Из адвокатске канцеларије Варади у некадашњем Бечкереку, односно Зрењанину, већ више од сто година ниједан судски спис није избачен. Али ови документи са хиљада суђења много су више од судске статистике. У њима су записане судбине „малих” људи који су ткали историју, а да они тога нису били ни свесни.
Канцеларију је давне 1893. године отворио деда нашег угледног правника, једног од највећих стручњака за међународно право, професора Тибора Варадија. Дуго је, како нам прича, размишљао о томе да урони у свет свога деде, а касније и оца и брата али је тада ишао стазом професионалне каријере, није било лако застати и окренути се ка списима из прошлости.
„Прве списе сам почео да гледам тек када сам постао пензионер. И то су били они документи које је мој отац издвојио као посебно занимљиве када је 1987. кренуо у пензију”, казује Варади присећајући да је и његов отац имао исту идеју да их прегледа, али га је смрт претекла у томе.
Адвокатуром као породичном традицијом Варадијевих наставио је да се бави и млађи Тиборов брат Имре али је и њега у томе прекинула смрт у саобраћајној несрећи 1996. године. Његова удовица, такође адвокат, преузела је посао и радила у канцеларији до 2014. године.
„Кад сам постао асистент на Правном факултету у Новом Саду отишао само у професуру, али сам остао у контакту са канцеларијом и у неким предметима сам настојао и да помажем”, прича Варади, а то што се његова књига „Пут у јуче”, у којој су своје место нашли најзанимљивији предмети из адвокатске канцеларије, чита попут најбољег историјског романа, објашњава литерарним амбицијама које су га довеле и до уредничког места у часопису младих мађарских писаца „Симпозион”.
Тренутно је заокупиран случајем једног евангелистичког свештеника који је 1945. оптужен за дело против народа и државе. Како се наводи у предмету, сведок је приметио да је он, док је у Зрењанин улазила Црвена армија, „стајао иза завесе и подругљиво се осмехивао”. Тужилац је то квалификовао као противнародни осмех.
Осуђен је за тај противнародни осмех, а наводно је у својим проповедима имао и противнародне реченице. Међутим, у оптужници ниједна није конкретно цитирана. На крају је за то добио годину дана затвора.
„Кроз тај и сличне случајеве се види свакодневица узаврелих година. Некада сам мислио да је у сећању остала само историја, а конкретни људи су нестали. Сада откривам да су они били стварна историја. Деведесет одсто предмета у нашој канцеларији у вези је са судбином тих малих људи”, прича Варади.
Упитан да ли му је проучавање ових судских списа бацило нови поглед на историју, он каже да човек о неким вредностима историје не мења слику, нити вредносне судове, али наглашава да он много више види од те историје од онога што је остало у уџбеницима.
„У уџбеницима се види шта су радили за време Другог светског рата фашисти, да су они побеђени и то нису истине које би човек спорио. Али шта је било са тим младим људима, за време и после рата? Посебно је занимљиво упоредити обрасце егзалтираности, како је право користило обрасце уместо да покуша да утврди истину. То се некако понавља и наставља и тога има и данас”, објашњава Варади.
Каже да му је посебно горак укус у устима оставила судбина сељака из Чоке, Иштвана Тота, који је био оптужен за илегалан прелазак границе и недозвољену међународну трговину.
„Реч је била о томе да је прешао из Чоке која је била под немачком окупацијом у Сенту која је била под мађарском окупацијом. Ухватили су га немачки граничари и сматрали су то издајничким преласком границе мада је ишао у град под окупацијом Хитлеровог савезника. А забрањена међународна трговина било је преношење девет килограма гушчјег перја за шта је купио сокне за супругу и петролеј за мајку која је имала само петролејску лампу. Немачке власти су га осудиле новчано много више од његове имовине, а супруга му је била трудна. Требало је да крене у немачки затвор, али му је у последњи час (фебруара 1944) речено да буде чувар у концентрационом логору. И онда је он постао чувар, а кроз три месеца долазе партизани и он се квалификује као ратни злочинац. Имао је 23 године, супруга 20. Он није био ни фашиста ни антифашиста, већ земљорадник, али историја га је гурала, то нису били његови избори. Иако су чувари логора тада по правилу добијали много више он је осуђен на три године затвора. Неки су у тим ситуацијама постали хероји, али већина људи нису били ни хероји ни издајници, него једноставно несрећници. О тим људима је доста речи у мојој књизи”, прича Варади.
Признаје да му је идеју за наслов дао књижевник Драган Великић и каже да би волео да списе из адвокатске канцеларије Варади преточи у још једну књигу.
