четвртак, 22.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:44
ИНТЕРВЈУ: МИХАИЛО МИША ЈАНКЕТИЋ, глумац

Бежећи од реалног живота сакрио сам се иза завеса

Све што ме је упутило ка уметности била је игра и потреба за радошћу, односно за неком врстом заборава
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинсубота, 10.02.2018. у 22:00
(Фото Жељко Јовановић)

Глум­цу Ми­ха­и­лу Ми­ши Јан­ке­ти­ћу на Сре­те­ње, у че­твр­так, 15. фе­бру­а­ра у кра­гу­је­вач­ком Кња­жев­ско-срп­ском те­а­тру би­ће уру­че­на ста­ту­е­та „Јо­а­ки­ма  Ву­ји­ћа” за из­у­зе­тан до­при­нос раз­во­ју по­зо­ри­шне умет­но­сти у Ср­би­ји. Ње­го­ва глу­мач­ка лич­ност, пи­ше у обра­зло­же­њу жи­ри­ја, обо­га­ти­ла је пр­о­те­клих де­це­ни­ја по­зо­ри­шну, филм­ску и те­ле­ви­зиј­ску сце­ну Ср­би­је и бив­ше Ју­го­сла­ви­је. Игра­ју­ћи под­јед­на­ко успе­шно у нај­ра­зно­вр­сни­јем ре­пер­то­а­ру и у нај­ра­зли­чи­ти­јим жан­ро­ви­ма, на по­зо­ри­шној сце­ни, те­ле­ви­зиј­ском екра­ну, ра­ди­ју, фил­му по­стао је ла­у­ре­ат нај­ва­жни­јих при­зна­ња: од Сте­ри­ји­них на­гра­да и „Злат­них ћу­ра­на” до До­бри­чи­ног пр­сте­на и „Па­вла Ву­и­си­ћа” за жи­вот­но де­ло. Ста­ту­е­та „Јо­а­ким Ву­јић” се при­род­но при­дру­жу­је овој ни­ски на­гра­да и при­зна­ња бар­ду на­ше сце­не.

С Ми­шом Јан­ке­ти­ћем раз­го­ва­ра­ли смо пр­о­те­клих да­на у Ју­го­сло­вен­ском драм­ском по­зо­ри­шту у па­у­зи из­ме­ђу пр­о­ба пред­ста­ве „Краљ Бе­тај­но­ве” Ива­на Цан­ка­ра у ре­жи­ји Ми­ла­на Не­шко­ви­ћа, у ко­јој је део глу­мач­ке еки­пе. 

Чо­век ко­ји се ба­ви јед­ном пр­о­фе­си­јом до­жи­вља­ва фи­зич­ку бол, умет­ник „де­фор­ма­ци­ју”. Из ка­квог ста­ња ду­ха се ра­ђа­ла ва­ша умет­ност?

Мо­ја глав­на пре­о­ку­па­ци­ја од ка­ко знам за се­бе би­ла је да за­бо­ра­вим не­што што ми се у де­тињ­ству до­го­ди­ло и да жи­вот пре­тво­рим у игру и ако је мо­гу­ће у ра­дост. Не во­лим за се­бе да ка­жем да сам глу­мац, већ да сам играч. Као што не во­лим да ка­жем за до­ма­ћи­на чо­ве­ка да је се­љак. Све што се де­ша­ва­ло и што ме је упу­ти­ло ка умет­но­сти би­ла је игра и по­тре­ба за ра­до­шћу, од­но­сно не­ком вр­стом за­бо­ра­ва. Ме­ђу­тим, ис­по­ста­ви­ло се да је игра или глу­ма у по­зо­ри­шту, јед­но од нај­и­де­ал­ни­јих ме­ста за мој жи­вот. По­не­кад ми се чи­ни да сам се од ре­ал­ног жи­во­та, ве­ро­ват­но не­ма­ју­ћи сна­ге да се су­че­лим са њим, пр­о­сто са­крио иза за­ве­са. И да ми је ја­ко до­бро што имам мо­гућ­ност да од­и­грам мно­го, мно­го жи­во­та ко­ји су се де­ша­ва­ли у раз­ли­чи­тим пе­ри­о­ди­ма ко­ли­ко је ста­ра на­ша драм­ска ли­те­ра­ту­ра. 

Ва­ше де­тињ­ство би­ло је обо­је­но ту­гом. Мла­дост ја­ким мла­ди­ћи­ма на сце­ни, за­тим хе­ро­ји­ма, он­да ка­рак­тер­ним хе­ро­ји­ма, па ли­ко­ви­ма оче­ва, де­да, му­дра­ца… Ко­ли­ко је де­ли­кат­но пр­о­на­ла­зи­ти дру­ге лич­но­сти у се­би, у ва­шем слу­ча­ју пре­ко 200 уло­га?

Ни­сам о то­ме раз­ми­шљао. Имао сам сре­ћу да од са­мог по­чет­ка бу­дем упо­тре­бљив глу­мац. Увек ка­жем: ни­сам ни леп ни ру­жан, ни ви­сок ни ни­зак, ни црн ни плав. Јед­но­став­но се де­си­ло та­ко да ко­ји год ми ко­стим обу­ку то сам мо­гао да но­сим, та­ко да ми је све то би­ло при­род­но. Ка­да сам био млад играо сам мла­ди­ће, он­да љу­бав­ни­ке, мла­де хе­ро­је, ка­да је до­шло вре­ме ка­рак­тер­них ро­ла, та­да сам та­ман по сво­јим го­ди­на­ма ли­чио на њих. Све је ишло сво­јим ре­дом. Ка­ко сам се раз­ви­јао та­ко су се ме­ња­ле уло­ге ко­је сам играо. И  ево са­да сам ко­нач­но до­шао до то­га да играм ста­ри­је љу­де. А ни­је ло­ше би­ти ни ста­рац јер њи­ма при­па­да­ју та­ко ве­ли­ке на­гра­де за крај ка­ри­је­ре. Сва­ко до­ба има сво­је пред­но­сти, а по­зо­ри­шно вре­ме је увек у пред­но­сти. 

Се­ћам се, ре­ци­мо, да сам не­ко­ли­ко пу­та мо­лио ре­ди­те­ље да не играм љу­бав­ни­ке јер ми је то би­ло не­што ја­ко си­ро­ма­шно, па сам из те огром­не же­ље да их не играм те ли­ко­ве бо­јио на свој на­чин.

По­зо­ри­ште је ко­лек­тив­на умет­ност. Ка­ко се глу­мац осе­ћа по­сле ло­ше пред­ста­ве?

Глу­мац је и те ка­ко све­стан да је не­ка пред­ста­ва ло­ша. И ти ло­ши тре­ну­ци су ко­лек­тив­ни у по­зо­ри­шту. По­сле пред­ста­ве оку­пља­мо се у са­ло­ну и ис­пра­ти­мо је или ћу­та­њем, или ко­мен­та­ром, по­не­кад и вр­ло оштрим ре­чи­ма про­ко­мен­та­ри­ше­мо шта је пр­о­у­зро­ко­ва­ло то што нам се до­го­ди­ло: да ли успех или не­у­спех. 

Умет­ност је све­док вре­ме­на. То­ком ка­ри­је­ре има­ли сте кре­а­тив­ну кри­зу 1969. го­ди­не, ка­да сте се због за­бра­не пред­ста­ве „Кад су цве­та­ле ти­кве” оти­шли да жи­ви­те у бр­да Цр­не Го­ре. Ка­ко да­нас гле­да­те н то вре­ме?

Као на вре­ме ко­је је пр­о­шло. На вре­ме ко­је сам ка­да сам од­лу­чио да се вра­тим у по­зо­ри­ште за­бо­ра­вио. То ни­је оста­ви­ло на ме­не ни­ка­кве тра­у­ме. Нај­ви­ше жа­лим што је то оста­ви­ло тра­у­ме на наш по­зо­ри­шни жи­вот. Љу­бу Врап­че­та сам сме­стио у јед­ну од сво­јих бо­љих уло­га и по­ред то­га што сам је од­и­грао са­мо пет пу­та. Де­вет ме­се­ци сам због Врап­че­та тре­ни­рао бокс, сва­ког да­на, плус пр­о­бе. Не­де­љу дан пред пре­ми­је­ру „Ти­ка­ва” жи­вео сам у сво­јој гар­де­ро­би у ЈДП-у, где су ми до­но­си­ли и хра­ну јер ни­сам из­ла­зио из по­зо­ри­шта. На­му­чио сам се игра­ју­ћи, ре­ци­мо и Рас­кољ­ни­ко­ва и мно­ге дру­ге ро­ле. Не­мам ни­шта пр­о­тив да ло­шу уло­гу од­и­гра­те са­мо пет пу­та, али ка­да до­бру уло­гу од­и­гра­те све­га пет пу­та то оста­ви тра­го­ве.

То­ком ка­ри­је­ре ба­ви­ли сте се исто­риј­ским лич­но­сти­ма, стра­да­њи­ма, пат­њом, љу­ди­ма из на­ро­да. Би­ли сте Иво Ан­дрић, Вој­во­да Жи­во­јин Ми­шић, Ста­љин, Мар­ко Ми­ља­нов, књаз Ни­ко­ла, Јо­сип Бр­оз Ти­то...  Ко­ји ју­нак је на вас оста­вио нај­ве­ћи ути­сак?

Дру­же­ћи се с Мар­ком Ми­ља­но­вим нај­ви­ше сам не тра­жио не­го бо­ље ре­ћи по­твр­дио не­што што је био мој мо­рал­ни мо­то. Од сва­ке уло­ге чо­век не­што усво­ји. Ка­да глу­мац спре­ма, ре­ци­мо исто­риј­ску уло­гу, на свом рад­ном сто­лу има чи­та­ву би­бли­о­те­ку, да бу­де све­стан исто­риј­ске чи­ње­ни­це, вре­ме­на, исто­риј­ских, по­ли­тич­ких при­ли­ка. Се­ћам се ка­да сам играо кра­ља Ни­ко­лу на Це­ти­њу, пр­о­у­ча­вао сам чак и је­лов­ник из те чу­ве­не ка­фа­не „Ло­кан­да”, где су се од­и­гра­ва­ле нај­же­шће пар­ти­је по­ке­ра у Евро­пи. 

Има ле­па анег­до­та из тог пе­ри­о­да. Би­ло је мно­го ам­ба­са­да и кон­зу­ла­та у то вре­ме на Це­ти­њу, па су се го­то­во сва­ко­днев­но при­ре­ђи­ва­ли бо­га­ти при­је­ми на ко­јим се пи­ло и је­ло. Краљ Ни­ко­ла је био ја­ко склон то­ме да се пре­је­де, а ње­го­ва мај­ка зна­ју­ћи за то, увек му је пре из­ла­ска из ку­ће при­пре­ма­ла ку­ва­ну те­ле­ћу гла­ву ко­ју је он обо­жа­вао. Она га је на­ро­чи­то ма­ми­ла да се на­је­де те хра­не да би на при­је­ми­ма био при­сто­јан.

Ка­кво је ва­ше по­ли­тич­ко ис­ку­ство с об­зи­ром на то да сте до­бар део ка­ри­је­ре пр­о­ве­ли на сце­ни с по­ли­тич­ким, од­но­сно исто­риј­ским ју­на­ци­ма?

Нај­дра­го­це­ни­је по­ли­тич­ко ис­ку­ство сам сте­као игра­ју­ћи у Сар­тро­вим „Пр­ља­вим ру­ка­ма”. До та­да сам и имао не­ке пре­вас­ход­но иде­о­ло­шка опре­де­ље­ња, па са­мим тим и по­ли­тич­ка. Али по­сле те пред­ста­ве сам схва­тио су­штин­ску ре­че­ни­цу Оде­ре­ра ка­да ка­же ме­ни, мла­дом по­ли­ти­ча­ру Игоу: „Ако хо­ћеш да се ба­виш по­ли­ти­ком, мо­раш за­вла­чи­ти ру­ке до ла­ка­та и у кр­ви и ...” Од­мах сам схва­тио да не мо­гу да их за­вла­чим ни у шта. И тог тре­нут­ка сам се, чи­ни ми се, пот­пу­но опро­стио од по­ли­ти­ке. На­рав­но, ни­сам апо­ли­ти­чан. Пра­тим де­ша­ва­ња и тач­но знам шта се, где и ка­ко до­га­ђа. Свој иде­о­ло­шко-по­ли­тич­ки став ни­сам ни за дла­ку пр­о­ме­нио још од сту­дент­ских да­на, а ни­сам се ни­јед­ном но­вом при­ла­го­дио. По­ли­ти­ка и ја се, чи­ни ми се, до­бро се по­зна­је­мо, али смо на дис­тан­ци.

С мо­но­дра­мом „Ми­лош – ве­ли­ки књаз серб­ски” пр­о­пу­то­ва­ли сте свет. Шта сте усво­ји­ли од Ми­ло­ша у свом лич­ном жи­во­ту? Шта је с Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћи­ма, да ли су вам они ма­ње сим­па­тич­ни?

Ако би тре­ба­ло да се де­фи­ни­шем, мо­гао бих ола­ко да ка­жем да сам ви­ше Обре­но­ви­ће­вац за­то што ми­слим да је та власт уда­ри­ла те­мељ др­жа­ви. Ка­же се Ка­ра­ђор­ђе сло­бо­да, а Ми­лош др­жа­ва. Па и на­след­ни­ци Ми­ло­ша Обре­но­ви­ћа, ре­ци­мо Ми­ха­и­ло, ко­ји је био европ­ска, свет­ска лич­ност де­ло­вао је у том сме­ру. Чи­ни ми се да су Обре­но­ви­ћи би­ли ко­ри­сни­ји за наш на­род, из­бе­га­ва­ли су кр­во­про­ли­ће ко­ли­ко год су мо­гли лу­ка­во­шћу, зла­том, по­кор­но­шћу или чи­ме већ и за­то ми­слим да су ви­ше учи­ни­ли у ко­рист на­ро­да. Ме­ђу­тим, ра­де­ћи на ли­ку Ми­ло­ша Обре­но­ви­ћа, мно­го то­га сам на­у­чио. Тог тре­нут­ка на­пра­вио сам пра­ви по­тез, на­рав­но на­го­во­рен, или по­ну­кан Ми­ло­шем, ко­ји је био прак­ти­чан чо­век. На­пра­вио сам ве­ли­ку ствар: до­бар део свог јав­ног жи­во­та сам украо и пре­тво­рио у свој лич­ни по­ро­дич­ни жи­вот и ми­слим да је то нај­ве­ћи до­би­так ко­ји сам у жи­во­ту по­сти­гао. Ви­ше сам до­био не­го што сам изу­био.

Од­у­век сте би­ти пр­о­тив јеф­ти­не по­пу­лар­но­сти и гра­бе­жи за нов­цем. Ка­кав ама­нет оста­вља­те сво­јим уну­ча­ди­ма?

По­ку­шао сам да и сво­јој де­ци и уну­ци­ма оста­вим у ама­нет, да ако ика­ко бу­ду мо­гли, да се из­бо­ре да бу­ду до­бри љу­ди. Све оста­ло ћу им опро­сти­ти.

На­гра­де су нај­ка­ло­рич­ни­ја хра­на за су­је­ту

У раз­ли­чи­тим тре­ну­ци­ма чо­век до­жи­вља­ва на­гра­де раз­ли­чи­то. У по­чет­ку, док их не­ма, као млад он их при­лич­но пре­зи­ре, па ка­да поч­не да их до­би­ја, по­но­си се њи­ма, оне му да­ју си­гур­ност, не­ко ме­сто на реј­тинг ли­сти. Ка­да је зрео глу­мац, до­би­ја на­гра­де за жи­вот­но де­ло… то све иде јед­но за дру­гим. Ме­ђу­тим, мој ге­не­рал­ни став, оно што сам из­ву­као као нај­ко­ри­сни­је, је­сте спо­зна­ја да су на­гра­де нај­ка­ло­рич­ни­ја хра­на за су­је­ту. На­хра­ниш су­је­ту на­гра­да­ма, она се успа­ва, а ти осва­неш као сло­бо­дан чо­век на пу­ту спо­зна­је не­ких пра­вих вред­но­сти. То је је­ди­на и су­штин­ски нај­ве­ћа ко­рист од на­гра­да, по ме­ни, твр­ди Јан­ке­тић.


Коментари2
8df6c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Veljko Živković
Михаило Миша Јанкетић је играо историјске личности као што су: Бошко Југовић, Цар Урош Немањић, Чедомир Илић, Родион Романович Раскољников, Радован Драговић, Пуковник Ђорђе Стратимировић, Исус Христос, Ђорђе Стевановић, Јосип Броз Тито, Војвода Живојин Мишић, Иво Андрић, Гавриловић, Мајор Божић, Митрополит Мелентије Никшић, Кнез Јанко Ђурашковић, Агатон Арсић, Јеврем Прокић, Капетан, Димитрије Давидовић, Беглербег, Краљ Никола I Петровић Његош, Кнез Милош Обреновић, Јосиф Стаљин, Мустај Кадија, Војвода Марко Миљанов, Светозар Милетић и Пуковник Јован Белимарковић. Нека му је лака земља!
Sasa Trajkovic
Zaslužena nagrada ovom velikom glumcu doajenu našeg teatra koji je svojim raskošnim talentom i u pozorištu, serijama, filmu obeležio jedno vreme i jednu zemlju koje više nema. Ovakvi ljudi zaslužuju još za života pažnju i privilegije a ne da ih se setimo tek kada nas napuste i zauvek siđu sa scene.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља