понедељак, 19.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:56

Кубистички мозаик истине

Аутор: Иван Аранђеловићпетак, 18.04.2008. у 22:00
Милчо Манчевски

ПРЕМИЈЕРА
После светске премијере на прошлогодишњем филмском фестивалу у Торонту и београдске на 36. Фесту, драма „Сенке” – ново дело награђиваног македонског редитеља Милча Манчевског, без велике помпе и кампање приказује се и у српским биоскопима.

За играни деби „Пре кише” са Радетом Шербеџијом у главној улози Манчевски је награђен венецијанским „Златним лавом”, а ово дело освојило је прегршт награда међу којима и номинацију за награду „Оскар” за најбољи страни филм. Почетком ове деценије Манчевски је реализовао филм „Прашина” у ком је главну улогу тумачио америчкиглумац Џозеф Фајнс. Као и у претходним филмовима, и у „Сенкама” Манчевски се враћа Балкану и својимкоренима.

– „Сенке” јесу стилски наставак филмова „Пре кише” и „Прашина”. Опет имам усамљеника који је окруженхалапљивим људима. Мотофилма је стих Џонија Штулића из дана „Азре”: „А око нас све неки гладниљуди”. Дакле, љубавна причаи трагичан крај.Филм је визуелно набијен иуједињава у себикласично и савремено, као у платнима Роберта Раушенберга или ЈозефаБојса. Пишем и снимам оно штоми излази из душе. Мислим да је калкулација погубна за уметност, зато Холивуд производи синтетику без укуса – оценио је Манчевски у разговору за „Политику” током 36. Феста.

Радња филма „Сенке” дешава се у Скопљу у данашње време, а жанровски је комбинација хорора, савремене драме и љубавне приче, са елементима народне и верске традиције и историјских догађаја. Главни лик, млади лекар, после доживљене саобраћајне несреће почиње да среће особе односно духове, које само он види, а испоставља се да су то прогнани егејски Македонци.

– Нисам стручњак за историју, али је чињеница је да су била два таласа етничког чишћења егејских Македонаца – после Првог светског рата и после грађанског рата у Грчкој. То је трагедија за коју треба да се зна, да се не би поновила – сматра редитељ.

Поводом основне теме – упокојења душа преминулих, а несахрањених људи – аутор објашњава да је филм као медиј веома погодан за обрађивање и разбијање архетипова. Манчевски додаје да му је било интересантно да те старинске обрасце, које неки зову „бапске приче”, представи у новој констелацији.

Манчевски воли да гледа филмове који га плаше, али не гласном музиком и специјалним ефектима, него на дубљи начин, нарацијом, атмосфером и осећајем који остане у човеку и после пројекције.

– Фрагментирану нарацију користим због љубави премаструктурализму иконцептуализму у авангардном филму. Наративни филм ми је, ипак, мало сумњив каоуметност: више је то циркус и водвиљ, него уметност. Да прича не би била досадна, фрагментирам јекаокубисти слику. То даје и бољу перспективу, боље је гледати у исто време са више страна. „Сенке” нису тако фрагментиранфилм као „Пре кише” или „Прашина”, јер прича то не захтева, алије опет у питању састављање истине од разних парчића. Уосталом, сваки филм је у суштини трилер. Увек добијамо делиће истине, па их састављамо у један великимозаик.

Милчо Манчевски не снима често и не крије да прави дуге паузе између снимања својих филмова зато што је његов стил рада филигрански.

– У раду на филму су најважније припреме, а на овим нашим просторима се, нажалост, потцењујетај професионални сегмент. Нада није категорија којој је место у филму. Светреба да будеиспланирано, како би се направио простор да се десе спонтане ствари. Лично, највише волим писање, пробе с глумцима и монтажу. Желим да учествујем у свакој фази стварања филма и не желим да обавим посао на индустријски начин. Не волим прикупљање средстава за филм, јер тада отварате врата свог животаљудима који имају моралне ставове амебе, као и снимање, када, ако сте одговорни, постајете роб циркусу технологије, финансија и туђих сујета – објашњава Манчевски који живи на релацији Скопље – Њујорк. На Балкану, каже, црпи инспирацију, а са друге стране Атлантика, предаје на катедри за режију на последипломским студијамаУниверзитета у Њујорку, на академији на којој су дипломирали: Мартин Скорсезе, Оливер Стоун, браћа Џоел и Итан Коен, Анг Ли или Спајк Ли.

– Своје студенте учим да је режија могућност да искрено понудите део себе док причате причу. У суштини, сви ми смо приповедачи прича, неки савремени гуслари или Хомери. Прича јеважна, због ње се закачимо за филм. Али мислим да нам се филм допадне или незбог онога што је између редова, због неке енергије коју аутор нуди, дакле, као да сте провели два сата у друштву са Фазбиндером, Солoнцем или Бергманом.


Коментари0
c71b8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља