среда, 21.02.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:05

Пикасова еротска година

Изложба у Паризу је интимни дневник овог сликара у којем Мари-Терез Валтер, тада још непозната, на слици „Сан” постаје његова Мадона, идеализована опсена попут „Мадоне из Сенигалије” Пјера дела Франческе
Аутор: Ивана Хаџи-Поповићчетвртак, 08.02.2018. у 22:00
Пикасо, „Сан”

Специјално за Политику 
Париз - Већ вековима стручњаци се питају о тајни „Мадоне из Сенигалије” италијанског сликара на преласку средњег века у ренесансу Пјера дела Франческе. На том платну, невеликом по формату, мајстор божанске бројеве распоређује далеко испред свог времена, спајајући пуноћу обриса и чедност фигура са интимношћу амбијента. Девица задобија израз нежности спуштајући стидљиво очи, а њен прозирни вео који јој као сузе орошује чело препун је светлосних титраја. Заправо, на тој слици светлост игра главну улогу продирући кроз прозорско стакло и падајући на зид у виду ромба кроз сфумато од прашине. Уткана у форму и у боје на Мадони, белу, плаву и ружичасту, као и у ону златну позадине, она ствара утисак пластичности па Богородичина готово егзотична лепота задобија магичну провидност. Тело јој је осветљено изнутра и немајући тачку ослонца изгледа као да лебди, што указује на уметниково познавање оптичких феномена и геометрију перспективе.

У 15. веку када човек поново долази у средиште света апстрактна форма светлости у сликарству још није позната и појавиће се тек много касније, али Дела Франческа, упркос свим ограничењима свог доба, прави модерно дело на којем се црквена тема заодева метафизиком.

Ако је судити по речима другог великог сликара, француског, Сезана, четири века касније, да је сликарство свет за себе и да се не прави и не односи, него само преноси, оспорава или подржава слике које већ постоје, онда је година 1907. онај тренутак када нова игра са светлом и перспективом даје дело после којег више ништа у сликарству неће бити исто, а коме „Мадона из Сенигалије” као да претходи.

На једном од најчувенијих ремек-дела двадесетог века, „Госпођицама из Авињона”, Пикасо ренесансну линеарну перспективу замењује покретљивом која простор геометријски декомпонује и предмет излаже истовремено под разним угловима. Свет он ствара, раствара и поново ствара а да његову машту ништа не ограничава. Посматрач постаје суочен са исцепканошћу визије и трећом димензијом у дводимензионалном простору.

У европску престоницу културе, будући највећи савремени сликар стиже први пут 1900. године, у својој деветнаестој, а 4 године касније ту се и настањује на Монмартру, време познато као „розе период”, инспирисан музом Фернандом Оливије. За најплоднијег сликара свих времена, далеко испред оног свог, жене су биле највеће надахнуће, а волео их је истом страшћу и са тридесет и са осамдесет година. Осећања према њима, међутим, осциловала су од неописиве нежности до снажне мржње, и све оне појављиваће се на његовим платнима у фрагментима: Ева Гуел, Олга Холкова, Мари-Терез Валтер, Дора Мар, Франсоаз Жило, Жаклин Роке, иако је сликајући женске портрете он, у ствари, непрестано сликао себе.

„На моју несрећу или можда срећу, на ствари гледам сходно мојим љубавима”, рекао је, „а дело које правим, начин је да водим свој дневник”.

Као славном и признатом, Париз му 1932. године приређује прву ретроспективну изложбу коју педесетогодишњи Пикасо припрема 6 месеци у еротском жару који ће спласнути чим процени да за изложбу има довољан број остварења. Сликајући једно дневно, а понекад и три, он, уметник, породичан и послован човек, права машина за продају слика, време проводи између париског атељеа, замка у Нормандији и Цириха.

„Пикасо, 1932, еротска година” у Паризу се данас увелико помиње, и то као назив најновије изложбе у његовом музеју, која траје до 11. фебруара, за неке смео, за друге примамљујући, а за сликара прави интимни дневник у којем Мари-Терез Валтер, још непозната, јер је ожењен Олгом Холковом и има сина, на слици „Сан” постаје његова Мадона што сходно новом добу зрачи сензуалношћу и еротичношћу, с лицем пресеченим фалусом. Симболика боја је снажна: зелено окружује главу уснуле девојке и материјализује несталност снова, бело евоцира облаке и подсећа на невиност, чистоту, девичанство, мада и на млеко каква би кожа идеалне жене требало да буде да би изазвала жељу. Плаво евоцира свежину младости, али и боју у коју се облачи Мадона, због чега је божанска, небеска, боја сновиђења. Изван свих друштвених и духовних ограничења генијални стваралац обједињује спољни и унутрашњи свет да би створио онај сопствени, надреални.

Прича о овој култној слици изложбе, поново у Француској први пут после 50 година, фантастична је колико и она сама. Уметник ће је у тренутку продаје по цени од 155 милиона долара сам поцепати ударцем лактом због чега ће и продаја бити поништена. Ипак, 7 година касније, рестаурирана, вредеће чак 20 милиона више.

Свака нова љубав била је зачетак новог сликарског периода и Пикасо никада неће успети, а изгледа ни желети да умакне сентименталним компликацијама. Када потом, 1937. године, сусретне Дору Мар, „Мадону без осмеха”, у Шпанији је грађански рат и она му у атељеу за „Гернику” припрема фотографије. На том познатом ремек-делу он ће Мари-Терезу сместити с једне стране, а Олгу с друге.

Ово је први пут да се у француској престоници прави изложба о само једној години неког аутора и то већином око фигуре Мари-Терез Валтер. У сарадњи са музејом Тејт Модерн из Лондона, стотинак ремек-дела, колико разноликих толико и различитих, слика, скулптура и гравира, омогућава да се види његова свестраност, а значајна архивска грађа и фотографије из личног живота то само потврђују.

Сликар који је једини за живота имао изложбу у Лувру и рекао „уметност је лаж која нам помаже да спознамо истину” и „не тражим, ја проналазим” кроз слике славио је женско тело и сексуалност, али та уснула девојка на слици „Сан” која симболизује изложбу, по својој апстрактној поезији светлости заувек остаје идеализована опсена. Као и „Мадона из Сенигалије“ Пјера дела Франческе, о чијем сентименталном животу не знамо готово ништа.


Коментари0
8b12e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља