Ср­би­ја је ове сед­ми­це по ше­сна­е­сти пут про­сла­ви­ла Сре­те­ње као свој Дан др­жав­но­сти, а под­се­ћа­ње на иза­зо­ве и пре­пре­ке ко­је јој пред­сто­је у да­ни­ма и ме­се­ци­ма ко­ји до­ла­зе ни­је из­о­ста­ло ни то­ком про­сла­ве. Та­ко је пред­сед­ник Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић по­ру­чио да „мо­ра­мо да да­је­мо, а да ни­шта не из­гу­би­мо, да се по­ми­ри­мо, а да оста­не­мо ча­сни”, али и оп­ти­ми­стич­но за­кљу­чио да „мо­же­мо да на­ђе­мо ре­ше­ње као што су га они тра­жи­ли и на­шли, опре­де­љу­ју­ћи се у 19. ве­ку за жи­вот у мо­дер­ној др­жа­ви”. 

Ме­ђу­тим, Ву­чи­ће­ва по­се­та За­гре­бу на по­зив ње­го­ве хр­ват­ске ко­ле­ги­ни­це Ко­лин­де Гра­бар Ки­та­ро­вић обе­ле­жи­ла је не са­мо ову сед­ми­цу не­го ве­ро­ват­но и мно­ге ко­је до­ла­зе. До­ла­зак пред­сед­ни­ка Ср­би­је иза­звао је пра­во уси­ја­ње у хр­ват­ској јав­но­сти, из та­мо­шње вла­де су у не­ко­ли­ко на­вра­та по­ру­чи­ва­ли да ни­је пра­ви тре­ну­так за су­срет два др­жав­на вр­ха, а та­ко­ре­ћи до по­след­њег мо­мен­та се ни­је зна­ло да ли ће то би­ти су­срет дво­је пред­сед­ни­ка или ће Ву­чи­ћа при­ми­ти и пре­ми­јер Ан­дреј Плен­ко­вић. Ни­шта ма­ње остра­шће­них ре­ак­ци­ја ни­је би­ло ни по­сле из­ја­ва дво­је зва­нич­ни­ка. 

Пред­сед­ник Ср­би­је је у За­гре­бу оце­нио да је не­дво­сми­сле­но да има­мо раз­ли­чи­то ви­ђе­ње про­шло­сти, али је до­дао и да је ва­жно да не ви­ди раз­ло­ге за би­ло ка­ква су­ко­бља­ва­ња у бу­дућ­но­сти. „Не­ма­мо би­ло ка­кве ин­те­ре­се ко­ји мо­гу би­ти про­тив­реч­ни у бу­дућ­но­сти”, кон­ста­то­вао је Ву­чић, ко­ји је као гест пру­же­не ру­ке Ср­би­је Хр­ват­ској до­нео ма­тич­не књи­ге из Дво­ра на Уни и по­дат­ке о тро­је не­ста­лих ко­је по­тра­жу­је За­греб. 

Не­ста­ли су јед­на од нај­ва­жни­јих те­ма на ко­јој је Гра­бар Ки­та­ро­вић ин­си­сти­ра­ла на шта је Ву­чић по­ру­чио да не­ће да го­во­ри о то­ме шта све ми оче­ку­је­мо да до­би­је­мо и из „Ло­ре” и ка­ко оче­ку­је­мо дру­га­чи­је пре­су­де, од­но­сно исти ар­шин пре­ма Хр­ва­ти­ма, ко­ји су чи­ни­ли зло­чи­не, као и пре­ма Ср­би­ма. Ср­би­ја и Хр­ват­ска ће, ка­ко је ре­као, убу­ду­ће мо­ра­ти да раз­го­ва­ра­ју и има­ју бо­ље од­но­се, без об­зи­ра ко­ли­ко то не же­ле сви у по­ли­тич­ким си­сте­ми­ма и јед­не и дру­ге зе­мље. Усле­ди­ли су и не­ки кон­крет­ни до­го­во­ри дво­је пред­сед­ни­ка по­пут оног да ће у на­ред­не две го­ди­не по­ку­ша­ти да ре­ше про­блем гра­ни­ца те да, ако не до­ђу до би­ла­те­рал­ног ре­ше­ња, по­моћ по­тра­же на ме­ђу­на­род­ној ар­би­тра­жи. Пред­сед­ник Ву­чић је на­ја­вио и да срп­ски зва­нич­ни­ци у на­ред­них сто да­на не­ће из­ре­ћи ни­јед­ну реч упе­ре­ну про­тив Хр­ват­ске ка­ко би се про­ме­ни­ла ат­мос­фе­ра у ме­ђу­др­жав­ним од­но­си­ма и да се из Бе­о­гра­да не­ће од­го­ва­ра­ти ни на евен­ту­ал­не увре­де.

Гра­бар Ки­та­ро­вић је на Скуп­шти­ни Срп­ског на­род­ног ве­ћа у за­гре­бач­ком „Ли­син­ском” по­ру­чи­ла Ср­би­ма у Хр­ват­ској да је „Хр­ват­ска њи­хо­ва до­мо­ви­на” што је про­пра­ће­но апла­у­зом. Ме­ђу­тим, зви­жду­ци­ма и сал­ва­ма кри­ти­ка у ме­ди­ји­ма и на дру­штве­ним мре­жа­ма до­че­кан је њен ко­мен­тар на про­те­сте удо­ви­ца хр­ват­ских бра­ни­те­ља. „Не сме­мо до­пу­сти­ти да нам по­је­дин­ци с ру­бо­ва по­ли­тич­ког спек­тра дик­ти­ра­ју по­ли­ти­ку”, ре­кла је Гра­бар Ки­та­ро­вић.

У оном де­лу јав­но­сти ко­ја се про­ти­ви­ла Ву­чи­ће­вом до­ла­ску с ве­ћим је одо­бра­ва­њем про­пра­ћен раз­го­вор пре­ми­је­ра Плен­ко­ви­ћа са срп­ским пред­сед­ни­ком јер је, ка­ко је то и на­ја­вљи­вао, из­ме­ђу оста­лих те­ма по­ста­вио и пи­та­ње рат­не од­ште­те, по­зи­ва­ју­ћи се на не­пот­пи­са­ни до­го­вор из 1996. го­ди­не. А хр­ват­ска пред­сед­ни­ца је и по­сле од­ла­ска Ву­чи­ћа из За­гре­ба мо­ра­ла да об­ја­шња­ва јед­ном де­лу та­мо­шње јав­но­сти ка­ко и за­што се усу­ди­ла да га по­зо­ве па је та­ко у раз­го­во­ру за ТВ Но­ва ре­кла да од пред­сед­ни­ка Ср­би­је ни­је тра­жи­ла ни­ка­ква обе­ћа­ња, ни­ти је од ње­га оче­ки­ва­ла из­ви­ње­ње и за­кљу­чи­ла да је раз­го­ва­ра­ла с „европ­ским Ву­чи­ћем”.

Да се ова сед­ми­ца за­вр­ши у пот­пу­ном по­ли­тич­ком уз­бу­ђе­њу, по­бри­нуо се не­мач­ки ви­це­кан­це­лар и ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва Зиг­мар Га­бри­јел, ко­ји је по­сле раз­го­во­ра с пред­сед­ни­ком Ву­чи­ћем по­ру­чио да је Ср­би­ја кључ­на зе­мља ре­ги­о­на за ста­бил­ност и да је у ве­зи с Ко­со­вом „Не­мач­ка за­ин­те­ре­со­ва­на да се на­ђе ре­ше­ње и си­ту­а­ци­ја рас­те­ре­ти” као и да то „ре­ше­ње ни­је ва­жно са­мо за ЕУ, већ пре све­га за гра­ђа­не Ср­би­је и Ко­со­ва”. Са­мо не­ко­ли­ко са­ти ка­сни­је, у При­шти­ни је имао не­што дру­га­чи­ји реч­ник.

„Ако Ср­би­ја же­ли да на­пре­ду­је ка ЕУ, при­мар­ни услов је из­град­ња вла­да­ви­не за­ко­на, али при­род­но та­ко­ђе и при­хва­та­ње не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва”, ка­зао је он, ка­ко је пре­нео Рој­терс, уз опа­ску да је „исто то ре­као зва­нич­ни­ци­ма Ср­би­је ра­ни­је у Бе­о­гра­ду”. На све то до­дао је и да ће ње­го­ва зе­мља по­мо­ћи да Ко­со­во при­зна још пет зе­ма­ља, чла­ни­ца ЕУ, ко­је то ни­су учи­ни­ле – Шпа­ни­ја, Ру­му­ни­ја, Ки­пар, Грч­ка и Сло­вач­ка јер „та­кво при­зна­ње има сми­сла по­што Ко­со­во ни­ка­да ви­ше не­ће би­ти део Ср­би­је”.

Не­ки ко­сов­ски ме­ди­ји су пре­не­ли и да је на­вод­но у Бе­о­град и При­шти­ну до­нео не­мач­ки пред­лог прав­но­о­ба­ве­зу­ју­ћег спо­ра­зу­ма, али је пре­ми­јер­ка Ана Бр­на­бић то де­ман­то­ва­ла, об­ја­снив­ши да је са­мо пи­тао ка­кви су на­ши пла­но­ви за прав­но­о­ба­ве­зу­ју­ћи спо­ра­зум.

Ко­мен­та­ри­шу­ћи Га­бри­је­лов иступ, ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва Иви­ца Да­чић је оце­нио да је реч о „не­при­хва­тљи­вим и аро­гант­ним по­ру­ка­ма” и да „ако не­ко же­ли да до­ђе у Бе­о­град да би то ре­као, не­ма по­тре­бе да гу­би вре­ме, Ср­би­ја то си­гур­но не­ће ура­ди­ти на та­кав на­чин”.

Ха­шим Та­чи је пак по­ку­шао да „уми­ри” Бе­о­град по­ру­чив­ши да „спо­ра­зум са Ср­би­јом не би мо­рао да зна­чи при­зна­ње не­за­ви­сно­сти, али би При­шти­ни омо­гу­ћио ме­сто у Ује­ди­ње­ним на­ци­ја­ма”.

Ме­сец да­на по­сле уби­ства Оли­ве­ра Ива­но­ви­ћа, суд у Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци је и фор­мал­но окон­чао су­ђе­ње овом по­ли­ти­ча­ру од­ба­цив­ши оп­ту­жни­цу по ко­јој је, на­вод­но, по­чи­нио рат­не зло­чи­не. Још се не зна ко је по­чи­нио атен­тат, али су у Бе­о­град по­сле не­ко­ли­ко не­де­ља по­че­ле да сти­жу пр­ве ин­фор­ма­ци­је из ис­тра­ге.