Уиме Његовог Величанства краља Петра Првог заклињем се свемогућим Богом да ћу Устав неповредан држати, да ћу по њему и законима владати, да ћу чувати јединство народа, независност државе и целину државне области, и да ћу у свим својим тежњама и делима добро народа пред очима имати. Тако ми господ Бог помогао! Амин!
Тако је регент Александар Карађорђевић, у свечаној униформи пуковника Коњичке гарде, положио заклетву на први Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, који је потписао дан раније, на Видовдан 1921. године.
Поклонио се посланицима и сео у парадна кола.
На старој згради Министарства грађевина, на раскрсници Улица кнеза Милоша и Масарикове, дозиђивао се трећи спрат. Радници су посматрали свечану поворку. Међу њима је био и молер Спасоје Стејић.
Бацио је упаљене штапиће динамита на краљевска кола, али је бомба ударила у врх телеграфског стуба. Зачуо се тресак, затим јауци повређених војника, дигао се густ дим.
Док су кола с престолонаследником одмицала у правцу Теразија, полиција је опколила зграду. Регент је стигао пред двор, а затим на коњу, праћен свитом, дојахао до трибине, када је дат знак за свечани дефиле трупа Београдског гарнизона. Посланици су у скупштини завршили полагање заклетве и придружили се члановима владе и дипломатског кора на Теразијама. Официри, полиција и жандарми образовали су густ шпалир дуж сквера према хотелу „Москва”. Високо над Београдом крстарили су аероплани новосадске ескадриле.
„Сви сте ви атентатори!”, добацио је регент Александар свом ађутанту Петру Живковићу, силазећи са коња.
То је била алузија на Живковићево учешће у атентату на краља Александра Обреновића и Драгу Машин 1903. године.
Полиција је тада већ ухапсила Спасоја Стејића.
Регент Александар је наредног дана отпутовао у Париз, а београдска полиција ухапсила је тројицу комунистичких народних посланика као „непосредне подстрекаче и организаторе атентата”.
Уследио је чувени „Видовдански процес”, који је трајао од 25. јануара до 23. фебруара 1922. године. Суђење је одржано у великој дворани Првостепеног суда за Београдски округ.
Оптужено је 33 људи за покушај атентата и насилно рушење државног и друштвеног поретка.
– Стејићева бомба није само његова. Она је почетак револуције. Господа комунисти радили су из својих амбиција и своје нервозе, а нису имали мушкости да се боре легално – рекао је заступник приватних тужилаца Ненад Ђорђевић.
Спасоје Стејић говорио је о терору над радничком класом у Новом Саду, Суботици и целој Војводини.
– Због тога сам се и решио на протест бомбом! Иследници су хтели да знају више од мене, па сам тучен од јутра до поноћи – рекао је Стејић судијама.
Адвокатски тим указивао је да суд не може као доказ узети признања дата под батинама у затвору „Главњача” и Управи града.
– Господо судије, да су ови људи покварени и неваљали, како је то истакао тужилац, они данас не би седели овде на оптуженичким клупама, окружени бајонетима власти, него негде у топлим канцеларијама, а многи од њих као инспектори и начелници за раскошним писаћим столовима. Имам утисак да је оптужницу писао какав војни иследник некакве коњичке дивизије који је саставио пете и мамузе и говори свом господару: „Сатрћу их, за вашу љубав, бога им комунистичког!” – рекао је адвокат Драгиша Васић.
Председавајући судија је протестовао, а адвокати су истицали да је „правосуђе у овој земљи скандалозно”, да је „политика ушла у суд”.
– Данас се КПЈ налази пред судом јер власти неће да синдикати сметају капиталистичкој привредној политици. То је режимска политика и ја држим да суд неће тако судити – рекао је у завршној речи адвокат Триша Кацлеровић.
Спасоје Стејић осуђен је на смрт, а касније му је казна замењена с 20 година тешке тамнице. Другооптужени Чаки Лајош добио је 20 година робије „у лаким оковима”. Десеторица окривљених кажњени су с по две године затвора, а један је осуђен на четири године, док су остали ослобођени оптужбе. Стејић је побегао из затвора 1941. године и погинуо на Сутјесци.
Српски Хемингвеј и Дражин саветник
Адвокат Драгиша Васић рођен је у Горњем Милановцу 1885. године. Био је академик, политичар, књижевник, новинар. Као резервни пешадијски официр учествовао је у балканским ратовима, затим у Првом светском рату, од Колубаре преко Албаније и Крфа до Солунског фронта, када је тешко рањен. Његова прича под насловом „Пацко” из Другог балканског рата била је награђена на конкурсу „Политике” 1914. године. Дао је име Равногорском покрету и био политички саветник Драже Мијаиловића. Мирослав Крлежа је говорио да је Васић један од највећих писаца српског народа, а „Њујорк хералд трибјун” назвао га је „српским Хемингвејем”.
У „Видовданском процесу” оптужене је бранило десетак адвоката који су били разних политичких убеђења. Њихови говори објављени су у књизи „Велике адвокатске одбране” нишког адвоката Оливера Ињца.