уторак, 16.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:52

Глоговац, право на сузе

Одлазак великих уметника, посебно оних који су били блиски публици, по правилу изазива спонтано и изнутра подстакнуто интегрисање заједнице
Аутор: Александра Павићевић*недеља, 11.02.2018. у 22:00
(Фото Жељко Јовановић)

Посмртни говори и величања нису потребни мртвима. Они су се отиснули од заглушујућег земаљског жамора и кренули тихим, интимним путем вечности. Посмртни говори потребни су живима који у данима након трагичног губитка интензивно изговарају име покојника не би ли оживели његовово присуство, опредметили сећања, овековечили тренутке које су с њим поделили. Тиме претња заборава бива привремено окована изван граница светог времена које почиње смрћу, а траје онолико колико и интензивно жаљење. Ипак, колико год се грчевито држали за оно што је покојник представљао у нашим животима, жаљење постепено и неминовно бива ублажено свакодневицом, а ова почива на пароли да живот тече даље!

Прва реакција јавности на вест о смрти српског глумца Небојше Глоговца била је слична неком инстинктивном, готово примордијалном муку пред ужасом људске судбине.

Међутим, након тога, чини се да готово није било његовог поштоваоца који се на филмским интернет платформама није подсетио омиљених филмова у којима је Глоговац маестрално одиграо неку од својих улога. Многи су се тешили бесконачним премотавањем луцидних и духовитих реплика из филма „Муње” или „Кад порастем бићу Кенгур”, они сентименталнији су своје сузе оправдавали потресним сценама из „Убиства са предумишљајем”, „Небеске удице” или „Бурета барута”, позоришни сладокусци су евоцирали успомене на култне представе „Хадерсфилд” и „Шине”, сви смо се сећали величанствене глумачке трансформације у „Уставу Републике Хрватске”... Неки су се можда и сакривали да би плакали, јер одакле толика туга за оним кога нисмо лично познавали? Али, зар га нисмо лично познавали?

Смрти јавних личности готово су увек повод за колективно жаљење и активирање различитих техника колективног сећања. Оне су место колективне катарзе бола и страха, али често и место на коме се архетипски обрасци ритуалног понашања користе само као параван за промоцију различитих идеја које су у мање или више у посредној вези са покојником. Порука оваквих колективних ритуала ретко је порука љубави, а много чешће нека врста „ратног поклича” који позива на опстанак, наставак, борбу, победу... као да се смрт може коначно победити!?

Међутим, ово се углавном не односи на уметнике. Њихова моћ да се поистовете са својим делом, чини их несместивим у уске оквире актуелног и ефемерног. Одлазак великих уметника, посебно оних који су, захваљујући својој области делања, били блиски публици, оних који су уметношћу постали део нас, по правилу изазива спонтано, и изнутра подстакнуто интегрисање заједнице. Она снагом заједничког сећања и жалости настоји да премости губитак, да га надомести искреном повезаношћу са ликом преминулог.

Небојша Глоговац свакако спада у такве уметнике. Иако га је већина нас познавала само кроз његове улоге, чињеница је да је свака та улога имала сасвим препознатљив рукопис. Иако је задатак глумца да, кроз умешно поистовећивање, публици што верније представи одређени лик, ствар је његове посебне спретности да у односу на тај лик задржи и дистанцу. Уосталом, не носимо ли сви ми те ликове у себи и није ли права уметност изабрати један од њих?! И није ли управо то успевао Глоговац – да, кроз идеалну равнотежу студиозности и глумачког заната, публици отвори дубинско искуство другости?! Било да се радило о Гадном, о Ивану, о Каји, о Пандуру, о Вјеки Краљу, о било ком лику који је играо, његова игра је доносила истовремено и емотивну испуњеност и катарзу услед искуства које смо преживљавали с њим и захваљујући њему. Његова игра омогућавала нам је да многоликост људске душе препознамо и у себи и да, након свега, ипак останемо свесни да је избор у  нашим рукама. А избор је обавезујући етички чин, који треба да резултира добротом, лепотом и једноставношћу, које су зрачиле испод и изнад свих ликова које је тумачио Небојша Глоговац. Одатле блискост, одатле колективна туга, одатле и сузе.

Први пут сам га упознала пре много година када је с мојим оцем, Божидаром Павићевићем Лонгом, радио неку представу у Панчевачком позоришту. Након тога, упознали смо се још неколико пута после неких београдских премијера у атмосфери гужве и полупразничне гунгуле у којој углавном нико не препознаје никог и нико изистински не упознаје никог. Виђала сам га повремено и у башти кафића „Кројач”, на дну Француске улице. Често је седео сам, посматрао пролазнике и деловао као да у томе ужива. Знајући колико држи до приватног простора, никада му нисам пришла. А повремено сам желела. Желела сам, заправо, да му као нека шипарица, усплахирена због прилике да се уживо обрати својој глумачкој икони, приђем и кажем: „Глоговац, ти си цар!” Сада ми је жао што то нисам урадила, мада то не би ништа променило. То је само моје сећање којим желим да га отргнем од заборава. И без тога, он је био цар. Био је господар глумачке игре и суверени владар сцене  за коју је живео и на којој је проживео многе наше љубави, страсти, страхове, надања...многе наше другости и многе наше изборе.

*научни саветник у Етнографском музеју САНУ


Коментари11
bfab2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

DB
Neka je ovom velikanu večna slava i hvala što je makar i tako kratko postojao. I kako reče Mika Antić : " I najzad: tako je dobro što nismo samo trave, što talasanja svoja nijednom vetru ne damo, već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave željne da budu sunce makar trenutak samo. " A on je bio Sunce nama koji volimo umetnost ...
Sonja
Draga Politiko, postovana Aleksandra, hvala Vam za divan, dubok, smislen, pismen i nadasve emotivan tekst koji otvara oci, lijeci dusu i ljudsko srce nikad ne zatvara. Ovim ste, usudim se reci, napravili i znacajan naucni doprinos, objasnivsi ko smo i sta smo, i zasto smo. Tebi, dragi i postovani Nebojsa, malo li je HVALA za svu drugost, sopstvo, sebstvo i bliskost.
Slavica Krulj
Na zemlji si svoj zadatak obavio, putuj... Putuj u večni život i novu scenu. Samo Bog zna večnu tajnu tog pozorišta...
Milutin
'Kovanje u Zvezde', za jednog NebojsuGlogovca i nije teska stvar jer je njegov talenat neprikosnoven! U svim nekrolozima koji mu se, sa punim pravom, dive kao polu-bogu, srpskog i balkanskog glumista, mi onako zadrto, kao sto umemo, izostavljamo gresnog Nebojsu Glogovca, coveka, nesavrsenog kao i svi mi. Niko da uoci i prozove cinjenicu da je Nebojsa umro od raka pluca, da je bio na 'paklici dnevno' jos od studentskih dana i kao vrhunac istinskog cinizma, tu je i gornja slika uz tekst u kojoj je nas glumacki bard uvijen u pramenove sopstvenog duvanskog dima. Ako je voleo nas i svoju porodicu kao sto je voleo glumu ili sebe, ... zar nije mogao da izadje na kraj sa svojim problemom i obezbedi nam decenije uzivanja u svojim novim ulogama, dajuci toliko potrebnu snagu i talenat srpskoj filmskoj i pozorisnoj umetnosti? O njegovoj porodici da i ne govorimo ...
ana lalic
@bojan stankovi. Microcarcinom pluca ili tkz small cell carcinom je najagresivnija forma carcinoma pluca i gotovo iskljucivo napada pusace, bas Kao I skvamozni tip adenocarcinom pluca je najcesci tip kod nepusaca I obicno je mnogo manje agresivan.
Препоручујем 5
Dragutin
@Бојан Станковић A medju nepusacima uglavnom obolevaju od sekundarnog dima oni koji zive u kuci sa pusacima, ili koji su na svom radnom mestu izlozeni duvanskom dimu po 7-8 sati dnevno. Cisto da ne bude zabune, uzrocna veza izmedju pusenja i izlozenosti duvanskom dimu, i karcinoma pluca je utvrdjena uzrocno-posledicno onoliko koliko nauka tako nesto moze da dokaze. Nikada nista nije 100% izvesno, sto je nasim ljudima dovoljno da odustanu od svih vrsta prevencije i zdravog nacina zivota koji su produzili zivotni vek ponajvise u poslednjih 100 godina.
Препоручујем 6
Прикажи још одговора
Milica
Tuga za dragom osobom. Dokaz da smo ljudi.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља