уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:12
ПОЗНАТЕ ПОРОДИЦЕ: РАДАНОВИЋИ

Траг остао само у музејима

Последњи изданак ове српске фамилије, судбински везане за Осијек, Петрињу и Београд, угашен је 1989, али сећања су оживела на изложби у Етнографском музеју
Аутор: Андријана Цветићанинпетак, 16.02.2018. у 08:15
У Осијеку око 1920. (Фото Етнографски музеј у Београду)

Да нема стакла испред постављеног трпезаријског стола, са сребрним есцајгом, салветама са финим везом и изрезбареног огледала у позадини, које подсећа да су то експонати – посетиоци Етнографског музеја у Београду могли би да очекују позив на кафу или чај неког од чланова породице Радановић. Изложба „Из прошлости једне породице Осијек – Петриња – Београд” посвећена овој српској фамилији својевремена је временска машина која посетиоце просто „увуче” у 19. век.

Међутим, српска фамилија из Осијека, верни сведок грађанског начина живота кроз више од два века, којој је посвећена изложба угашена је 1989. смрћу последњег изданка породице. Захваљујући наследницима и преко женске линије, Томића из Петриње, такође угледне фамилије, у коју се удала једна од кћерки Радановића, породична заоставштина из Славоније и Баније стигла је у Београд и постала део фундуса Етнографског музеја.

Од абаџија до индустријалаца

Ауторке изложбе Марина Цветковић, музејски саветник, и Вјера Медић, виши кустос, откривају да су изложбу припремале у етапама, више година. Кренуле су са идејом да прикажу како је у прошлости изгледао ентеријерски текстил – постељина, чаршави, завесе... Радановићи су се, наиме, од првог претка о коме постоје писани трагови бавили производњом текстила. Међутим, урањањем у причу и истраживањем стабла на чијем је врху Георгије (рођен 1777) решиле су да прошириле тему. Сама породица наметнула се као главна тема изложбе.

Кроз поставку о једној фамилији две ауторке приказале су развој, али и нестанак српске грађанске породице у различитим државним, друштвеним, демографским, економским и културним оквирима.

Закључана и напуштена кућа
Ова породица није успела да избегне друштвене потресе током Првог и Другог светског рата. У време НДХ-а делили су судбину српског живља. Морали су да напусте Петрињу и отишли су у избеглиштво у Београд. Сва имовина Радановића је 1945, осим куће, национализована. Данас о постојању породице у Осијеку сведочи споменик на породичној гробници Радановић, на самом улазу у православно гробље у Доњем граду, тик уз гробницу породице Муачевића из чије је фамилије мајка Милутина Миланковића.

Најстарији предак Георгије Радановић је био абаџија и његови наследници су током 19. века развијали породични посао трговином. Значајан напредак је забележен током живота тројице браће: Петра, Јована и Васила, унука поменутог Георгија. Марљивост и посвећеност послу, али и фамилији наследили су од њега, али и оца Паје, другог по реду Георгијевог сина.

Можда још више, породица Радановић постаје угледна изван Доњег града, дела Осијека где је живела српска заједница, са генерацијом с краја 19. и почетком 20. века. Током тог периода, Јован са супругом Јулијаном Андрејевић Богдановић добио је седморо деце. Сва су се не само школовала, унапређивала послове производње и трговине текстила, већ су улагали у пољопривреду, циглане, млинове, шећеране. Истовремено, лично су били ангажовани у црквеним, друштвеним, културним удружењима чиме су доприносили положају српске заједнице у тада вишенационалном граду.

Када се закорачи на међуспрат Етнографског музеја као да се уз помоћ временске машине улази у 19. век. Све привлачи пажњу: експонати покућства, али и објашњења о готово филмском животу појединих чланова ове фамилије. Писма писана краснописом, девојачка спрема, накит, делови намештаја, фотографије првог аутомобила, сестара које играју тенис с почетка 20. века…

Меморандум породичне фирме

У посредовању приликом удаје Вере Радановића (1890–1978) друге Јованове кћерке, био је укључен ујак Милутина Миланковића – Јован Муачевић. Он је уједно и венчао Верине родитеље. Њен одлазак у град супруга Николе Томића, у Петрињу, касније се показао судбински добрим. Управо тако спасена су многа породична материјална добра, почетком Другог светског рата, а данас изложена у музеју.

Србин градоначелник Осијека
Георгијев унук, један од тројице Јованових синова, Душан завршио је агрономију у Лајпцигу. Мудрим улагањем капитала довео је породичне финансије на највиши ниво. Био је велепоседник, индустријалац, краљевски дворски лиферант. И члан аеро-клуба „Наша крила”, волео је јахање па је био активиста и у Славонском колу јахача Кнеза Павла. Љубав према старинама и уметности исказивао је ангажовањем у Археолошком клубу. Током две године од 1935. до 1937. био је градоначелник Осијека. За време Другог светског рата воде га у затвор из кога је упркос тешким околностима бринуо за породицу. Из тог периода сачувана су дирљива писма писана породици. Након рата био је доживотни председник Српске православне црквене општине и посвећеник обнови срушеног храма Успења Пресвете Богородице.

Вера је била једна од четири кћери и три сина. Са млађом сестром Драгом играла је тенис, била је активна у Соколском друштву. Најстарија Софија се школовала на девојачком Институту Царице Марије Фјодорнове на Цетињу, у Црној Гори. Била је удата за Младена Симоновића из Сремске Каменице. Девери су јој били доктори Радивоје Симоновић – који је за собом оставио обиман опус фотографија етнографског садржаја и Светислав, прво лични лекар краља Николе, касније и краља Петра.

Хаљине по последњој европској моди

Све даме Радановића биле су школоване, водило се рачуна о њиховом одевању, имале су послугу, биле су активне у Српској женској добротворној задрузи. Славе, Светосавски бал у Осијеку није могао да се замисли без ангажовања жена из куће Радановића. Мушки чланови породице приликом путовања за њих су доносили хаљине, шешире, накит, све по последњој европској моди. Софија је била претплаћена на часописе „Невен” и „Српску везиљу”.

Од тројице синова, најстарији Паја је завршио права у Бечу, Душан агрономију у Лајпцигу, а Милутин гимназију. Душан је био резервни официр војске Краљевине СХС.

Ауторке изложбе сматрају да је кључ успеха породице Радановић био управо у присним везама и пажњи коју су једни другима посвећивали. Поштовали су се браћа, сестре, чланови који су старили. Тако на пример после преране смрти Јована Радановића у подизању седморо деце значајно је учествовао стриц Петар.

Изложба ће бити доступна посетиоцима до јесени ове године.


Коментари0
21253
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља