среда, 21.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:41
КАКО ЈЕ НАША СЕЛЕКЦИЈА ДОБИЛА НАДИМАК

„Бели орлови” настали 14. фебруара 1935.

Бивши фудбалски репрезентативац Душан Петковић, који је новинарски занат пекао у „Политици” за време Светског првенства у Монтевидеу, прогласио је у листу „Време” „специјалан назив” за нашу репрезентацију
Аутор: Иван Цветковићсреда, 14.02.2018. у 22:02
У белим дресовима, али још нису били „бели орлови”: Петковић (једини из Србије), Родин, Дасовић, Д. Бабић, Врбанчић, М. Марјановић, Винек, Першка (стоје), Рупец, Врђука и Плацеријано уочи утакмице против Уругваја, који је био у плавом, на Олимпијским играма у Паризу 1924.

Откад представљају Србију наши репрезентативци су прозвани „орлови”. Вероватно и да би била успостављена копча с предратним, јер су они били „бели орлови”.

А тај надимак им је додељен 14. фебруара 1935! Тог дана га је у београдском листу „Време” прогласио Душан Петковић Сенегалац, некадашњи репрезентативац и првотимац шампионског тима београдске Југославије (1924. и 1925), који је новинарски занат пекао одмењујући у „Политици” Боривоја Јовановића, извештача са Светског првенства у Монтевидеу 1930.

„Време” је 29. јануара 1935, без посебног повода, објавило текст под насловом „Како би требало крстити наш национални тим”:

„Национални тим је наш заједнички понос и нада. Национални тим је персонификација наше футбалске омладине, израз њене моралне и физичке вредности, најлепши букет од играчких цветова. Са националним тимом ми преживљујемо и доживљујемо све радости и све недаће, са њим делимо свако добро и зло. Блистамо од среће и задовољства кад изведе неки велики подвиг, патимо до очајања кад изневери наше наде. С обзиром да је национални тим носилац свих наших нада и уздања, с обзиром да је национални тим наше заједничко добро, наш заједнички извор душевних радости и стрепњи, сматрамо да би том нашем националном тиму требало дати један специјалан назив као што је то случај са многим националним тимовима у иностранству. Тако, на пример, – да поменемо само неке земље – Французи имају своје „триколоре”, Белгијанци своје „црвене ђаволе”, Холанђани своје „ласте”, Италијани своје „азуре”, Аустријанци свој „вундертим”, Енглези своју „ружу”, Мађари своје „коњчиће” и т. д. Исто тако већина клубова има своје специјално име које је популарисано у маси. Да поменемо само код нас „плаве”, „црвене”, „пургере”, „мајсторе с мора”, „академичаре”, „бивше шумске људе” и т. д. Како би, према томе, требало дати име нашем националном тиму или нашим репрезентантима? Ми постављамо питање и сваки одговор, који би покушао ово питање да реши, наћи ће места у нашем листу.” 

Што се клубова тиче „плави” се односи на БСК, а „црвени” на Југославију због клупских боја тих предратних београдских „вечитих ривала”, „пургери” долази од немачког Burger што значи грађанин с чиме је поистовећен загребачки Грађански, „мајстори с мора” на Хајдук, јер је Сплит на мору, „академичари” на ХАШК из Загреба пошто А у скраћеници значи академски, а „бивши шумски људи” на БАСК, који је, док се звао Соко имао игралиште у Кошутњаку, а то је тада била шума.

Први предлози су обелодањени 4. фебруара 1935. Неки Војин Митровић је предложио да буду „орлићи” због грба, а Божидар Павловић „Југословенски хероји”, јер је наш народ херојски, док је неки непотписани предлагач био за надимак „неустрашиви”, пошто је то заједничко за све Југословене. 

Без образложења су поднесени предлози: „Југословенски соколи”, „Плави облаци”, „Југословенски витезови”, „Југословенске делије”, „Тићи ждраловићи”, „Југословенски хајдуци”, „Југословенски ускоци”, „Наше наде”, „Наши заставници”, „Југословенски вуци”, „Плави лавови”, „Плави ђаволи”, „Кајмакчаланци”, „Смели”, „Југословенски тигрови”, „Звездана чета”, „Наше уздање”, „Југословенски јунаци”, „Плави борци”, „Југословенчићи”. 

Упркос томе што је највећи број био за назив „Југословенски орлови” „Време” је посебан простор издвојило за „Беле орлове”, што је предложио неки Влада Ј. Јовановић. Из његовог опширног писма објављено је ово:

„Пре свега задовољан сам што је покренута ова акција. Зашто не бисмо и ми имали реч која би достојно карактерисала наше ногометне јунаке? Наши играчи заслужили су већ одавно да их, и поред тренутних неуспеха, назовемо „Бели орлови”. Кад већ носе на својим младим прсима двоглавог белог орла, зашто и њих не бисмо назвали „Белим орловима”? Те две речи би поносно карактерисале нашу једанаесторицу. Бело – то је увек лепо. Орао је оличење снаге и смелости. Цар међу птицама, херој висина, зар није њему приступачно и оно што је људском оку једва докучиво? Не пркоси ли он чак и моћној природи, када на сињој стени поносно стоји и као да довикује: „Ја овде владам, ја сам недостижан”. Ето, то би било моје мишљење у погледу „крштења” нашег националног тима. А моја би жеља била да се наша једанаесторица у следећим бојевима вину попут орлова и да великим делима оправдају овај назив.”

Коначно, у четвртак, 14. фебруара 1935, „Време” је саопштило да су стигли и ови предлози: „Југословенски голаћи” (по голаћима Зеке Буљубаше из Првог српског устанка) за који каже „да није лишен оригиналности и који би, с обзиром на данашње прилике у футбалском спорту, могао да „пасује”, а поменуло је још и: „Тенкови”; „Огањ”; „Варнице”; „11 звезда”; „Плаве фурије”; „Јастреби”; „Наши дивови” итд.”

Ипак, Петковић у тексту . „Наши репрезентативни играчи отсад ће се звати Бели Орлови” саопштава да је „крштење” обављено: „.Данашњим чланком закључујемо, сад већ морамо да употребимо и праву реч, ову анкету, примајући, понављамо, као најбољи назив за наше репрезентанте , назив „Бели Орлови”.

Ту одлуку је поткрепио речима Влад. Величковића из Земуна „с обзиром да играчи носе на дресу југословенски грб са двоглавим белим орлом као и с обзиром да је орао оличење снаге, вида и брзине.”

Као нарочит аргумент изнесено је мишљење дописника париског „Футбала” Андреа Камиса:

„Са пажњом пратим акцију коју сте повели у погледу изналажења имена за ваш национални тим и прочитао сам све предлоге које сте досад објавили. Чини ми се, међутим, да би многи називи пре приличили позоришним комадима или пустоловним романима неголи једној фудбалској екипи. Југословени имају грб са двоглавим белим орлом. Зашто, онда, „тражити подне у вече” кад се то име само по себи намеће? Назовимо их, према томе, како ви то на вашем језику кажете, „Бели Орлови”. Њихов дрес је у виду националне тробојке. Али моји сународници су их предухитрили и узели су за себе назив „Триколори”. Не можете их назвати ни по дресу, јер је дрес боје неба (азуран) а то су монополисали Италијани. Ипак, налазим, да је боље узети нешто што је видљиво, неголи тражити називе из историје или легенде, који не би увек били схваћени у иностранству. Назовимо их, према томе, и дефинитивно „Белим Орловима”, и то утолико пре што, колико је мени познато, ниједан страни тим не носи такво име и што су југословенски репрезентанти (нажалост не увек) својом игром такво име и заслужили.”

Шаљиви предлози

Сам Душан Петковић је у свом завршном чланку истакао да „има и неколико предлога за које се не може да утврди да ли су озбиљни или шаљиви”. Као пример је навео „Бошковићи” по Бошку Симоновићу што је анонимни предлагач овако образложио: „А зашто? Па зар се без г. Бошка могла саставити до сада ма и једна наша репрезентација, а да он ма и индиректно, не би умешао своје прсте и давао своје стручне савете? А, затим, и његова „срећа” и „баксузлук” имали су често пута удела у успеху односно неуспеху нашег ногометног тима” уз напомену: „име је национално, дакле 100 од сто наше. Предложено је и: „фараонци”, „смеђи”, „вранци или ђивђани”, „балерине”, „југословенске лоле”... Руку на срце, какви су били односи између Београда и Загреба, а имајући у виду државни грб, могли су да буду и „двоглави орлови”! 

И пре рата су наши носили плаве дресове

После Другог светског рата државни грб је промењен, па смо наше репрезентативце звали „плави” по боји дресова. А плаве дресове је репрезентација Југославије носила и пре рата, па се зато међу предлозима „Времену” помиње та боја.


Коментари0
a5bea
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Спортске приче

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља