среда, 24.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:51
ИНТЕРВЈУ: МИХАИЛО МИША ЈАНКЕТИЋ, глумац

Бежећи од реалног живота сакрио сам се иза завеса

Све што ме је упутило ка уметности била је игра и потреба за радошћу, односно за неком врстом заборава
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинсубота, 10.02.2018. у 22:00
(Фото Жељко Јовановић)

Глум­цу Ми­ха­и­лу Ми­ши Јан­ке­ти­ћу на Сре­те­ње, у че­твр­так, 15. фе­бру­а­ра у кра­гу­је­вач­ком Кња­жев­ско-срп­ском те­а­тру би­ће уру­че­на ста­ту­е­та „Јо­а­ки­ма  Ву­ји­ћа” за из­у­зе­тан до­при­нос раз­во­ју по­зо­ри­шне умет­но­сти у Ср­би­ји. Ње­го­ва глу­мач­ка лич­ност, пи­ше у обра­зло­же­њу жи­ри­ја, обо­га­ти­ла је пр­о­те­клих де­це­ни­ја по­зо­ри­шну, филм­ску и те­ле­ви­зиј­ску сце­ну Ср­би­је и бив­ше Ју­го­сла­ви­је. Игра­ју­ћи под­јед­на­ко успе­шно у нај­ра­зно­вр­сни­јем ре­пер­то­а­ру и у нај­ра­зли­чи­ти­јим жан­ро­ви­ма, на по­зо­ри­шној сце­ни, те­ле­ви­зиј­ском екра­ну, ра­ди­ју, фил­му по­стао је ла­у­ре­ат нај­ва­жни­јих при­зна­ња: од Сте­ри­ји­них на­гра­да и „Злат­них ћу­ра­на” до До­бри­чи­ног пр­сте­на и „Па­вла Ву­и­си­ћа” за жи­вот­но де­ло. Ста­ту­е­та „Јо­а­ким Ву­јић” се при­род­но при­дру­жу­је овој ни­ски на­гра­да и при­зна­ња бар­ду на­ше сце­не.

С Ми­шом Јан­ке­ти­ћем раз­го­ва­ра­ли смо пр­о­те­клих да­на у Ју­го­сло­вен­ском драм­ском по­зо­ри­шту у па­у­зи из­ме­ђу пр­о­ба пред­ста­ве „Краљ Бе­тај­но­ве” Ива­на Цан­ка­ра у ре­жи­ји Ми­ла­на Не­шко­ви­ћа, у ко­јој је део глу­мач­ке еки­пе. 

Чо­век ко­ји се ба­ви јед­ном пр­о­фе­си­јом до­жи­вља­ва фи­зич­ку бол, умет­ник „де­фор­ма­ци­ју”. Из ка­квог ста­ња ду­ха се ра­ђа­ла ва­ша умет­ност?

Мо­ја глав­на пре­о­ку­па­ци­ја од ка­ко знам за се­бе би­ла је да за­бо­ра­вим не­што што ми се у де­тињ­ству до­го­ди­ло и да жи­вот пре­тво­рим у игру и ако је мо­гу­ће у ра­дост. Не во­лим за се­бе да ка­жем да сам глу­мац, већ да сам играч. Као што не во­лим да ка­жем за до­ма­ћи­на чо­ве­ка да је се­љак. Све што се де­ша­ва­ло и што ме је упу­ти­ло ка умет­но­сти би­ла је игра и по­тре­ба за ра­до­шћу, од­но­сно не­ком вр­стом за­бо­ра­ва. Ме­ђу­тим, ис­по­ста­ви­ло се да је игра или глу­ма у по­зо­ри­шту, јед­но од нај­и­де­ал­ни­јих ме­ста за мој жи­вот. По­не­кад ми се чи­ни да сам се од ре­ал­ног жи­во­та, ве­ро­ват­но не­ма­ју­ћи сна­ге да се су­че­лим са њим, пр­о­сто са­крио иза за­ве­са. И да ми је ја­ко до­бро што имам мо­гућ­ност да од­и­грам мно­го, мно­го жи­во­та ко­ји су се де­ша­ва­ли у раз­ли­чи­тим пе­ри­о­ди­ма ко­ли­ко је ста­ра на­ша драм­ска ли­те­ра­ту­ра. 

Ва­ше де­тињ­ство би­ло је обо­је­но ту­гом. Мла­дост ја­ким мла­ди­ћи­ма на сце­ни, за­тим хе­ро­ји­ма, он­да ка­рак­тер­ним хе­ро­ји­ма, па ли­ко­ви­ма оче­ва, де­да, му­дра­ца… Ко­ли­ко је де­ли­кат­но пр­о­на­ла­зи­ти дру­ге лич­но­сти у се­би, у ва­шем слу­ча­ју пре­ко 200 уло­га?

Ни­сам о то­ме раз­ми­шљао. Имао сам сре­ћу да од са­мог по­чет­ка бу­дем упо­тре­бљив глу­мац. Увек ка­жем: ни­сам ни леп ни ру­жан, ни ви­сок ни ни­зак, ни црн ни плав. Јед­но­став­но се де­си­ло та­ко да ко­ји год ми ко­стим обу­ку то сам мо­гао да но­сим, та­ко да ми је све то би­ло при­род­но. Ка­да сам био млад играо сам мла­ди­ће, он­да љу­бав­ни­ке, мла­де хе­ро­је, ка­да је до­шло вре­ме ка­рак­тер­них ро­ла, та­да сам та­ман по сво­јим го­ди­на­ма ли­чио на њих. Све је ишло сво­јим ре­дом. Ка­ко сам се раз­ви­јао та­ко су се ме­ња­ле уло­ге ко­је сам играо. И  ево са­да сам ко­нач­но до­шао до то­га да играм ста­ри­је љу­де. А ни­је ло­ше би­ти ни ста­рац јер њи­ма при­па­да­ју та­ко ве­ли­ке на­гра­де за крај ка­ри­је­ре. Сва­ко до­ба има сво­је пред­но­сти, а по­зо­ри­шно вре­ме је увек у пред­но­сти. 

Се­ћам се, ре­ци­мо, да сам не­ко­ли­ко пу­та мо­лио ре­ди­те­ље да не играм љу­бав­ни­ке јер ми је то би­ло не­што ја­ко си­ро­ма­шно, па сам из те огром­не же­ље да их не играм те ли­ко­ве бо­јио на свој на­чин.

По­зо­ри­ште је ко­лек­тив­на умет­ност. Ка­ко се глу­мац осе­ћа по­сле ло­ше пред­ста­ве?

Глу­мац је и те ка­ко све­стан да је не­ка пред­ста­ва ло­ша. И ти ло­ши тре­ну­ци су ко­лек­тив­ни у по­зо­ри­шту. По­сле пред­ста­ве оку­пља­мо се у са­ло­ну и ис­пра­ти­мо је или ћу­та­њем, или ко­мен­та­ром, по­не­кад и вр­ло оштрим ре­чи­ма про­ко­мен­та­ри­ше­мо шта је пр­о­у­зро­ко­ва­ло то што нам се до­го­ди­ло: да ли успех или не­у­спех. 

Умет­ност је све­док вре­ме­на. То­ком ка­ри­је­ре има­ли сте кре­а­тив­ну кри­зу 1969. го­ди­не, ка­да сте се због за­бра­не пред­ста­ве „Кад су цве­та­ле ти­кве” оти­шли да жи­ви­те у бр­да Цр­не Го­ре. Ка­ко да­нас гле­да­те н то вре­ме?

Као на вре­ме ко­је је пр­о­шло. На вре­ме ко­је сам ка­да сам од­лу­чио да се вра­тим у по­зо­ри­ште за­бо­ра­вио. То ни­је оста­ви­ло на ме­не ни­ка­кве тра­у­ме. Нај­ви­ше жа­лим што је то оста­ви­ло тра­у­ме на наш по­зо­ри­шни жи­вот. Љу­бу Врап­че­та сам сме­стио у јед­ну од сво­јих бо­љих уло­га и по­ред то­га што сам је од­и­грао са­мо пет пу­та. Де­вет ме­се­ци сам због Врап­че­та тре­ни­рао бокс, сва­ког да­на, плус пр­о­бе. Не­де­љу дан пред пре­ми­је­ру „Ти­ка­ва” жи­вео сам у сво­јој гар­де­ро­би у ЈДП-у, где су ми до­но­си­ли и хра­ну јер ни­сам из­ла­зио из по­зо­ри­шта. На­му­чио сам се игра­ју­ћи, ре­ци­мо и Рас­кољ­ни­ко­ва и мно­ге дру­ге ро­ле. Не­мам ни­шта пр­о­тив да ло­шу уло­гу од­и­гра­те са­мо пет пу­та, али ка­да до­бру уло­гу од­и­гра­те све­га пет пу­та то оста­ви тра­го­ве.

То­ком ка­ри­је­ре ба­ви­ли сте се исто­риј­ским лич­но­сти­ма, стра­да­њи­ма, пат­њом, љу­ди­ма из на­ро­да. Би­ли сте Иво Ан­дрић, Вој­во­да Жи­во­јин Ми­шић, Ста­љин, Мар­ко Ми­ља­нов, књаз Ни­ко­ла, Јо­сип Бр­оз Ти­то...  Ко­ји ју­нак је на вас оста­вио нај­ве­ћи ути­сак?

Дру­же­ћи се с Мар­ком Ми­ља­но­вим нај­ви­ше сам не тра­жио не­го бо­ље ре­ћи по­твр­дио не­што што је био мој мо­рал­ни мо­то. Од сва­ке уло­ге чо­век не­што усво­ји. Ка­да глу­мац спре­ма, ре­ци­мо исто­риј­ску уло­гу, на свом рад­ном сто­лу има чи­та­ву би­бли­о­те­ку, да бу­де све­стан исто­риј­ске чи­ње­ни­це, вре­ме­на, исто­риј­ских, по­ли­тич­ких при­ли­ка. Се­ћам се ка­да сам играо кра­ља Ни­ко­лу на Це­ти­њу, пр­о­у­ча­вао сам чак и је­лов­ник из те чу­ве­не ка­фа­не „Ло­кан­да”, где су се од­и­гра­ва­ле нај­же­шће пар­ти­је по­ке­ра у Евро­пи. 

Има ле­па анег­до­та из тог пе­ри­о­да. Би­ло је мно­го ам­ба­са­да и кон­зу­ла­та у то вре­ме на Це­ти­њу, па су се го­то­во сва­ко­днев­но при­ре­ђи­ва­ли бо­га­ти при­је­ми на ко­јим се пи­ло и је­ло. Краљ Ни­ко­ла је био ја­ко склон то­ме да се пре­је­де, а ње­го­ва мај­ка зна­ју­ћи за то, увек му је пре из­ла­ска из ку­ће при­пре­ма­ла ку­ва­ну те­ле­ћу гла­ву ко­ју је он обо­жа­вао. Она га је на­ро­чи­то ма­ми­ла да се на­је­де те хра­не да би на при­је­ми­ма био при­сто­јан.

Ка­кво је ва­ше по­ли­тич­ко ис­ку­ство с об­зи­ром на то да сте до­бар део ка­ри­је­ре пр­о­ве­ли на сце­ни с по­ли­тич­ким, од­но­сно исто­риј­ским ју­на­ци­ма?

Нај­дра­го­це­ни­је по­ли­тич­ко ис­ку­ство сам сте­као игра­ју­ћи у Сар­тро­вим „Пр­ља­вим ру­ка­ма”. До та­да сам и имао не­ке пре­вас­ход­но иде­о­ло­шка опре­де­ље­ња, па са­мим тим и по­ли­тич­ка. Али по­сле те пред­ста­ве сам схва­тио су­штин­ску ре­че­ни­цу Оде­ре­ра ка­да ка­же ме­ни, мла­дом по­ли­ти­ча­ру Игоу: „Ако хо­ћеш да се ба­виш по­ли­ти­ком, мо­раш за­вла­чи­ти ру­ке до ла­ка­та и у кр­ви и ...” Од­мах сам схва­тио да не мо­гу да их за­вла­чим ни у шта. И тог тре­нут­ка сам се, чи­ни ми се, пот­пу­но опро­стио од по­ли­ти­ке. На­рав­но, ни­сам апо­ли­ти­чан. Пра­тим де­ша­ва­ња и тач­но знам шта се, где и ка­ко до­га­ђа. Свој иде­о­ло­шко-по­ли­тич­ки став ни­сам ни за дла­ку пр­о­ме­нио још од сту­дент­ских да­на, а ни­сам се ни­јед­ном но­вом при­ла­го­дио. По­ли­ти­ка и ја се, чи­ни ми се, до­бро се по­зна­је­мо, али смо на дис­тан­ци.

С мо­но­дра­мом „Ми­лош – ве­ли­ки књаз серб­ски” пр­о­пу­то­ва­ли сте свет. Шта сте усво­ји­ли од Ми­ло­ша у свом лич­ном жи­во­ту? Шта је с Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћи­ма, да ли су вам они ма­ње сим­па­тич­ни?

Ако би тре­ба­ло да се де­фи­ни­шем, мо­гао бих ола­ко да ка­жем да сам ви­ше Обре­но­ви­ће­вац за­то што ми­слим да је та власт уда­ри­ла те­мељ др­жа­ви. Ка­же се Ка­ра­ђор­ђе сло­бо­да, а Ми­лош др­жа­ва. Па и на­след­ни­ци Ми­ло­ша Обре­но­ви­ћа, ре­ци­мо Ми­ха­и­ло, ко­ји је био европ­ска, свет­ска лич­ност де­ло­вао је у том сме­ру. Чи­ни ми се да су Обре­но­ви­ћи би­ли ко­ри­сни­ји за наш на­род, из­бе­га­ва­ли су кр­во­про­ли­ће ко­ли­ко год су мо­гли лу­ка­во­шћу, зла­том, по­кор­но­шћу или чи­ме већ и за­то ми­слим да су ви­ше учи­ни­ли у ко­рист на­ро­да. Ме­ђу­тим, ра­де­ћи на ли­ку Ми­ло­ша Обре­но­ви­ћа, мно­го то­га сам на­у­чио. Тог тре­нут­ка на­пра­вио сам пра­ви по­тез, на­рав­но на­го­во­рен, или по­ну­кан Ми­ло­шем, ко­ји је био прак­ти­чан чо­век. На­пра­вио сам ве­ли­ку ствар: до­бар део свог јав­ног жи­во­та сам украо и пре­тво­рио у свој лич­ни по­ро­дич­ни жи­вот и ми­слим да је то нај­ве­ћи до­би­так ко­ји сам у жи­во­ту по­сти­гао. Ви­ше сам до­био не­го што сам изу­био.

Од­у­век сте би­ти пр­о­тив јеф­ти­не по­пу­лар­но­сти и гра­бе­жи за нов­цем. Ка­кав ама­нет оста­вља­те сво­јим уну­ча­ди­ма?

По­ку­шао сам да и сво­јој де­ци и уну­ци­ма оста­вим у ама­нет, да ако ика­ко бу­ду мо­гли, да се из­бо­ре да бу­ду до­бри љу­ди. Све оста­ло ћу им опро­сти­ти.

На­гра­де су нај­ка­ло­рич­ни­ја хра­на за су­је­ту

У раз­ли­чи­тим тре­ну­ци­ма чо­век до­жи­вља­ва на­гра­де раз­ли­чи­то. У по­чет­ку, док их не­ма, као млад он их при­лич­но пре­зи­ре, па ка­да поч­не да их до­би­ја, по­но­си се њи­ма, оне му да­ју си­гур­ност, не­ко ме­сто на реј­тинг ли­сти. Ка­да је зрео глу­мац, до­би­ја на­гра­де за жи­вот­но де­ло… то све иде јед­но за дру­гим. Ме­ђу­тим, мој ге­не­рал­ни став, оно што сам из­ву­као као нај­ко­ри­сни­је, је­сте спо­зна­ја да су на­гра­де нај­ка­ло­рич­ни­ја хра­на за су­је­ту. На­хра­ниш су­је­ту на­гра­да­ма, она се успа­ва, а ти осва­неш као сло­бо­дан чо­век на пу­ту спо­зна­је не­ких пра­вих вред­но­сти. То је је­ди­на и су­штин­ски нај­ве­ћа ко­рист од на­гра­да, по ме­ни, твр­ди Јан­ке­тић.


Коментари1
ef8d6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Zaslužena nagrada ovom velikom glumcu doajenu našeg teatra koji je svojim raskošnim talentom i u pozorištu, serijama, filmu obeležio jedno vreme i jednu zemlju koje više nema. Ovakvi ljudi zaslužuju još za života pažnju i privilegije a ne da ih se setimo tek kada nas napuste i zauvek siđu sa scene.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља