уторак, 23.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:23
РУШЕЊЕ УСПОМЕНА

Реквијем за Чубуру

Аутор: Милош Лазићсреда, 14.02.2018. у 21:44
Сру­ше­на „Чу­бур­ска ли­па”, мла­да ка­фа­на, али би­ла је чу­вар ста­рог чу­бур­ског ду­ха (Фото Н. Марјановић)

Вест о за­тва­ра­њу и ру­ше­њу „Чу­бур­ске ли­пе” за­те­кла ме је у Жар­ко­ву, где већ че­тврт ве­ка са­њам да се јед­но­га да­на вра­тим не­ка­да­шњој рас­пе­ва­ној пе­ри­фе­ри­ји чи­јим су се­но­ви­тим ули­чи­ца­ма и ве­се­лим ка­фа­на­ма про­ми­ца­ле успо­ме­не.

Ма­штао сам да се по­но­во скра­сим на Чу­бу­ри мо­је мла­до­сти.

Бр­жи су, не­ћу сти­ћи да до­са­њам.

Али за­то мо­гу да им от­пи­шем!

Сва­ки то­пли ку­ће­рак у Бе­о­гра­ду ста­ри­ји од осам­де­сет го­ди­на мо­же да бу­де про­гла­шен за кул­тур­но­и­сто­риј­ски спо­ме­ник, да се об­но­ви па са­чу­ва од за­хук­та­лих гра­ђе­вин­ских пред­у­зи­ма­ча, или да оста­не стра­ћа­ра и пре­ко но­ћи не­ста­не под пи­ју­ци­ма. На­жа­лост, ве­ћи­на ста­рих пре­сто­нич­ких ка­фа­на ко­је су ушле у ве­се­лу по­вест гра­да и по­ста­ле пре­по­зна­тљи­ви то­по­ни­ми, као из ина­та, но­во вре­ме до­че­ка­ло је у уџе­ри­ца­ма. Та­кве су пр­ве не­ста­ле. За њи­ма у стро­ју, на уда­ру су се на­шле оне у но­ви­јим и ста­ме­ни­јим зда­њи­ма, ко­је су на­пра­сно осви­та­ле као про­дав­ни­це до­њег ру­бља, кла­ди­о­ни­це, или ба­кал­ни­це. Оне што су „пре­жи­ве­ле” тај пур­га­то­ри­јум, мо­ра­ле су да про­ме­не из­глед и кли­јен­те­лу, ма­да им че­сто ни та ма­ске­ра­да ни­је би­ла од по­мо­ћи.

„Чу­бур­ска ли­па” ни­је би­ла ста­ра ка­фа­на: отво­ре­на је тек кра­јем сед­ме или по­чет­ком осме де­це­ни­је про­шлог ве­ка. Иако „мла­да”, би­ла је чу­вар ста­рог ду­ха Чу­бу­ре. Али ни „Орач” ни­је био то­ли­ко стар! Иако се за­ти­цао у свим пре­сто­нич­ким бе­де­ке­ри­ма, та ка­фа­на је по­че­ла да ра­ди 1949. го­ди­не у не­гда­шњој аба­џиј­ској рад­њи на углу Бу­ле­ва­ра осло­бо­ђе­ња и Ули­це кне­ги­ње Зор­ке. Се­ћа­ње на њу бле­ди од 1996. го­ди­не, ка­да је сру­ше­на „под уз­бу­ном”.

Пре­ко пу­та „Чу­бур­ске ли­пе” би­ла је опе­ва­на крч­ма „Чу­бу­ра”, а крај ње ку­ћа у ко­јој је ро­ђен глу­мац Ба­та Стој­ко­вић. На пр­вом углу зде­сна, дуж Ули­це ца­ра Ни­ко­ла­ја Дру­гог, на­ла­зио се „Ки­ке­вац”, сру­шен не­ко­ли­ко да­на пре не­го што је шеф ка­фа­не ис­пла­ни­рао да ола­ји­са­ни под за­ме­ни бу­ко­вим пар­ке­том, „да му го­сти не про­кли­за­ва­ју”. На­спрам „Чу­бу­ре”, упра­во на углу Ма­чван­ске би­ла је ка­фа­на „При­шти­на”, по ко­јој је про­зван трам­вај што је је­здио пре­ко Сла­ви­је Све­то­сав­ском, Ка­та­ни­ће­вом и Ма­кен­зи­је­вом...

Кад су сру­ше­не стра­ћа­ре у чи­јим не­дри­ма су би­ле „Ве­ли­ка” и „Ма­ла То­пли­ца” да би се по­ди­гло мо­дер­но зда­ње у ко­јем је по по­врат­ку из ег­зи­ла жи­вео и умро Ми­лош Цр­њан­ски, у при­зе­мљу су осва­ну­ле „Ве­ли­ка” и „Ма­ла Влта­ва”. Ма­ла је да­нас по­сла­сти­чар­ни­ца, а у ве­ли­кој се про­стр­ла ба­кал­ни­ца.

Не­што ни­же био је ле­ген­дар­ни „Тран­да­фи­ло­вић”, али уме­сто гур­ман­лу­ка, про­бра­них до­ма­ћих пи­ћа и до­брог дру­штва, да­нас ту ну­де „кућ­ну хе­ми­ју”, као и слич­не не­по­треб­не ства­ри. 

Има још то­га, али и ово је до­вољ­но за бри­гу. А, мо­жда је реч о обо­лу но­вом вре­ме­ну ко­ји се мо­ра пла­ти­ти? Ваљ­да је та­ко? За­то, ево ре­ше­ња:

Кад до­вр­ше ру­ше­ње те­сног зда­ња „Чу­бур­ске ли­пе”, мо­гли би од­мах да пре­ђу на „Со­ко­лац”, за­тим да ви­де шта ће с „Гра­ди­ћем Пеј­то­ном” и ка­фа­ном „Чу­бу­ра” (по­ве­ћа­ње ки­ри­је би их обес­хра­бри­ло и при­мо­ра­ло да от­ка­жу рад­њу, ма­да би по­жар био де­ло­твор­ни­ји), чи­ме би чи­тав крај ко­нач­но осло­бо­ди­ли, и од ка­фа­на, и од Чу­бу­ра­ца. 

А ка­да се тај план при­ве­де кра­ју, по­след­ња чу­бур­ска зна­ме­ни­тост би­ће – Ка­ле­нић пи­ја­ца. 


Коментари19
c0bbb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Милош
Ову слику када видим, ухвати ме неописив осећај мучнине. Све би ово лепо требало срушити до темеља колико стравично изгледа. И да, да не заборавим, законом треба забранити зазиђивање тераса!
milorad
Muka mi je , dokle ovo ...?
Paunovic Nikola
Kafana je mesto u kome nije obavezno da vas emocije odvedu u boemstinu. Kafana je mesto gde sam se susretao sa nekoliko istomisljenika sa kojima sam mogao da popricam cak i o skakljivim temama i da cujem korisne savete ili zapazanja o politici ili o detaljima iz licnog zivota. Ljudi koji to smatraju zastarelim, pristaju da se druze samo preko drustvenih mreza sto im ostavlja samo mogucnost ili da "skrate jezik" dok su u mrezi ili da budu stalno svesni da svako moze da ih prisluskuje i kontrolise. Zbog toga smatram da kafana ne predstavlja proslost i zaostalost vec treba da ima lepu perspektivu u buducnosti. Naravno da kafana pri tom treba da bude cista, uredna, bez pijandura, ali sa dusom.
учмалост цивилизација
Проблем старих београђана је став да је нешто што је ружно добро, а уствари само смо се навикли на ружно и прљаво. Кафане у облику у ком су биле пре 20 или 50 година више нису одрживе и могуће, осим када је власник кафане и власник простора. Онда има лека за самоодржање. Стара Мадера није изгубила превише на свом духу, изгубили су се људи који су ту кафану правили. Глумци више нису боеми него породични људи који плаћају кредите за станове и куће, кола, снимају рекламе, прагматични су и без емоција које би их гурале у боемштину. То је прошло време. Нажалост или не, паметне кафеџије би требале да сачувају ту институцију отварањем гостионица које су приступачне средњој класи, сиротињи и преосталим боемима. Кафеџије треба да подреде свој посао таквима, и да га одржавају док год је рачун на крају месеца позитиван. Ниске цене су предуслов за одрживост и дуготрајност.
domacin
Unistili smo sve sto smo stigli da bi novokoponovana elita imala gde da se pokazuje neznam samo kome porez placaju
Препоручујем 3
Sinisa
Cubura ne nestaje nego menja svoje lice i od jednog izrazito sirotinjskog kraja postaje elitni deo grada. Ruku na srce nema tu zgrada koje bi se mogle proglasiti kulturnim dobrom,a pomenute kafane ne bi danas mogle dobiti upotrebnu dozvolu. Sve u svemu Cubura postaje sve lepsa i nadam se da ce se tako nastaviti.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља