четвртак, 09.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 11.02.2018. у 22:00 Александар Апостоловски

​Нуклеарна сигурност у зарђалим бурадима

Велика количина радиоактивног отпада чува се у старим хангарима Института за нуклеарне науке „Винча”, надомак престонице, а држава не предузима ништа да га пребаци на сигурну локацију
Нови хангар за одлагање радиоактивног отпада у Винчи (Фо­то З. Анастасијевић)

Сваког дана стотине запослених из Института за нуклеарне науке „Винча” и Јавног предузећа „Нуклеарни објекти Србије” пролазе поред два стара хангара, старог реактора РА и базена с радиоактивном водом. Простор од 70 хектара Института ограђен је вишедеценијским слојем наталожених тајни, али отпад настао из научних експеримената налази се на површини, набацан у старим шупама. И не само што зрачи, већ представља и потенцијалну бомбу.

Непосредно уз истоимено насеље, једнако познато по нуклеарним истраживањима и археолошком налазишту, дванаест километара од Београда, после санације отворене депоније радиоактивног отпада осамдесетих година прошлог века, опасне материје ускладиштене су у хангарима Х1 и Х2. Онај ко очекује добро утврђене и чуване бетонске грађевине, вара се.

Хангари подсећају на напуштене бараке фабрика уништених у транзицији.

У њима се налази радиоактивни отпад настао радом реактора РА и из других научних истраживања. 

До 1990. године у Институту је складиштен и отпад из других република бивше Југославије.

– Тамо се налази огромна количина без икаквог реда набацаних буради и осталог радиоактивног материјала. Дуже од шест деценија чека се да једног дана буде прерађен и пребачен на сигурну локацију – каже за „Политику” председник надзорног одбора ЈП „Нуклеарни објекти Србије” и научни саветник др Илија Плећаш. Заједно са Снежаном Павловић, Миланом Рајчевићем и Небојшом Нешковићем, др Плећаш је аутор књиге „Радиоактивни отпад у Србији: како и где са њим”.

Пре седам година обишао сам зарђале хангаре испред којих је стајао портир који је иронично рекао да „зрачи” позитивном енергијом. Откључао ми је капију и катанац, а затим сам препешачио још тридесетак метара. Стотине буради, џакова, кеса и кутија, набацаних без реда и смисла, ентеријер су забачених складишта на која као да су сви заборавили. Ништа се од тада није променило, што ми потврђује др Плећаш.

– Постоји опасност од крађе, али не било какве, већ од стране потенцијалних терориста који би радиоактивни отпад могли да искористе за опасне намере – каже он.

У близини хангара Х1 налази се хангар Х2, који је у нешто бољем стању. У њему су смештена и бурад са осиромашених уранијумом, као и уранијумски меци, донесени са четири локације из јужне Србије. То је муниција којом је НАТО из борбених авиона А-10 дејствовао по циљевима на земљи.

Илија Плећаш, који је у Институту у Винчи провео више од 40 година, поставља питање: зашто се толика количина радиоактивног отпада, заједно са осиромашеним уранијумом из доба бомбардовања НАТО-а, тако дуго налази надомак престонице?

Одговор на ово питање, које је поставио чак тринаесторици надлежних министара, увек је био идентичан: „Предлог стручњака је одличан, али не за наш мандат.”

Али тај отпад мора да се преради, а Влада Србије мора да нађе адекватну локацију и коначно га премести на безбедно место, какво имају све земље са нуклеарном технологијом. Још 2012. године, тврди др Плећаш, донесен је Закон о заштити од зрачења и нуклеарне безбедности, где је таксативно наведено да 10 година од доношења закона отпад мора бити премештен на трајно и сигурно одлагалиште. Законски рок, дакле, истиче 2022. године. А то је, мерено законима научника који се баве нуклеарном безбедношћу, такорећи прекосутра.

Пре неколико година у Институту је изграђен нови, модерни хангар Х3, али због законских процедура и лиценци није почела прерада радиоактивног отпада и његово пребацивање из два неусловна хангара. У трећем хангару је, заправо, требало да се налази прерађен отпад из хангара Х1, до коначног одласка на трајну локацију.

– Нити је отпад прерађен, нити је лоцирано и изграђено трајно одлагалиште, како се ради у свим земљама света. Циљ књиге је да јавност схвати озбиљност проблема радиоактивног отпада и укаже на неиспуњавање законске обавезе да се нађе трајно решење његовог безбедног одлагања. То је обавеза државе Србије према садашњој и будућим генерацијама њених становника, на основу прихваћених међународних обавеза и конвенција, у складу са одговарајућом регулативом Европске уније. Док год се овај проблем не реши, стање радијационе и нуклеарне сигурности и безбедности у земљи биће потенцијално угрожено – напомиње др Плећаш.

У књизи се детаљно описује тренутно стање радиоактивног отпада на локацији „Винча” и излаже се концепт одлагалишта на изабраној безбедној локацији, на коју би се трајно преместио сав постојећи отпад.

Тиме би се, наглашава др Плећаш, створили услови да се Институт у Винчи и Јавно предузеће НОС трансформишу у модеран научно-пословни парк, који се бави основним и примењеним истраживањима, иновацијама, производњом и пружањем услуга у областима природних и техничких наука, науке са акцелераторима и радијационе и нуклеарне сигурности и безбедности.

Доктор Плећаш наглашава још један циљ књиге: да се укаже како се овај проблем може адекватно и повољно решити. Посебно је важно да одлагање радиоактивног отпада могу да спроведу домаћи научници. Професор помиње плитко укопана одлагалишта која се, према досадашњим искуствима, сматрају најбољим и најсигурнијим начином одлагања радиоактивног отпада.

– Изграђено је више од 100 таквих одлагалишта широм света. Стандардна форма која се примењује позната је као „бетонски монолит”. Наиме, метална бурад са отпадом смештају се или директно у бетонске траншеје или у армиранобетонске контејнере који се полажу у траншеје. Након попуњавања расположивог простора, омеђеног зидовима, бурад или контејнери заливају се траншејским бетоном, чиме се добија монолитна структура која се обично прекрива са неколико слојева природних и вештачких материјала, као што су песак, шљунак или глина са исте локације – напомиње наш саговорник.

Занимљиво је да се у Немачкој ниско и средње радиоактиван отпад одлаже у напуштеним рудницима соли гвожђа. Швеђани, рецимо, отпад одлажу у лавиринтима гранитне стене испод нивоа мора.

Отпад у „Винчи” је нивоа ниске и средње активности и потенцијално угрожава здравље и безбедност Београђана, али и ширег простора земље.

У Привредној комори Србије у среду ће се одржати званична промоција књиге. Професор Плећаш верује да ће они који то треба да чују присуствовати презентацији и прочитати књигу. Да ли ће, после шест деценија, неко од актуелних званичника коначно схватити с каквим се проблемом суочава Србија?

Александар Апостоловски

Коментари4
ae7a5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milivoje Zarić
Nas Srbe i ostale koji sa nama bitišu, dragi Bog čuva... Raspitajte se ko je "večiti VD direktor" Nuklearnih objekata Srbije i biće vam sve jasno...
Lara
To je fotografija novog hangara...i to su prazni burici. Treba videti hangare sa otpadom...u kakvom su stanju da se najezis!
Boris
Burad na fotografiji nisu propala...
Dragan Pik-lon
Sve ce to narod pozlatiti.Nasim neprijateljima nisu potrebne nuklearne bombe niti balisticke rakete.Dovoljno je da se jedan kamikaza sa cesnom obrusi na Vincu i ovaj otpad ce se u vidu prasine razmileti po Balkanu brze od najbrze kuge.Jos uvek tapkamo u predjasnjoj `´civilizaciji`´-pravimo kucu bez vc-a i kanalizacije.Preskacemo najbitnije jer nam je kuca samo privremeno staniste.Svaka generacija na Balkanu je za svog zivota dva puta morala da se seli u sumu.Po toj inerciji zivimo i danas.Cekamo da se otpad sam ``raspadne``!!!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља