петак, 15.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:11

Храбри кројач Михаило из света тишине

Ужичанин, од рођења без чула слуха и могућности говора, сам шио и по 100 панталона месечно, у рукомету за глуве и наглуве освајао олимпијска злата, играо фолклор...
Аутор: Бранко Пејовићчетвртак, 15.02.2018. у 11:00
Ми­хај­ло Ми­ли­во­је­вић и сво­јој рад­њи (Фо­то С. Јо­ви­чић)

Ужи­це – Она деч­ја при­ча о хра­бром кро­ја­чу, ода сна­ла­жљи­во­сти и упор­но­сти, бли­ска је на осо­бен на­чин с не­сва­ки­да­шњом жи­вот­ном хра­бро­шћу и спо­соб­но­шћу ужич­ког кро­ја­ча Ми­ха­и­ла Ми­ли­во­је­ви­ћа (65). Ко­га жи­вот ни­је ма­зио, од ро­ђе­ња је без слу­ха и го­во­ра, а увек се бо­рио и ус­пео да до­стиг­не вр­хо­ве у оно­ме што ра­ди. Па је та­кав бо­рац Ми­ха­и­ло, упо­ран упр­кос ин­ва­ли­ди­те­ту и увек на­сме­јан, за­до­био оп­ште по­што­ва­ње.

По­ла ве­ка он је вр­хун­ски мај­стор кро­јач, по­знат у овом гра­ду. Ка­жу знал­ци да ни­ко бо­ље пан­та­ло­не не мо­же да са­ши­је од Ми­ха­и­ла, чак и кад се не до­ђе у ње­го­ву рад­њу на про­бу: до­вољ­но му је са­мо до­не­ти не­ке но­ше­не и он ће пот­пу­но исте та­кве да скро­ји. Шио је не­кад и по 100 пан­та­ло­на ме­сеч­но, из­др­жа­вао по­ро­ди­цу од овог по­сла. Ши­је и дру­гу оде­ћу, уме­шно и пре­пра­вља. Сте­као је пен­зи­ју са 43 го­ди­не кро­јач­ког ста­жа, али и са­да да­не про­во­ди у рад­њи. Му­ште­ри­је ре­дов­но свра­ћа­ју, а ко­му­ни­ка­ци­ја с Ми­ха­и­лом ни­је пре­пре­ка: чи­та им он ре­чи са уса­на, ру­ка­ма об­ја­шња­ва, а за­час и на­пи­ше ако друк­чи­је не иде. На­ви­кли су на ње­га – по­у­здан је, пре­ци­зан, јеф­тин.

Не­у­мор­но ра­де­ћи у шнај­де­ра­ју са оцем Про­ком (ко­ји је та­ко­ђе био глу­во­нем, а вр­стан кро­јач ко­ји је шио оде­ла, ка­пу­те и дру­го), ус­пео је с кра­ја се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка да по­диг­не но­ву тро­спрат­ну ку­ћу. Има Ми­ха­и­ло ле­пу по­ро­ди­цу: су­пру­гу, две кће­ри ко­је су са­да уда­те, тро­је уну­ка ко­ји­ма је де­да оми­ље­ни лик. Во­зач­ки је по­ло­жио још 1976. го­ди­не, про­ме­нио не­ко­ли­ко ауто­мо­би­ла, во­зио их ши­ром Ју­го­сла­ви­је и по ви­ше др­жа­ва Евро­пе без ијед­ног про­бле­ма.

Још од школ­ских да­на Ми­ха­и­ло се ба­ви спор­том, играо је ру­ко­мет за ре­пре­зен­та­ци­ју глу­вих и на­глу­вих, па осво­јио два зла­та на њи­хо­вој олим­пи­ја­ди: јед­но 1981. у Не­мач­кој, дру­го 1985. у Аме­ри­ци. Го­то­во 40 го­ди­не је тре­ни­рао тај спорт. Пре­ко да­на би шио, он­да од­ла­зио на тре­нинг, па с тре­нин­га опет за ши­ва­ћу ма­ши­ну, до ка­сно уве­че. Ра­до је играо и фол­клор у ан­сам­блу Удру­же­ња глу­вих и на­глу­вих Зла­ти­бор­ског окру­га, це­лу де­це­ни­ју ти­ме се ба­вио. И са­да, упр­кос го­ди­на­ма, ла­ка је ко­ра­ка. 

Ми­ха­и­лов отац Про­ко био је без слу­ха и го­во­ра, као и оба ње­го­ва си­на Сло­бо­дан и Ми­ха­и­ло. Тај про­блем не­ма ни­јед­но од њи­хо­ве де­це и уну­ка, сви су чу­ју­ћи, ка­ко се то ка­же.

– Без об­зи­ра на то што је наш та­та друк­чи­ји, се­стра и ја га ни­кад ни­смо до­жи­вља­ва­ле као осо­бу са ин­ва­ли­ди­те­том. Јер он је то­ли­ко кре­а­ти­ван, спо­со­бан, по­зи­ти­ван да смо се сву­да њи­ме по­но­си­ле. Про­пу­то­вао је по­ла све­та, це­њен је мај­стор, ње­гов жи­вот је бо­гат и са­др­жа­јан – ка­же нам Ми­ха­и­ло­ва мла­ђа ћер­ка На­та­ша, ко­ја ра­ди као се­кре­тар Удру­же­ња глу­вих и на­глу­вих Зла­ти­бор­ског окру­га. 

У кро­јач­кој рад­њи су пред­рат­на ши­ва­ћа „пфаф” ма­ши­на на но­жни по­гон на ко­јој је ста­ри мај­стор Про­ко шио, те две „пфаф” елек­трич­не из се­дам­де­се­тих на ко­ји­ма ши­је Ми­ха­и­ло. Док при­ча­мо са по­ро­ди­цом, пан­та­ло­не на по­прав­ку до­но­си ди­рек­тор јед­не ужич­ке шко­ле, „да их мај­стор ма­ло утег­не”, па хва­ли Ми­ха­и­ла ко­ји му за­час по­пра­вља шта тре­ба. О Ми­ли­во­је­ви­ћи­ма ле­по го­во­ри и њи­хов ком­ши­ја Дра­го­слав Ри­ле Бог­да­но­вић, ужич­ки исто­ри­чар ко­ји ов­де по­ла ве­ка, не­кад код Про­ка а по­том код Ми­ха­и­ла, до­но­си оде­ћу на ши­ве­ње. – То су вр­хун­ски мај­сто­ри, че­сти­ти и ча­сни љу­ди, ни­кад ни­су би­ли ску­пи. Не­ма ви­ше ова­квих за­на­тли­ја у Ужи­цу – ка­же сет­но 87-го­ди­шњи Ри­ле.

Мно­гим по­зна­ни­ци­ма Ми­ха­и­ло је шио не на­пла­ћу­ју­ћи. А да ли је тач­но, пи­та­мо Ми­ха­и­ло­ву ћер­ку и су­пру­гу, да је би­ло и оних му­ште­ри­ја ко­ји­ма све што на­ру­че он ура­ди, а та­кви пре­у­зму ура­ђе­но, оду и не пла­те. Тач­но је, од­го­ва­ра­ју, па Ми­ха­и­лу ту­ма­че на­ше пи­та­ње. Он се са­мо на­сме­је, од­мах­не ру­ком на та­кве што ни­су пла­ћа­ли и по­ка­зу­ју­ћи на свој образ об­ја­сни шта је нај­ва­жни­је...


Коментари5
ef369
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ljiljana
Nisu ovakvi ljudi kao Mihailo obicni ljudi, to su pravi ljudi ljudine kakvi bi svi mi trebali da budemo. Mihailo je svakako dika i ponos i savrsen uzor onih vrednosti kojih se cesto odricemo za rad pogresnih stvari. Moja baka Anka je isto bila divna i dobra krojacica a kao covek dobra i neprimetna. Sve najbolje Mihailu i njegovima
Божидар
Пријатно је кад покажете овако нешто. Судбине обичних људи који се боре и не посустају.
Aleksandar Veljic
Taj divan čovek živi nedaleko od mene. Nema boljeg krojača u Užicu. O njegovoj ljubaznosti i predusretljivosti da ne govorim. Više puta sam morao da mu na silu ostavljam novac, jer za male krojačke zahvate (da nešto proštepa, na primer) nije hteo novac. Sa njim komunikacija nikada nije problem, naprotiv.
dejan sakovic
Hvala i autoru i "Politici",prosto prija medju slikama i tekstvoima aktulenih domacih i nedomacih politicara.
Beogradjanin Schwabenländle
Има тешких, веома тешких судбина, човеку и поред такве судбине смешак на лицу. Захваљујем новинару што нас обавестио о овом глувонемом човеку који се храбро бори са својом судбином. Поред ове судбине неки наши велики/мали проблеми изгледају небитни,смешни. Цамо када помислим колико задовољство пружа глас вољене особе или добра музика онда се прекрстим и захвалим Господу за " нормалност ".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља