субота, 23.06.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:09
ЕКСКЛУЗИВНО: „ПОЛИТИКА” У СЕВЕРНОЈ КОРЕЈИ

Социјализам је досадан

Људи масовно користе интернет и мобилне телефоне, девојке су модерно обучене и високог су морала. Део Пјонгјанга, са зградама од по 80 спратова, изгледа као Дубаи, два облакодера су станови за универзитетске професоре. Наука се овде цени, а она је донела и атомску бомбу
Аутор: Мирослав Лазанскисубота, 10.02.2018. у 22:00
Панорама Пјонгјанга (Фо­то М. Лазански)
Новинар „Политике” у скијашком центру Масикрјонгу (Фото лична архива)

Од нашег специјалног извештача
Пјонгјанг – Да ли становници Северне Кореје обожавају великог лидера, маршала Ким Џонг Уна? Да, као што су становници Југославије некада обожавали маршала Тита. Има ли у Северној Кореји и оних који не обожавају великог лидера Ким Џонг Уна? Сигурно да има, само то не смеју јавно и да покажу, као што то нису смели, у највећем броју, да покажу и опоненти маршала Тита. Је ли онда идолатрија у Северној Кореји ствар колективне хипнозе или становници те земље у генералисимусу Ким Ил Сунгу виде ослободиоца Северне Кореје од јапанске окупације, а у његовим наследницима, Ким Џонг Илу и Ким Џонг Уну, чуваре независности државе?

Наравно да Северна Кореја није идеал демократије, да полиција и тајне службе све прате, али, да будемо поштени, исто се то догађа и у Кини и у неким другим земљама. 

Да ли нам то смета када је Кина у питању? Нисам још чуо да некоме у Србији то смета, јер је демократија у Азији врло флексибилан појам. Има ли у Северној Кореји политичких затвореника? Вероватно има, додуше нисам имао ту част да их и упознам. Има ли у Саудијској Арабији политичких затвореника? Има, али Саудијска Арабија има нафту, а Северна Кореја нема. Има само атомску бомбу.

Северна Кореја данас то је Совјетски Савез шездесетих година прошлог века, то је Југославија педесетих година прошлог века. С том разликом што ми у Југославији нисмо тада имали метро чији возови у Пјонгјангу шибају 100 км на час, нисмо самостално производили компјутере, електричне локомотиве, аутомобиле, тенкове, подморнице, интерконтиненталне ракете. Нисмо имали атомску бомбу и сателите у свемиру као што то има Северна Кореја. Имали смо Голи оток и страх од Партије. Додуше, ми онда и Северна Кореја данас нисмо имали криминал и дрогу, нисмо имали велика убиства која пуне насловне стране...

Ми онда нисмо имали кафиће и приватне ресторане, Северна Кореја их данас има. Ми онда нисмо били баш превише сити, истина није било баш глади, али банане су педесетих година прошлог века биле ретка ствар у трговинама у Југославији. Данас у Северној Кореји можете да купите у маркету и банане и киви. Напунио сам колица најбољом храном у вредности око 50 евра. Неколико врста најбоље рибе из Јапанског мора, ракови, пиво, разне егзотичне салате, колачи... У Србији бих за то платио најмање 250 евра.

Највећа је лаж како у Северној Кореји влада глад. Видео сам децу како се играју у парковима, био сам у кампу за одмор деце у Вонсану. Тај камп има сопствени фудбалски стадион, играонице, компјутерску салу, базен и спортску дворану. Неколико стотина деце играло се и било у учионицама тог дана. Нису их ваљда све довели тамо да би мене преварили?

Био сам у дечијој болници у Пјонгјангу. Супермодерна установа, медицинска опрема „сименс”, деца с мајкама у собама, по четири кревета у соби с тоалетом и плазма телевизором. Нису ваљда то организовали само због мене? Био сам у специјалној очној клиници у Пјонгјангу. Стотине људи у тишини чекају на преглед. Врхунска опрема клинике је из Јапана. Нису ми то опет „сместили”. Био сам у фабрици електро-опреме, најчистији бакар се користи за електро-каблове. А бакра у Северној Кореји има у огромним количинама, баш као и других стратешких руда. Фабрика има предиван фудбалски стадион с трибинама у оквиру фабричког круга. Закорачио сам на траву да видим је ли права или је то нацртани картон.

Има ли рестрикције струје у Северној Кореји? Има, као што је било рестрикције струје и у СФРЈ, па онда и оних рестрикција око коришћења аутомобила „пар-непар”. Само смо то заборавили. Ноћу су делови Пјонгјанга у мраку, али главне зграде, главне саобраћајнице светле. Светле и лампице на појасевима саобраћајних полицајаца, изгледа као да светле дугмићи, што би рекао амерички председник Доналд Трамп. Део Пјонгјанга, с облакодерима од по 80 спратова, изгледа и дању и ноћу као Дубаи, два облакодера су станови за универзитетске професоре. Наука се овде цени, а наука је донела и атомску бомбу. А атомска бомба је гарант да вам нико не може откинути ни један одсто ваше територије.

У Северној Кореји постоји интернет, људи масовно користе мобилне телефоне, девојке су модерно обучене и високог су морала, нема спонзоруша, нема ни проституције. У ресторанима вас девојке дочекују у традиционалним хаљинама које личе на јапански кимоно, али се то овде зове чогори. Морал се сматра врлином, која се преноси с генерације на генерацију и није подложан протоку времена. Вера се зове цхондокјо и представља комбинацију речи „небо” и „морал”.

У Пјонгјангу градски саобраћај чине зглобни аутобуси, трамваји, тролејбуси и метро. Грађани и по највећој зими дисциплиновано стоје у реду за улазак у аутобус, тролејбус, или трамвај. Нема гурања преко реда. Метро постоји од 1967. године и дневно превезе око 500.000 људи. Пјонгјанг има културни центар два пута већи од нашег „Сава центра”, национални театар је предивна грађевина, ТВ торањ је попут нашег на Авали. Улице главног града Северне Кореје су беспрекорно чисте, нема ни најмањег папирића ни пластике. Монументални споменик Радничкој партији Северне Кореје у центру Пјонгјанга има срп, чекић и оловку. Сељаци, радници и поштена интелигенција, што би рекао друг Тито.

Северна Кореја има нешто што имамо и ми у Србији – има ботове. То су углавном млађи људи који на парадама подижу разнобојне картоне и пластично цвеће, симболизујући тако поруке у маси. Када сам се после параде помешао с људима на улици видео сам многе како им из руксака вире дршке тих картона и пластичног цвећа. Ботови на корејски начин.

Северна Кореја је озбиљна држава, њена војна представништва амбасада у Москви и у Пекингу на нивоу је генерала и с неколико пуковника.

Све у свему, седам дана у Северној Кореји брзо ми је прошло. Било је напорно, где год да сам био морао сам да опишем своје утиске у књизи гостију. И све је то, од првог дана доласка војног коментатора „Политике”, овде снимала телевизија. Можда је некима и чудно што је „Политика” једина добила акредитацију за војну параду, а то је истина. Постоје у Пјонгјангу дописници УПИ-ја и АП-а, а у Пекингу и друге агенције и новинари који прате Северну Кореју. Али овај пут нису добили акредитације. Парада је била прослава 70 година од оснивања оружаних снага Северне Кореје, генерали су одлучивали кога ће звати.

После свега, да ли бих ја могао да живим у Северној Кореји. Не бих, јер све је овде тако мирно, уређено, нема гужве, нема агресивности, све се зна шта ко треба да ради, ко одлучује, а ко извршава. Социјализам је досадан...


Коментари59
f3236
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran
Za bolje razumevanje politike Severne Koreje treba uzeti u obzir nekoliko istorijskih cinjenica: 1945 godine Skupstina Koreje ( tada jedinstvene ) bira Kim Il Sunga za predsednika Koreje. On je bio na celu partizanskih snaga u borbi protiv japanaca. Inace japanci su u Koreji pocinili nezamislive zlocine. Amerikanci ne priznaju tu vladu i postavljaju marionetsku vladu u Seulu koja provocira podelu i rat. Vojska Koreje lako stavlja pod kontrolu teritorije i ulazi u Seul. Stanovnistvo juznih provincija ne zeli da se bori protiv vojske Kim Il Sunga. Tada se amerikanci iskrcavaju 1950 godine i pocinje rat. Za vreme korejskog rata Pjongjang je totalno sravnjen sa zemljom. Vise bombi je baceno na Pjongjang nego na Berlin. Ceo zivot grada se odvijao u tunelima pod zemljom. To je razlog zasto ne prihvataju americku '' demokratiju''. Inace to je jedan narod, mnoge porodice su ostale podeljene posle razgranicenja. Narod koreje je svestan svoje borbe za slobodu i zato tamo ne prolaze americke fore
Goran
I mi smo imali normalnu zemlju, proizvodili kompjutere, klime, televizore... ali su je razbucali. Posle 2000. sve je unisteno....
Петар Рајић
Видели сте Потемкинове градове. Нека, тако су и љубитељи СССР-а са запада причали о колхозима на Волги.
Miroslav Lazanski@ Petar Rajić
Gosn Rajiću, Vi koji niste bili tamo tvrdite meni, koji sam bio tamo, da sam video to što Vi tvrdite? Koji niste bili tamo. Kao što neke zapadne agencije, navodno na osnovu satelitskih snimaka iz svemira, tvrde da na paradi nije bilo strateških interkontinentalnih raketa. Pošto na paradi nije bilo stranih novinara, osim moje malenkosti. Fenomenalno, da su samo otišli na galeriju "Politike" videli bi snimke sa parade i interkontinentalne rakete. Ali, tako je to kada neko veruje u nešto što žarko želi da veruje...
Препоручујем 25
Petar
Ma još malo pa raj na Zemlji. A ljudi umni, dostojanstveni, kulturni, doduše bez interneta i mnogih stvari koje država-sekta ne toleriše.. Takva je "mirna i sređena" bila i SFRJ pod Titom, i Libija pod pukovnikom Gadafijem, itd, itd. Zatišje pred buru...
Petar
Libija pod Gadafijem je bila sjajna zemlja, pogotovo za naše ljude koji su tamo radili i živeli. Slična je bila i SFRJ, njen bankarski sistem, privredni giganti itd. hteli to da priznamo ili ne. Imao je i Sadam sjajno školstvo, Sirija svoje pozitivne strane itd. itd. Ovde se nije moralisalo o nezahvalnoj poziciji dela malih nacija u vremenu nakon Regana i doktrine Bžežinskog, već pisalo o neminovnim (makar nelepim) promenama koje su zahvatile takve "oaze", pa će i S. Koreju. Ako to niste shvatili, pripadate prošlim vremenima. Ako jeste, nemojte zamenjivati teze :)
Препоручујем 8
Милош
Сва срећа што се Либија ослободила мирног и сређеног живота. Њени грађани сада пуним плућима уживају благодати демократије која им је стигла на крилима НАТО. О како је пријатано сваки дан мирисати дим барута и запаљене нафте, лешева... О како је пријатно слушати фијуке метака, експлозије тромблонс, мина... О како је узбудљиво живети уз отмичаре, бандите, исламисте... Бесплатно школство, здравство, плаћене студије у иностранству, јефтина храна - стварно је досадно било живети у либијском типу социјализма. Тај Гадафи мора да је био врло опак човек. Гурао је људе у затворе. На Западу затвора и затвореника нема. Нема их ни у Гвантанаму, окупираном делу Кубе.
Препоручујем 25
Владимир О. @Miloš Bulatović
„U uređenim i bogatim evropskim zemljama, svuda je slična socijalna situacija. Sasvim je svejedno da li živite u Hamburgu, ili nekom bavarskom selu, u Parizu ili nekoj varošici na Pirinejima“.Не знам када сте последњи пут били у некој „уређеној богатој европској земљи“. Али ако се спремате за пут рецимо у Француску, препоручујем вам да претходно погледате званичну листу тзв. осетљивих урбаних зона („Zones urbaines sensibles – Zus“) које постоје у свим градовима, почев од Париза. То су делови града где влада насиље, дрога, проституција, трговина оружјем, обрачун банди и где полиција не залази. Разуме се, ако идете преко неке туристичке агенције онда ће вам показати само Јелисејска поља, Трг Опере, Булевар Сен Жермен и кафане у којима су некад седели Сартр и Симон де Бовоар.
Stefan Petkovic
@Miloš Bulatović bas je glupo praviti takva poredjenja. Gledajte Severnu Koreju u dalekoistocnim razmerama i razlozima zasto je tako odluceno da se zivi. Ne moze da se zivi pod neverovatnim sankcijama, praviti nuklearka, cuvati zemlja i ocekivati standard tipa Japan. Sa 100 miliona stanovnika manje.
Препоручујем 5
Miloš Bulatović
Gosp Владимир О. izgleda da se nismo razumeli. Vi govorite o osetljivim urbanim zonama, a ja o potencijalu kvaliteta života u nekim zemljama. Izrazio sam sumnju da je u svim delovima S.Koreje svim stanovnicima dostupan sličan kvalitet života i mogućnost nabavke namirnica kao u Pjongjangu. A kad već spominjete Francusku, obišao sam je gotovo čitavu, zato sam uporedio Pariz i gradić na Pirinejima. Poenta je da i stanovnik u unutrašnjosti može da kupi isto ono što i žitelj Pariza, a odgovor je - može. Razlog je što najdalje u prečniku od 30 km. nalaze se ogromni tržni centri poput onih na obodu Pariza. Npr: "Carrefour" (247 hipermarketa + 1509 supermarketa + 4380 diskont lokacija u Francuskoj), "Auchan" (144 hipermarketa + 445 supermarketa), "Intermarche" (1835 lokacija), "Monoprix" (650 lokacija), "Spar" ( 864 lokacije), "Lidl (1500 lokacija), "Aldi" (891) "Cora" (60 hipermarketa). Znači, svuda isto kao u Parizu. A da li je tako i u S.Koreji? O tome sam pisao, a ne o nasilju.
Препоручујем 5

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља