понедељак, 12.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:25
ДЕЦА И ТВ

Када се деца играју одраслих

Ми смо ти који представљамо узоре деци. Ако ми истичемо да је неопходно од раног узраста знати реч стилиста и да ће нас други више волети уколико сакријемо све своје физичке мане, онда их учимо да „буди свој” заправо значи „буди такав да те сви воле што више”. Изједначавамо љубав према себи са пажњом коју добијамо од других, каже психолог Јована Трбојевић
Аутор: Снежана Чикарићуторак, 06.02.2018. у 13:00
Јована Трбојевић (Фото из личне архиве)

Данас деца нису деца, без обзира на то да ли се такмиче у музичком програму. Сви се постављају према њима као према одраслима, имају много више информација од претходних генерација, остављена су већим делом себи и свету, јер се одрасли боре за егзистенцију. Реални свет губи на вредности са сваком следећом генерацијом, јер виртуелни свет има толико тога више да понуди, док реални свет захтева одговорност и превазилажење изазова.

Можда управо овај одговор психолога Јоване Трбојевић на питање да ли деца која се такмиче у „Пинковим звездицама” или емисији „Неки нови клинци” имају времена да буду деца, да се играју, друже са вршњацима – најбоље одсликава неко ново време у којем су таленат и жеља за победом тесно повезани са питањем престижа и светом шоу-бизниса.

Чак и веома мала деца „улазе” у тај свет одраслих и не схватајући шта се око њих дешава. Она, наравно, само желе да певају.

– Деца од раног узраста имају потребу да се „играју” одраслих, да кроз игру уђу у тај, њима мистичан, свет одраслих. То је нормалан развојни пут. Али, ми смо ти који представљамо узоре деци. Ако ми истичемо да је неопходно од раног узраста знати реч стилиста, као и да ће нас други више волети уколико сакријемо све своје физичке мане, онда их учимо да „буди свој” заправо значи „буди такав да те сви воле што више”. Изједначавамо љубав према себи са пажњом коју добијамо од других – каже Јелена Трбојевић.

На питање да ли је то нека врста злоупотребе, наша саговорница сматра да није.

Родитељи се такмиче у престижу

– Злоупотреба је претешка реч и категорична сам када причамо о таквој врсти програма. Укључивање деце ради публицитета и остваривање веће гледаности је маркетиншки корак, ако га дефинишемо као злоупотребу, онда и све рекламе са децом и оне које се односе на рекламирање дечјих играчака подразумевају „злоупотребу”, као и понашање родитеља на „Фејсбуку” где постављају сваки удах и корак своје деце ради већег броја лајкова. Програми који се баве такмичењем у одређеним способностима где су деца учесници нису у старту негативни. Сам концепт ако се постави на одговарајући начин може да има веће користи него штете. Све зависи од циља програма и средства која се користе – сматра Трбојевићева.

Ко држи управљач у руци
На нашу констатацију да многи родитељи воле да гледају „Пинкове звездице” или „Неке нове клинце”, али да своју децу ни случајно не би послали на такво такмичење, Јована Трбојевић констатује:– Гледање ријалитија, такмичења је попут саобраћајне несреће. Сви знамо да је страшно, али не можемо да не погледамо. Привлачност и масовна појава оваквих програма код нас није изненађујућа када се узме данашњи начин и квалитет живота. Они су савршен отклон од нашег живота, гледамо туђе животе и тешимо се, или критикујемо, у односу на њих. Туђи проблеми, страхови, замењују наше и тиме нам омогућавају бег од наше реалности. Није да културни садржаји друге врсте не постоје, само нису толико привлачни јер уместо да нас одвуку од наших живота, изазивају мисли и осећања са којима не бисмо да се суочимо. Уосталом, ко држи даљински управљач у руци?

Према њеним речима, програми ове врсте могу да буду од велике помоћи у развоју толеранције и фрустрације код деце. Јер, такмичење је део живота и начин на који се носимо са фрустрацијама током такмичења преноси се и на свакодневни живот.

– Само треба повести рачуна на који начин се креирају стресне ситуације, тако да не представљају преплављујуће искуство за децу. То што дете уме да пева, глуми, не значи да је аутоматски потписало уговор у којем стоји да је спремно да се носи са стресом који ти послови и јавни наступи носе са собом. Једно је наступати приликом јавног часа у музичкој школи, где публика нема удела у критиковању извођача, већ се то чини један на један са стручњаком са којим је изграђен однос, а сасвим друго стајати на бини пред милионским аудиторијумом где више људи, а затим и сами гледаоци, дају своје критике или похвале. Губи се граница реалности, који део је заиста на мени да унапредим, а шта су очекивања масе – објашњава Трбојевићева.

На питање како ова музичка прича може да утиче на психу детета, како она могу да се носе са критикама жирија, са чак видљивом разликом у имовном стању, Јована Трбојевић каже:

– Овакви програми најпре изазову код родитеља преку потребу да покажу свету да могу да парирају захтевима који се постављају, да нису испод просека и да задовоље те визуелне симболе престижа и успеха. Када бисмо пустили децу да се облаче како желе, када им не бисмо куповали најмодерније и најскупље одевне предмете, деца би била задовољна да се играју у обичној тренерци. Али, ми смо ти који истичемо колико је битно имати све сјајно и ново. Ми смо увели то такмичење међу децом ко има какав телефон или хаљину, јер се плашимо да ће неко помислити да нисмо довољно успешни ако детету не купимо све што и друга деца имају. Родитељи су ти који се такмиче у престижу, а у то увлаче децу кроз овакве програме, али и у свакодневном животу.

Како освојити симпатије масе

Питамо нашу саговорницу и да ли децу слаби или јача напор који улажу како би учествовала у оваквом једном такмичењу јер доста времена проводе на путу, спавају по хотелским собама, изостају са часова па школски програм морају касније да надокнаде...

– У једну руку, овакви програми се не разликују превише од увођења детета у свет професионалног спорта или такмичења у науци. Захтевају труд, рад и посвећеност од деце, одрицање. Дете учи шта значи посветити се нечему, тежити ка нечему, само је крајњи циљ другачије постављен у односу на друге такмичарске гране. Овде на крају није циљ да дете буде што бољи уметник, већ да освоји што веће симпатије широке масе. Поставка је: „Бити славан у односу на бити добар у ономе што радиш.” Има толико случајева где су деца која су гурана у „славу” након краткорочног финансијског и медијског успеха имала више проблема у свом животу, него благостања. Усмеравање деце у свет глуме, музике, спорта, науке, у било којој области, захтева посвећеност одрасле особе која ће водити рачуна о развоју детета као и границама које свако дете има – оцењује Јована Трбојевић.

Које су користи, тачније, каква је добробит за дете од овог музичког такмичења, питамо нашу саговорницу, а она одговара да је то развој толеранције на фрустрације, преиспитивање и тестирање сопствених могућности.

– Наравно, уколико је концепт програма постављен тако да има дечје потребе у првом плану. Тада оваква врста такмичења може да допринесе јачању детета у превазилажењу стидљивости и треме, али само уколико је ту неко ко ће бринути о деци, ко ће проценити како приступити сваком детету и усмерити даљи ток такмичења – категорична је Јована Трбојевић.

 

За све треба имати меру

Одрасли су узор деци и она морају да се угледају на неку личност. Тренутно код нас таквих личности баш и нема. Ту мислим на личности из дечјих садржаја који се приказују на телевизији. Није довољно да се само једна телевизијска кућа тиме бави, попут РТС-а. („Плава птица”, „Кукурику шоу”....), потребно је много више дечјих емисија.

Љиљана Ранђеловић (Фото З. Анастасијевић)

Не само музичких. У моје време ту су били „На слово, на слово”, „Невен”, „Музички тобоган”, „Коцкица”... емисије на којима је моја генерација одрастала и које су се бавиле едукацијом. Није ту реч само о музичким емисијама и садржајима већ и васпитно образовном програму, сматра Љиљана Ранђеловић, диригенткиња дечјег хора „Колибри” са којим је 2016. наступила на такмичењу у Белгији и у земљу се вратила овенчана првом наградом.

– Први пут се хор такмичио, први пут одмеравао снаге са другим хоровима који нису овдашњи, већ из иностранства. Дали смо све од себе, а то је врста такмичења где свако пред жиријем наступа понаособ. Отпева и оде. Не знаш како су други певали. Није медијски пропраћено и није део шоу-бизниса.

Сви ми у себи имамо тај такмичарски дух. Деца поготово. Али он мора да буде на њиховом нивоу. Да се води рачуна шта је прикладно за дете, шта је на његовом нивоу. Мора да се води рачуна о тексту. Слажем се да се деца играју одраслих, али за све треба имати меру. Она је најбитнија. Морамо знати границу, када је нешто симпатично и слатко, а када прелази у дегутантно – сматра Љиљана Ранђеловић.


Коментари0
4ff68
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља