Недавно је на београдску адресу, на Копитаревој градини, Радмили Милосављевић стигло писмо из Русије. Право, папирно, потписано именима двоје младих Руса. Иако су прибегли за њихову генерацију превазиђеном начину комуницирања – писање руком и лепљење марке – са усхићењем су јавили колико су одушевљени њеном књигом коју је наша саговорница написала много пре него што су они рођени.

Пре тачно 45 година Радмила Милосављевић је објавила „АБЦ о савременом стану”. Премијера на српском била је далеке 1973. и готово истовремено руски издавач, далеко од луксузног издања, штампао је на јефтином папиру, у црно-белој техници, исти наслов у тиражу од 300.000 примерака, за тамошње читаоце.

Писана једноставним стилом, са примерима и поучним реченицама, Радмила је понудила за то доба редак садржај.

– Много сам се изненадила али ми је исто тако било и драго да је некоме данас, са толиком временском дистанцом, моја књига помогла – каже Радмила Милосављевић, архитекта по образовању али стицајем срећних околности у свету дизајна присутна више од пола века.

Пионир културе становања

Рођена 1932. године у Улици краљице Наталије, на Теразијама, у породици где се посебно водило рачуна о образовању. Од малена је имала склоности ка цртању. Жеља јој је била и да упише сликарство. Међутим, отац Дамјан Стричевић, солунски ратник и ђак Политехнике у Марсељу, кћерку јединицу саветовао је да заврши нешто „конкретно”. Послушала га је и као добар студент завршила је архитектуру у року, 1955. Провела је неколико година сналазећи се на градилиштима, или, како би се данас рекло, професионално лутала док није открила дизајн и уређење ентеријера.

– То су биле послератне године, редовно сам ишла у америчку и француску читаоницу и листала дивне часописе о уређењу ентеријера. Сви који смо тада одлазили били смо нотирани. Тада о томе нисам размишљала, већ сам са радошћу урањала у текстове о намештају, уметницима, бојама.

По савету директора грађевинског предузећа, где је више седела него радила, добила је информацију да се оснива Завод за економику домаћинства Републике Србије и у оквиру кога ће радити Центар за културу становања. – Када сам први пут ушла у велики салон који су имали у Кнез Михаиловој улици, старије генерације га се сигурно сећају, знала сам да је то моје опредељење. Почела сам да радим и са колегама смо почели, на неки начин, да едукујемо становништво о култури становања.

Златно доба југословенског намештаја

То је било време велике Југославије. У свим републикама радиле су десетине фабрика намештаја, развијена дрвна и дрвопрерађивачка индустрија. Неколико дизајнера из центра кренуло би од Словеније преко Босне и Хрватске, Србије, завршавајући у Македонији, попут турнеје – у потрази за комадима намештаја за опремање салона. Предочавали су своје скице фабрикама у којима је на радничким саветима одлучивано шта ће се производити. Паралелно са пројектовањем намештаја (30 решења) и израдом нацрта ентеријера (више од 3.000), Радмила је открила свет примењене уметности те започиње сарадњу, која траје до данашњих дана, са Удружењем ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије, Музејом и Академијом за примењену уметност.

Неколико година заредом одлазила је у скандинавске земље и откривала чудесни свет тамошњег дизајна, који је увела у југословенске домове. Нова знања и искуства делила је са колегама.

Средином шездесетих, понукана управо иностраним часописима о уређењу које је практично „гутала”, почиње да пише за домаће медије. За „Практичну жену” од 1962, а сарадњу са „Политиком”, која траје до данас (сваке недеље на страни Мозаик објављују се Радмилини текстови о најзначајнијим уметницима и дизајнерима 20. века), започиње 1964. године.

На иницијативу наше саговорнице почетком седамдесетих година 20. века оснива се први југословенски дизајн центар. Из тог периода је и књига „АБЦ о савременом стану”. До данас Радмила је аутор још 15 наслова о дизајну и уметности.

Један прилог, а 4.000 писама

Деценију касније, крајем осамдесетих година, тачније 1988, покренула је прву дописну школу за дизајн ентеријера. После објављивања само једног прилога у једном словеначком часопису добила је чак 4.000 писама. – То сматрам круном своје каријере и те хиљаде писама из велике државе, са више од 20 милиона становника, потврдом да су дизајн и естетика животног простора нешто што је једнако занимљиво и пријемчиво свима, од фабричког радника или домаћице до интелектуалца и ерудите.

Приватни живот Радмиле Милосављевић је дизајнирала са супругом Лазаром кога је упознала као студенткиња. У великој мери последњих деценија у професионалом ангажману помаже кћерка Мирјана, историчар уметности. За унуку Мину, која се определила за ФДУ, по добијању дипломе усавршавала на Прашкој школи филма, недавно је из забаве дизајнирала каталог за изложбу фотографија које је направила у главном граду Чешке.

„Икеина” тајна

На једном од професионалних путовања у земље Скандинавије, наша саговорница сусрела се са концептом „Икее”.

– Одвели су нас у њихов салон и објаснили да су то производи за оне који се на пример тек куће. Студенте, младе брачне парове, људе без пуно новца који желе да уреде свој дом. Међутим, сви њихови производи су изузетно лепи и уклопиви. Када се уреди једна соба то изгледа јако лепо и не одаје утисак да је све јефтино. Тајна је у јединственој тон-карти. У њиховим радњама у једној истој нијанси нуди се најшири спектар производа: од намештаја до текстила, посуђа – објашњава Радмила Милосављевић. Сећа се да су колегиница и она, када су боравиле у Шведској, биле толико импресиониране да су у блоковима за цртање скицирале, на пример, кваке са врата хотела у коме су боравиле.