недеља, 25.02.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:29
ФЕНОМЕНИ: КОЦКАЊЕ

За богате игра, за убоге – нада

Оно што је колико јуче било забрањено, чак и строго кажњиво, ако се обавља „у виду заната”, ушло је на велика врата у нашу свакодневицу
Аутор: Милош Лазићсреда, 14.02.2018. у 08:15
(Фото Лука Вулетић)

Та прича је толико невероватна, да би могла бити и истинита. По њој, у неком казину у немачком граду Висбадену, до 2014. године налазила се табла на којој је писало: „Овој коцкарници Ф. М. Достојевски остао је дужан...”, са износом који је, наводно, одговарао суми од 240.000 евра. Тврдња није била поткрепљена признаницом или потписаном меницом.

Да ли је власник желео да се рекламира угледом гостију или да славног руског и светског писца извргне руглу, не зна се, али тада је на терен истрчао Роман Абрамович, некада губернатор Чукутске области и један од првих руских милијардера, власник британског фудбалског клуба „Челзи” и исплатио дуг Фјодора Михајловича до последњег цента. Свој чин је пропратио речима: „Достојевски ником ништа није дужан. Напротив. Скините ту срамну таблу!”

Град рулета

У прилог уверењу да је ова прича истинита је и кратак роман „Коцкар” написан у Баден-Бадену, чију је радњу славни писац сместио у измаштани градић Рулетенбург (Град рулета). Али, није свако Достојевски, нити му над чашћу, макар и са задршком, бдије Роман Абрамович. Не у Србији.

Још само једном
Један од важних програма београдске Специјалне болнице за болести зависности односи се на коцкање, које је смештено у исту раван са зависношћу од дроге или алкохола. Да би ионако неизвесно лечење било колико-толико успешно, неопходно је да пацијент зна да је реч о болести, да буде свестан да је болестан и да изражава искрену жељу да се лечи.
Међутим, док наркомани и алкохоличари знају да њихова зависност води у ништавило, коцкар на крају пута види наду. Најчешће наду да ће, с још једном партијом, обртањем точка рулета или опкладом, све вратити у првобитно стање. И због тога су коцкари најтежи пацијенти, па би у терапију свакако требало увести и обавезно читање романа „Коцкар” Достојевског. Не може да шкоди.

Тек када је стара београдска кафана „Зора” у Македонској улици, после вишегодишњег преуређивања, поново отворила своје двери, али као коцкарница, сваком је постало јасно да је ђаво коначно дошао по своје. Зазвонио је аларм да нас упозори да ће се ново доба одразити не само на појединачне новчанике, већ и на колективну свест.

Јер, оно што је колико јуче било забрањено, чак и строго кажњиво, ако се обавља „у виду заната”, ушло је на велика врата у нашу свакодневицу. Тачно је да је лед пробијен много пре тога с казинима отвореним у хотелима „Метропол”, „Мажестик” и „Славија”, али се у њих, бар званично, могло ући само са страним пасошем.

Требало је да прође неколико година да се у тај уносан посао укључе и домаћи „доброчинитељи”, они који су врло добро знали да је коцка богатима само игра, док је за убоге најчешће једина нада. А пословни дух је налагао да се окрену овим другим, јер било их је више.

Почело је скромно, с нимало безазленим „злот машинама” и апаратима за видеопокер који су освитали у кафићима. Кафеџије су их лакомо примале „под кирију”, а најчешће за мизерну надокнаду, рачунајући да ће том „новом понудом” повећати промет радње. Али, открили су да клијенти више новца остављају апарату за коцку него шанку, па је и ортаклук „пукао”. Или је неко од њих дочуо да се ти апарати унапред програмирају колики ће део уложеног новца вратити зајапуреним играчима, а колико ће прогутати и сачувати за газду. Џентлменски споразум је налагао је да то буде у односу 60 према 40 одсто у корист играча, али недостатак контроле довео је до тога да су играчи могли рачунати на пет до десет одсто „повраћаја”... и једино ако их потера луда срећа.

Поштен карте не игра
Познати београдски коцкар је својевремено, када је то било у моди, скицирао свој будући породични грб. Замислио га је као крст на заобљеном штиту, али уместо оцила, у празним пољима биле би нанизане ознаке за боје играћих карата: херц, треф, пик и каро. Испод, на изувијаној траци на којој се обично нађе породични или мото витешког реда, писало би:  „Поштен карте не игра”.

Апарати за коцку скрасили су се потом у специјализованим клубовима чедног назива „играонице”. И та мимикрија је била кратког даха, јер су на сцену ступиле – спортске кладионице.

Тек тада је настала помама, а због познате чињенице да код нас сваки други мушкарац верује да може да буде селектор фудбалске репрезентације. Уз то, клађење се овде никад није доживљавало као коцка, тим пре што је опклада на спортске резултате од учесника захтевала бар солидно познавање проблематике. Та илузија још траје, па кладионице ничу као кукурек после кише. Истина је да се одређивањем квота (коефицијената добитка ако се погоде резултати) чак и за најбезазленије утакмице, или за такозване „зихерице”, баве неки од највећих и баснословно плаћених математичара и програмера. И не у Србији, већ на скривеним локацијама у иностранству. Зато ће многи спасти на просјачки штап, и упропастити не само сопствени, него и животе својих потомака.

Због ајнца у логор на Бањицу

Деда потписника ових редова заглавио је крајем 1942. године у логору на Бањици, а замало и пред стрељачким стројем, јер је усред хотела „Касина” испребијао двојицу бугарских подофицира ухвативши их да краду на ајнцу. Спасило га је знање немачког језика, и познанство са извесним немачким официром који је, такође, био стални гост истог коцкарског круга. Још има живих сведока који могу да потврде да је народна милиција некада по кафанама хапсила и приводила безазлене играче преферанса или табланета, чак и домина, ако би посумњала да се коцкају макар и у цигарете. 


Коментари6
8f1a7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petar V. Terzic
Kada covekom ovlada strast kockara onda mu se veoma tesko, u nekim slucajevima i nemoguce, oteti iz zacaranog kruga losih navika. Ako se kockar na vreme trgne, pa sam ili uz strucnu pomoc odlucno krene novim putem, izbeci ce zamku jedne od najtezih i gotovo neizlecivih zavisnosti. Dostojevski je to divno opisao u svom romanu "Kockar". Njegov uticaja na svetsku knjizevnu, naucno-filozofsku, religijsku i umetnicku misao i produkciju, donekle moze da ilustruje i ovaj Ajnstajnov zakljucak: " Vise sam naucio od Dostojevskog i Mocarta, nego od mnogih svetskih fizicara, matematicara i filozofa". Za svoje lucidne "misaone eksperimente" Ajnstajn je inspiraciju nalazio u viseslojnoj galeriji najrazlicitih likova koje je na svojevrstan nacin sistematski gradio Dostojevski, kao i u polifonijskoj Mocartovoj muzici, sto mu je omogucilo da na holisticki nacin - naucno-filozofski, religijski i umetnicki pronikne u tajanstveni svet: determinizma, "kosmicke religije" i objektivne fizicke realnosti.
zoran stokic
Primer neempirijskog iskaza dao je i Dostojevski kada je napisao da "ako nema Boga /autoriteta/ sve je dozvoljeno" (pa će nastati haos) , da je on u zaključivanju poštovao empiriju uvideo bi da društvena praksa u Švedskoj, Holandiji, Danskoj... opovrgava njegovu metafizičku ideju. Vekovima u tim zemljama prilagođavanje ciljeva jednog čoveka ciljevima drugih ljudi čini osnovu za izgradnju njihovog duštvenog vaspitanja. Građani su tu odavno shvatili da moralna pravila nisu apsolutne božije istine, nego da su voljne prirode, da su stvar konvencije. Ne u božijim, već u njihovim rukama bila je njihova sociološka evolucija. Etika odgovornosti, u kojoj se više nisu mešali vrednosni i saznajni sudovi, stvorila je građanske zakone utemeljene na empirijskim činjenicama života i zato su to danas zemlje u kojima je život najhumaniji i sa najmanje "kockara"! A najnehumaniji je tamo gde vlada etika "ličnog uverenja" i gde se ne pravi razlika između vrednosti i saznanja.
Препоручујем 0
Dragan Pik-lon
Tacna je izreka -Ko nema srece u ljubavi ima u kocki i obrnuto!Kocku je teze leciti od drugih zavisnosti kao sto su alhohol ili droga.Kocka je najcesce u kombinaciji sa obe ove zavisnosti.Covek koji se kocka je vreme bukvalno poistovetio sa novcem.To jest za njega sat vremena ne traje 60 minuta nego onoliko koliko jos ima novca(benzina) kod sebe,da ostane za kockarskim stolom ili aparatom.To moze da bude od 20 do milion Evra.Oni koji se kockaju svojim novcem ne premasujuci svoj budzet lakse se iscupaju iz ovog poroka.No u medjuvremenu uniste sve bliznje oko sebe.Bogati se mnogo manje kockaju od sirotinje.Inace ne bi imali to sto poseduju.Najbogatiji su oni ljudi koji su zadovoljni sa onim sto poseduju.Ti se nikad ne kockaju!Mi ovde na krajnjem zapadu zapada smo se pre 3 i vise decenije strategijski kockali da bi preziveli.Narocito mi ilegalci.Zavezali bi kovanicu nevidljivom strunom i ubacali u automat u ritmu muzike,kad barmer ne gleda.Tako bi neradjali 200 punata i trazili isplatu!!!
Goran
Odličan tekst i pohvale autoru. Dotakli ste se ozbiljnog problema na veoma interesantan način uz osvrt na zanimljive činjenice.
Горан
Одличан текст,реална слика .Похвале аутору.Надам се да ће посужити као повод да се јаве стручњаци,политичари ,психолози...са предлозима шта даље чинити за оздрављење нације.
zoran stokic
Čuj kockarnice su problem? Da nije tragično bilo bi komično, zašto? Politika je juče objavila tekst o Ardzibaldu Rajsu koji nas je pre 100 god upozorio da "moramo da se menjamo" da bi preživeli. Evo samo jedan primer od juče: bio manji saobraćajni udes i dva vozača se sporečkaju...posle sat dva jedan od vozača nađe kuću onog drugog i ubije ga u dvorištu! E sad treba znati kako je umro i sam Rajs. Imao je kuću kod gospodarske mehane u Beogradu i zbog međe ga istukao komšija od povreda te tuče Ardzibald je umro... Svaki dan imate na stotine ovakvih primera u nas. Vidite ovde je "život" vekovima LUTRIJA. Život na KOCKI. Sve to ima korene u tzv primarnim elemntima kulturne matrice jednog društva. Ali svi mi koji smo na to ukazivali smo evo već tri decenije "izdajnici"...
Препоручујем 0

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља