињала бритву. Када је Властимир почео да дозива комшије у помоћ, она му је у уста ставила мараму. На другом саслушању то није била марама него блуза, а на трећем џемпер.
У оптужници је писало да су тело увили у пртени ћилим, полили бензином и запалили, али да су убрзо угасили ватру, јер би тиме скренули пажњу комшија, па да је на крају Марко „однео леш у непознатом правцу”.
Нигде у кући нису пронађени трагови крви, нити трагови гарежи. Нико од комшија није осетио дим нити чуо запомагање.
Све Љубинкине изјаве биле су снимљене на магнетофонској и филмској траци, али она никада није била на суђењу.
– По пријему оптужнице браниоцу је рекла да је све лаж што је у својим признањима навела, што се може и видети из садржине признања, која су потпуно противречна. Изјавила је приговор против оптужнице, али о том приговору није одлучивано јер Љубинка више није имала снаге да сачека суђење, да погледа у очи оптуженом Марку и свом сину, па је у просторијама затвора одузела себи живот вешањем – рекао је адвокат Вујин.
Суд је утврдио да односи у породици нису били најбољи. Причало се да је Властимир без сагласности супруге и сина продавао своје њиве и новац трошио по кафанама. Сеоске приче указивале су на тајну везу Љубинке и Марка, која је трајала 15 година, али ни то са сигурношћу није утврђено.
Један сведок се при крају суђења одједном „сетио” да Властимира није видео 4. него 3. октобра на аутобуској станици. То је била недеља, а недељом ујутру није било аутобуских полазака из Горњег Матејевца за Ниш. Два сведока су тврдила да су видели Властимира у понедељак, 4. октобра у Нишу.
– Ми нисмо током поступка извели доказ који би макар посредно упућивао да је извршено убиство. Нисмо имали поуздан податак чак ни да је нестали Властимир мртав, а камоли да је насилно лишен живота – рекао је адвокат Вујин у завршној речи.
Властимир никада није пронађен, ни жив ни мртав.
