недеља, 27.05.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:16
ИНТЕРВЈУ: ДЕЈВИД А. НОРИС, слависта

Духови прошлости опседају и културу

У својој студији разматрам ову књижевну појаву не само као карактеристику српске књижевности, него и дела других светских писаца који се баве новом историјском прозом
Аутор: Марина Вулићевићуторак, 13.02.2018. у 22:00
(Фото: А. Васиљевић)

Пред нама је студија Дејвида А. Нориса „Духови круже Србијом, Књижевно представљање историје и рата” (издање „Геопоетике”, превод са енглеског језика Владислава Рибникар и аутор), која тематизује последње две деценије српске књижевности 20. века и њен поглед на Други светски рат, грађанске ратове током распада Југославије, као и НАТО бомбардовање Србије. Ова књига говори и о индивидуалном и историјском памћењу, односу према прошлости, о миту у прози, односу према језику, о политичком „разматрању” књижевности...

Иако је првенствено намењена страним читаоцима, јединствена је и за наше читаоце.

„Моја студија није историјски преглед српске књижевности с краја 20. века, већ анализа једног низа књижевних структура и мотива и њихових ефеката на приповедачку прозу тог раздобља“, објаснио је у уводу Дејвид А. Норис, професор српске и хрватске књижевности, историје, културе и језика на Катедри за славистику у Нотингему, од 1980. до 2017. године.

Да ли и састављање такозване „Беле књиге”, у којој су критиковани писци који су подривали начела социјалистичке државе, признаје књижевности улогу већу од оне коју је она ималана пример, на Западу?

Бирократи који су саставили „Белу књигу” мислили су о књижевности, и уметности уопште, на веома поједностављен начин. Схватали су текст као предмет који директно утиче на формирање стварности. Романи носе у себи разне слојеве значења који се успостављају не само кроз њихове приче, већ и путем различитих језичких, метафоричких и интертекстуалних асоцијација. Када се 1982. године појавио Исаковићев „Трен 2”, тај роман се читао у светлости свога времена. Читаоци су били свесни преиспитивања комунистичке политике у стварању Голог отока, али то не значи да су њиховој пажњи измицали други значењски аспекти романа. Исаковићев приповедач стално се враћа теми о тешкоћама у реконструисању прошлости, људи различито памте и отуд нису поуздани сведоци историје. У мноштву описаних призора са Голог отока појављују се асоцијације из класичне митологије и наговештаји језовитих и гротескних мотива којима се последице државног насиља пројектују на универзални план.

Како, с једне стране, видите стваралаштво писаца који су били учесници рата у стварању комунистичке митологизоване верзије историје? А како, са друге, тумачите одлике нове историјске прозе осамдесетих?

Кад је реч о митовима о Другом светском рату и о партизанима, власти су биле спремне да интервенишу у књижевности или цензуром или кроз активност разних одбора у самоуправном систему. Истовремено, треба рећи да у свим друштвима има писаца и филмских аутора спремних да прихвате општеприхваћене друштвене митове. На пример, данас се у Енглеској још увек прихвата стара прича о Другом светском рату да је Данкирк, на известан начин, представљао велику победу, док је, у ствари, то био пораз британске војске, или да је целокупно цивилно становништво, проводећи ноћи у склоништима, показало током немачких авионских напада велику моралну чврстину, мада је, у ствари, било и оних који су искористили ту прилику да пљачкају напуштене радње и куће. Митови о прошлости имају и своју конструктивну улогу у стварању културног памћења док год представљају неку врсту друштвеног консензуса. Нова историјска проза осамдесетих је била знак да је консензус о митовима прошлости у Србији почео да се распада.

Када је књижевност опседнута духовима и како у светлу термина „културног опседања” видите српску прозу 20. века?

Укратко, данашњим језиком, до тога долази у периодима велике транзиције. Српски народ је пролазио кроз слично искуство преображаја прво током осамдесетих година, а потом током следеће деценије, услед грађанског рата и санкција наметнутих Србији. Термин „културно опседање” употребљава Катлин Броган, указујући на оне приче о појави духова које представљају покушај да се прошлост и садашњост поново повежу након што је изгубљен временски континуитет због поремећаја у периоду транзиције. „Културно опседање” симболично приказује повратак духова прошлости у трагању за новим начинима да се успоставе изгубљене везе са садашњошћу.

У романима Горана Петровића и Светлане Велмар Јанковић, на пример, уочљиви су историјски паралелизми. Да ли то уједно значи да је један од балканских духова и вечно враћање истог кроз векове?

Има више књижевних дела из деведесетих година која успостављају и развијају историјске паралелизме. Као што кажете, то се може наћи у романима „Опсада цркве Светог Спаса” Горана Петровића и „Бездно” Светлане Велмар Јанковић, али и у романима „Мамац” Давида Албахарија, „Последњи заноси МСС” Милице Мићић Димовске и „Судбина и коментари” Радослава Петковића. Сви ти романи обрађују историјске теме посматране на позадини тренутне кризе грађанских ратова деведесетих година, са различитим временским слојевима уплетеним кроз аналогне или паралелне приче. То су приче о сукобима, тешким политичким недоумицама и великим немирима, када се прошлост и садашњост уплићу једна у другу. Реч је о делима која укључују језовите, гротескне и аветињске мотиве како би изразила трајне узнемирујуће ефекте болних и нерешених историјских збивања која опседају ликове и њихов свет. Међутим, врло је важно рећи да се, у том смислу, такви духови не враћају само на Балкану. У својој студији разматрам ову књижевну појаву не само као карактеристику српске књижевности, него и дела других светских писаца који се баве новом историјском прозом попут Тони Морисон, Салмана Руждија и Џенет Винтерсон.

Каква је улога елемената језовитог и фантастичног у прозном сагледавању рата?

Језовити и сабласни мотиви у књижевности пружају конвенције за приказивање света на рубу нормалног, када се налазимо негде између сигурности познатог и опасности непознатог. Тај језик обликује граничну зону сумрака ратног искуства. Међутим, тај језик може да артикулише и друге могућности које се заснивају на бизарној страни гротескног и фантастичног. Та страна се изражава у прози о НАТО бомбардовању, мада не и раније у прози о сећањима на Други светски рат. Рецимо, у роману „Ово би могао бити Ваш срећан дан“ Милете Продановића налазимо пса који проговара када добије визу за Америку дан пре почетка бомбардовања, главни јунак романа „Цариградски друм” Ненада Илића је свештеник коме је дат тајанствен документ о путницима који путују кроз време. Ти фантастични елементи служе да дочарају не само да је ратни сукоб, попут свих других, несхватљиво људско искуство, већ откривају и крајњу апсурдност догађаја.


Коментари0
a97e4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља