понедељак, 15.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:44

Годину дана затвора за противнародни осмех

У књизи правника Тибора Варадија своје место нашли су најзанимљивији предмети из адвокатске канцеларије ове породице
Аутор: Јелена Церовинанедеља, 18.02.2018. у 12:00
Тибор Варади (Фото А. Васиљевић)

Из адво­кат­ске кан­це­ла­ри­је Ва­ра­ди у не­ка­да­шњем Беч­ке­ре­ку, од­но­сно Зре­ња­ни­ну, већ ви­ше од сто го­ди­на ни­је­дан суд­ски спис ни­је из­ба­чен. Али ови до­ку­мен­ти са хи­ља­да су­ђе­ња мно­го су ви­ше од суд­ске ста­ти­сти­ке. У њи­ма су за­пи­са­не суд­би­не „ма­лих” љу­ди ко­ји су тка­ли исто­ри­ју, а да они то­га ни­су би­ли ни све­сни. 

Кан­це­ла­ри­ју је дав­не 1893. го­ди­не отво­рио де­да на­шег углед­ног прав­ни­ка, јед­ног од нај­ве­ћих струч­ња­ка за ме­ђу­на­род­но пра­во, про­фе­со­ра Ти­бо­ра Ва­ра­ди­ја. Ду­го је, ка­ко нам при­ча, раз­ми­шљао о то­ме да уро­ни у свет сво­га де­де, а ка­сни­је и оца и бра­та али је та­да ишао ста­зом про­фе­си­о­нал­не ка­ри­је­ре, ни­је би­ло ла­ко за­ста­ти и окре­ну­ти се ка спи­си­ма из про­шло­сти. 

„Пр­ве спи­се сам по­чео да гле­дам тек ка­да сам по­стао пен­зи­о­нер. И то су би­ли они до­ку­мен­ти ко­је је мој отац из­дво­јио као по­себ­но за­ни­мљи­ве ка­да је 1987. кре­нуо у пен­зи­ју”, ка­зу­је Ва­ра­ди при­се­ћа­ју­ћи да је и ње­гов отац имао исту иде­ју да их пре­гле­да, али га је смрт пре­те­кла у то­ме. 

Адво­ка­ту­ром као по­ро­дич­ном тра­ди­ци­јом Ва­ра­ди­је­вих на­ста­вио је да се ба­ви и мла­ђи Ти­бо­ров брат Имре али је и ње­га у то­ме пре­ки­ну­ла смрт у са­о­бра­ћај­ној не­сре­ћи 1996. го­ди­не. Ње­го­ва удо­ви­ца, та­ко­ђе адво­кат, пре­у­зе­ла је по­сао и ра­ди­ла у кан­це­ла­ри­ји до 2014. го­ди­не. 

„Кад сам по­стао аси­стент на Прав­ном фа­кул­те­ту у Но­вом Са­ду оти­шао са­мо у про­фе­су­ру, али сам остао у кон­так­ту са кан­це­ла­ри­јом и у не­ким пред­ме­ти­ма сам на­сто­јао и да по­ма­жем”, при­ча Ва­ра­ди, а то што се ње­го­ва књи­га „Пут у ју­че”, у ко­јој су сво­је ме­сто на­шли нај­за­ни­мљи­ви­ји пред­ме­ти из адво­кат­ске кан­це­ла­ри­је, чи­та по­пут нај­бо­љег исто­риј­ског ро­ма­на, об­ја­шња­ва ли­те­рар­ним ам­би­ци­ја­ма ко­је су га до­ве­ле и до уред­нич­ког ме­ста у ча­со­пи­су мла­дих ма­ђар­ских пи­са­ца „Сим­по­зи­он”. 

Тре­нут­но је за­о­ку­пи­ран слу­ча­јем јед­ног еван­ге­ли­стич­ког све­ште­ни­ка ко­ји је 1945. оп­ту­жен за де­ло про­тив на­ро­да и др­жа­ве. Ка­ко се на­во­ди у пред­ме­ту, све­док је при­ме­тио да је он, док је у Зре­ња­нин ула­зи­ла Цр­ве­на ар­ми­ја, „ста­јао иза за­ве­се и по­дру­гљи­во се осме­хи­вао”. Ту­жи­лац је то ква­ли­фи­ко­вао као про­тив­на­род­ни осмех. 

Осу­ђен је за тај про­тив­на­род­ни осмех, а на­вод­но је у сво­јим про­по­ве­ди­ма имао и про­тив­на­род­не ре­че­ни­це. Ме­ђу­тим, у оп­ту­жни­ци ни­јед­на ни­је кон­крет­но ци­ти­ра­на. На кра­ју је за то до­био го­ди­ну да­на за­тво­ра. 

„Кроз тај и слич­не слу­ча­је­ве се ви­ди сва­ко­дне­ви­ца уза­вре­лих го­ди­на. Не­ка­да сам ми­слио да је у се­ћа­њу оста­ла са­мо исто­ри­ја, а кон­крет­ни љу­ди су не­ста­ли. Са­да от­кри­вам да су они би­ли ствар­на исто­ри­ја. Де­ве­де­сет од­сто пред­ме­та у на­шој кан­це­ла­ри­ји у ве­зи је са суд­би­ном тих ма­лих љу­ди”, при­ча Ва­ра­ди. 

Упи­тан да ли му је про­у­ча­ва­ње ових суд­ских спи­са ба­ци­ло но­ви по­глед на исто­ри­ју, он ка­же да чо­век о не­ким вред­но­сти­ма исто­ри­је не ме­ња сли­ку, ни­ти вред­но­сне су­до­ве, али на­гла­ша­ва да он мно­го ви­ше ви­ди од те исто­ри­је од оно­га што је оста­ло у уџ­бе­ни­ци­ма. 

„У уџ­бе­ни­ци­ма се ви­ди шта су ра­ди­ли за вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та фа­ши­сти, да су они по­бе­ђе­ни и то ни­су исти­не ко­је би чо­век спо­рио. Али шта је би­ло са тим мла­дим љу­ди­ма, за вре­ме и по­сле ра­та? По­себ­но је за­ни­мљи­во упо­ре­ди­ти обра­сце ег­зал­ти­ра­но­сти, ка­ко је пра­во ко­ри­сти­ло обра­сце уме­сто да по­ку­ша да утвр­ди исти­ну. То се не­ка­ко по­на­вља и на­ста­вља и то­га има и да­нас”, об­ја­шња­ва Ва­ра­ди. 

Ка­же да му је по­себ­но го­рак укус у усти­ма оста­ви­ла суд­би­на се­ља­ка из Чо­ке, Иштва­на То­та, ко­ји је био оп­ту­жен за иле­га­лан пре­ла­зак гра­ни­це и не­до­зво­ље­ну ме­ђу­на­род­ну тр­го­ви­ну. 

„Реч је би­ла о то­ме да је пре­шао из Чо­ке ко­ја је би­ла под не­мач­ком оку­па­ци­јом у Сен­ту ко­ја је би­ла под ма­ђар­ском оку­па­ци­јом. Ухва­ти­ли су га не­мач­ки гра­ни­ча­ри и сма­тра­ли су то из­дај­нич­ким пре­ла­ском гра­ни­це ма­да је ишао у град под оку­па­ци­јом Хи­тле­ро­вог са­ве­зни­ка. А за­бра­ње­на ме­ђу­на­род­на тр­го­ви­на би­ло је пре­но­ше­ње де­вет ки­ло­гра­ма гушч­јег пер­ја за шта је ку­пио сок­не за су­пру­гу и пе­тро­леј за мај­ку ко­ја је има­ла са­мо пе­тро­леј­ску лам­пу. Не­мач­ке вла­сти су га осу­ди­ле нов­ча­но мно­го ви­ше од ње­го­ве имо­ви­не, а су­пру­га му је би­ла труд­на. Тре­ба­ло је да кре­не у не­мач­ки за­твор, али му је у по­след­њи час (фе­бру­а­ра 1944) ре­че­но да бу­де чу­вар у кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру. И он­да је он по­стао чу­вар, а кроз три ме­се­ца до­ла­зе пар­ти­за­ни и он се ква­ли­фи­ку­је као рат­ни зло­чи­нац. Имао је 23 го­ди­не, су­пру­га 20. Он ни­је био ни фа­ши­ста ни ан­ти­фа­ши­ста, већ зе­мљо­рад­ник, али исто­ри­ја га је гу­ра­ла, то ни­су би­ли ње­го­ви из­бо­ри. Иако су чу­ва­ри ло­го­ра та­да по пра­ви­лу до­би­ја­ли мно­го ви­ше он је осу­ђен на три го­ди­не за­тво­ра. Не­ки су у тим си­ту­а­ци­ја­ма по­ста­ли хе­ро­ји, али ве­ћи­на љу­ди ни­су би­ли ни хе­ро­ји ни из­дај­ни­ци, не­го јед­но­став­но не­срећ­ни­ци. О тим љу­ди­ма је до­ста ре­чи у мо­јој књи­зи”, при­ча Ва­ра­ди. 

При­зна­је да му је иде­ју за на­слов дао књи­жев­ник Дра­ган Ве­ли­кић и ка­же да би во­лео да спи­се из адво­кат­ске кан­це­ла­ри­је Ва­ра­ди пре­то­чи у још јед­ну књи­гу.


Коментари2
9d557
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Raca Milosavljevic
... prava knjiga i prava tema ... hvala profesoru ... bilo bi lepo da mozemo da pricamo sa profesorom,ima toliko tema,slucajeva ...
Sasa Trajkovic
Sa dozom nostalgije i sete čitam ovaj tekst koji pokazuje prave porodične veze i vrednosti koje se prense sa kolena na koleno jer tajne zanata se ne uče na fakultetu iz udžbenika već se neguju i kradu. Nažalost toga je sve manje jer prave vrednosti poštovanja prema sopetvenim precima i tradicijom odlaze u zaborav ili se vode kao nešto DE mode, retrogradno i nazadno. Tužna je ta slika sveta danas slika sveta u kome caruje EGOISTIČNI pojedinac otuđen od seveta dovoljan jedino sebi a zapravo otuđen i od samoga sebe.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља