среда, 20.06.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:41

Најдужи лов на човека

Велимир Зарић из Качера, припадник Равногорског покрета, скривао се пуних 17 година по шумама а његову причу забележио је књижевник и новинар Антоније Ђурић
Аутор: Гвозден Оташевићнедеља, 18.02.2018. у 10:30
Ве­ли­мир За­рић (Фо­то „Рав­но­гор­ци го­во­ре”) / Ан­то­ни­је Ђу­рић (Фо­то Г. Ота­ше­вић)

Ча­чак – Ве­ли­мир За­рић из Ка­че­ра је је­ди­ни при­пад­ник „Рав­но­гор­ског по­кре­та ко­ји је остао у сло­бод­ним срп­ским пла­ни­на­ма пу­них 20 го­ди­на”. За њим су Нем­ци тра­га­ли че­ти­ри, а след­бе­ни­ци Јо­си­па Бро­за 17 го­ди­на, ко­ли­ко је од 1941. до 1961. про­вео у шу­ми. Све је то у при­по­ве­сти „Нај­ду­жи лов на чо­ве­ка” за­пи­сао ча­чан­ски књи­жев­ник и ду­го­го­ди­шњи но­ви­нар „По­ли­ти­ке” Ан­то­ни­је Ђу­рић, у тек штам­па­ној по­ве­сни­ци „Рав­но­гор­ци го­во­ре” („Ду­хов­ни луг”, Кра­гу­је­вац, 2017). Сре­ли су се кра­јем про­шлог ве­ка у Мил­во­ки­ју (САД) где је За­рић жи­вео и та­ко је на­ста­ла при­ча о суд­би­ни ка­пе­та­на Вр­хов­не ко­ман­де Ју­го­сло­вен­ске вој­ске. Ле­ген­да иде ова­ко...

Нем­це је три пу­та ујео за ср­це. Јед­ном у Бр­ђа­ни­ма, па у Шта­ви­ци кад им је из во­за отео оруж­је а не­мач­ке вој­ни­ке пу­стио да не стра­да срп­ска не­јач у осве­ти сто за јед­но­га. Тре­ћег пу­та, са­мо ње­му зна­ним ста­за­ма и бо­га­зи­ма, пре­ба­цио је 6.000 пу­ша­ка и 12 то­на му­ни­ци­је из Ма­лог Мо­крог Лу­га до Рав­не го­ре. За­ва­рао је све по­те­ре и од­ли­ко­ван је, од­лу­ком за­по­вед­ни­ка Срп­ске вој­ске у отаџ­би­ни, Злат­ном ме­да­љом Ми­ло­ша Оби­ли­ћа.

За­рић ни­је био у бор­бе­ним је­ди­ни­ца­ма већ оба­ве­штај­ни офи­цир лич­но под­ре­ђен Дра­жи Ми­ха­и­ло­ви­ћу. Још 1941. с 27 го­ди­на се за­клео да се ни­ко­ме пре­да­ти не­ће. По­сле ра­та, за 17 го­ди­на, че­ти­ри пла­ни­не би­ле су му ску­ти – Та­ра, Ро­ма­ни­ја, Ко­па­о­ник и Зла­ти­бор. Го­ди­на­ма ка­сни­је, Ђу­ри­ћу је у Мил­во­ки­ју бе­се­дио:

„По­же­лим се оца и мај­ке. Ба­нем јед­не но­ћи, опре­зно. Ни­сам мо­гао да по­ве­ру­јем да ће ко­му­ни­стич­ка власт од мо­јих се­ља­на на­чи­ни­ти до­у­шни­ке. Отац се по­хва­ли ро­ђа­ку да сам жив, овај шап­не дру­гом и оде вест где не тре­ба. Ухап­се оца, мај­ку, се­стру и дво­ји­цу бра­ће. Му­чи­ли су их два ме­се­ца. Ни­су при­зна­ли да су ме ви­де­ли, али Озна се по­слу­жи пре­ва­ром: рек­не да је се­стра Гро­зда све при­зна­ла...

По­сле два ме­се­ца су их пу­сти­ли. Хтео сам да се се уби­јем у дво­ри­шту оче­ве ку­ће. Има ли сми­сла да жи­вим кад ми ова­ко му­че ро­ди­те­ље, се­стру и бра­ћу? А ка­ко, опет, да диг­нем ру­ку на се­бе. 

У зо­ру не­ко ку­ца на зе­му­ни­цу ви­ше ку­ће, је­да­ред, по­но­во. По­диг­нем по­кло­пац и угле­дам бра­та. По­ка­за ми пи­штољ.

– Озна ми је да­ла да те уби­јем.

– И при­стао си?

– Му­чи­ли су ме, сав сам утр­нуо од ба­ти­на. Ре­као сам: ’Дај­те ми пи­штољ, ја ћу га уби­ти ако се по­ја­ви. А ти знај – ни­ти ћу те из­да­ти ни­ти уби­ти. А ако би­ло кад ви­диш не­ке љу­де по­ред ме­не пу­цај без ми­ло­сти, убиј и ме­не и дру­ге, зна­чи да сам по­лу­део и да сам те из­дао.’”

Бра­ћу су по­но­во ухап­си­ли 1949, му­чи­ли их, ту­кли па пу­сти­ли. Две го­ди­не ка­сни­је оца и бра­та То­му осу­де на по осам ме­се­ци за­тво­ра, Сто­ја­на, шко­ло­ва­ног тр­гов­ца, на две го­ди­не. Брат Жар­ко је и без су­да био усу­ђен на до­жи­вот­ну оса­ка­ће­ност. Мај­ци, сре­ћом, ни­су су­ди­ли. Обра­зло­же­ње пре­су­де би­ло је: „Скри­ва­ли бан­ди­та”.

„На­вр­зао се Сто­ја­ну по­сле ро­би­је не­ки ка­фе­џи­ја из Ужи­ца, ка­же да је мој то­бо­жњи при­ја­тељ. Брат је осе­тио да тај ра­ди за Озну, јер га не ис­пу­шта из ви­да. Јед­ном му је до­нео штоф на по­клон, до­био га, ве­ли, из Аустри­је од не­ких при­ја­те­ља, еми­гра­на­та. Брат при­ми по­клон, слу­те­ћи да је ма­мац, и са­кри­је у ку­ћи. Јед­ног да­на ка­фе­џи­ја му за­тра­жи пар­че што­фа да би му, ка­же, при­ба­вио исти за пр­слук. Ви­ди брат ко­ли­ко је са­ти: до­не­се пар­че а ка­фе­џи­ја и Озна за­кљу­че да га ни­је дао ме­ни. Он­да ка­фе­џи­ја хо­ће, ве­ли, да ви­ди ка­ко жи­ви­мо, да нам до­ђе у ку­ћу. И по­вео во­за­ча ко­јем ми­ли­ци­ја ус­пут са­лу­ти­ра. Уго­сти их брат, а ка­фе­џи­ја хо­ће да упо­зна и на­шу се­стру Гро­зду у обли­жњем се­лу и упи­та је има ли ја­ја за про­да­ју. Пред­ло­жи јој ухо­да да на­ку­пи ја­ја, а он ће до­ла­зи­ти ко­ли­ма да их пре­у­зме, да се она не му­чи око пре­во­за. А ја сам већ био на Ко­па­о­ни­ку.

У про­ле­ће 1961. био сам на Ро­ма­ни­ји, си­ла­зио у Са­ра­је­во. Имао сам ла­жну лич­ну кар­ту, две бом­бе и пи­штољ ис­под ко­по­ра­на и кре­нем ка Ужи­цу. Ти­то је до­ла­зио у Ужи­це на не­ку про­сла­ву и знао сам да ће се сви за­ма­ри­ја­ти око то­га па сам два да­на пре ње­го­вог до­ла­ска про­шао кроз оки­ће­ну ужич­ку ва­рош. Он­да сам у Ру­ми обу­као гра­ђан­ско оде­ло и по­сле 17 да­на сти­гао до Ма­ри­бо­ра. Дра­ву сам пре­шао с при­бо­ром за пе­ца­ње. Гра­ни­ча­ри су ис­па­љи­ва­ли све­тле­ће ра­ке­те. Пу­зио сам мо­жда ки­ло­ме­тар и са­крио се иза др­ве­та. Ују­тро сам схва­тио да сам у Аустри­ји и кре­нуо пе­ши­це у Беч. Ус­пут је мо­то­ци­клом на­и­шао Сло­ве­нац из Кла­ген­фур­та и од­ве­зао ме у по­ли­ци­ју где сам по­сле 17 го­ди­на до­био кре­вет с по­сте­љи­ном.”

Че­ка­ју­ћи исе­ље­ње у САД ра­дио је у фа­бри­ци код Бе­ча и по­слао три пи­сма уку­ћа­ни­ма у Ср­би­ју, пот­пи­су­ју­ћи се као Ми­ле Бо­жић или Ви­ли­балд За­рић. И ку­ћа­ни и по­ли­ци­ја пре­по­зна­ли су ру­ко­пис. Ви­ше ни­су ди­ра­ли род­би­ну јер су схва­ти­ли да је Ве­ли­мир да­ле­ко.

Гар­диј­ски офи­цир Сло­бо­дан Здрав­ко­вић и при­ја­тељ Рат­ко Ран­чић по­мо­гли су му да се ску­ћи у Мил­во­ки­ју. Ту је као ва­ри­лац за­ра­ђи­вао 10 до­ла­ра на сат у вре­ме кад је по­ро­ди­ца мо­гла да жи­ви це­лу сед­ми­цу за 20 до­ла­ра и ку­пио ку­ћу.

– Ама­нет му је, ре­че, био да се жив вра­ти у отаџ­би­ну, а ако та­ко не бу­де да га род­би­на пре­не­се и са­хра­ни у за­ви­чај­но гро­бље под­но Зла­ти­бо­ра – се­ћа се Ан­то­ни­је Ђу­рић.

А Ве­ли­ми­ров си­но­вац Ра­до­је За­рић из Ужи­ца ве­ли да је та­ко и би­ло.

– Чи­ча је умро у САД али је пре то­га упла­тио не­кој аген­ци­ји да га пре­не­су у веч­ну ку­ћу у Ка­че­ру. Про­вео је по 47 го­ди­на жи­во­та у Ср­би­ји и из­бе­гли­штву. У САД су га зва­ли Ви­ли­јам. Су­пру­га Рад­ми­ла, учи­те­љи­ца с ко­јом ни­је имао де­це, умр­ла је пре ње­га и са­хра­ње­на та­мо.


Коментари14
dbfe8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladija Sarac
Tri frtalja ove price moze odmah da se baci u vodu na osnovu zdrave logike: 1) Zaric s jedne strane nije bio u borbenim jedinicama, a s druge strane je dva puta oteo oruzje iz nemackog voza, i razoruzao pratnju? 2) Zaric se 16 godina skrivao od UDBE po zemunicama, a onda iz Sarajeva krece u Uzice bas kad Tito tamo ide u posetu i sve vrvi od udbasa?? 3) Zaric iz Sarajeva ide u Maribor, i to najkracim putem preko Uzica i Rume?? Dobro je da nije svratio u Kumanovo ili Tetovo onako usput ... 4) Zaric "stazama i bogazama" prevlaci hiljade pusaka i stotine sanduka s municijom iz predgradja Beograda da ga niko od Nemaca ili Ljoticevaca ne vidi? Cime? Kamionima? Zapregama? Helikopterom? Samo se zapitajte koliko ljudi treba za ovakvu operaciju ... 5) Sakriva se u zemunicama dugo nakon iskorenjivanja cetnika i nestanka jataka, ali uspeva da nabavi laznu licnu kartu, gradjansko odelo, pribor za pecanje ...
Vladija Sarac
Kojo, moram da priznam da si u pravu ... Prevideo sam kljucnu recenicu ... Imali partizani dve legende, Mirka i Slavka, pa resili i cetnici da imaju bar jednu ... Videla zaba da se konj potkiva pa i ona digla nogu ...
Препоручујем 5
Koja
@Vladija Sarac Zar ne pise u clanku: "Ле­ген­да иде ова­ко..." Suvise ozbiljno uzimate legende a i novinari moraju nesto da pisu.
Препоручујем 4
Прикажи још одговора
Bojan
Јоване Милановићу, прилично арогантан и безобразан коментар. Ако си иједног рата имало "закачио" претпоставићеш, ако већ не знаш, како се преноси било која количина оружја и муниције. Шта више, ако ниси дете, вероватно ћеш се сетити како је војска тадашње СРЈ 1999. пребацила на Косово 600 тенкова, и није изгубила ниједан у борби, а пред носом сателитима, камерама и силној Нато техници. И на крају их јавно, пред тв камерама CNN и BBC, вратила у Србију. То је ипак мало више гвожђа од 6000 пушака. И срећа је да не такви попут тебе не могу ни да замисле шта се може кад се мора.
Milojica Dragicev
Nije ni danas mnogo bolje.
Andrija
- Ja se divim cica Antoniju Djuricu da on ima snage da i dalje u svojoj 9 deciniji zivota pise. Samo napred, svaka ti je na mestu... Svaka cat i kapa dole Cica Antonije! Pozdrav iz Dijaspore!
Jovan Milanovic
Kako se to stazama i bogazima prebacuje 6000 pusaka i 12 tona municije...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља