Уиме Ње­го­вог Ве­ли­чан­ства кра­ља Пе­тра Пр­вог за­кли­њем се све­мо­гу­ћим Бо­гом да ћу Устав не­по­вре­дан др­жа­ти, да ћу по ње­му и за­ко­ни­ма вла­да­ти, да ћу чу­ва­ти је­дин­ство на­ро­да, не­за­ви­сност др­жа­ве и це­ли­ну др­жав­не обла­сти, и да ћу у свим сво­јим те­жња­ма и де­ли­ма до­бро на­ро­да пред очи­ма има­ти. Та­ко ми го­спод Бог по­мо­гао! Амин!

Та­ко је ре­гент Алек­сан­дар Ка­ра­ђор­ђе­вић, у све­ча­ној уни­фор­ми пу­ков­ни­ка Ко­њич­ке гар­де, по­ло­жио за­кле­тву на пр­ви Устав Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца, ко­ји је пот­пи­сао дан ра­ни­је, на Ви­дов­дан 1921. го­ди­не. 

По­кло­нио се по­сла­ни­ци­ма и сео у па­рад­на ко­ла.

На ста­рој згра­ди Ми­ни­стар­ства гра­ђе­ви­на, на рас­кр­сни­ци Ули­ца кне­за Ми­ло­ша и Ма­са­ри­ко­ве, до­зи­ђи­вао се тре­ћи спрат. Рад­ни­ци су по­сма­тра­ли све­ча­ну по­вор­ку. Ме­ђу њи­ма је био и мо­лер Спа­со­је Сте­јић.

Ба­цио је упа­ље­не шта­пи­ће ди­на­ми­та на кра­љев­ска ко­ла, али је бом­ба уда­ри­ла у врх те­ле­граф­ског сту­ба. За­чуо се тре­сак, за­тим ја­у­ци по­вре­ђе­них вој­ни­ка, ди­гао се густ дим. 

Док су ко­ла с пре­сто­ло­на­след­ни­ком од­ми­ца­ла у прав­цу Те­ра­зи­ја, по­ли­ци­ја је оп­ко­ли­ла згра­ду. Ре­гент је сти­гао пред двор, а за­тим на ко­њу, пра­ћен сви­том, до­ја­хао до три­би­не, ка­да је дат знак за све­ча­ни де­фи­ле тру­па Бе­о­град­ског гар­ни­зо­на. По­сла­ни­ци су у скуп­шти­ни за­вр­ши­ли по­ла­га­ње за­кле­тве и при­дру­жи­ли се чла­но­ви­ма вла­де и ди­пло­мат­ског ко­ра на Те­ра­зи­ја­ма. Офи­ци­ри, по­ли­ци­ја и жан­дар­ми обра­зо­ва­ли су густ шпа­лир дуж скве­ра пре­ма хо­те­лу „Мо­сква”. Ви­со­ко над Бе­о­гра­дом кр­ста­ри­ли су аеро­пла­ни но­во­сад­ске еска­дри­ле.

„Сви сте ви атен­та­то­ри!”, до­ба­цио је ре­гент Алек­сан­дар свом ађу­тан­ту Пе­тру Жив­ко­ви­ћу, си­ла­зе­ћи са ко­ња.  

То је би­ла алу­зи­ја на Жив­ко­ви­ће­во уче­шће у атен­та­ту на кра­ља Алек­сан­дра Обре­но­ви­ћа и Дра­гу Ма­шин 1903. го­ди­не.

По­ли­ци­ја је та­да већ ухап­си­ла Спа­со­ја Сте­ји­ћа. 

Ре­гент Алек­сан­дар је на­ред­ног да­на от­пу­то­вао у Па­риз, а бе­о­град­ска по­ли­ци­ја ухап­си­ла је тро­ји­цу ко­му­ни­стич­ких на­род­них по­сла­ни­ка као „не­по­сред­не под­стре­ка­че и ор­га­ни­за­то­ре атен­та­та”. 

Усле­дио је чу­ве­ни „Ви­дов­дан­ски про­цес”, ко­ји је тра­јао од 25. ја­ну­а­ра до 23. фе­бру­а­ра 1922. го­ди­не. Су­ђе­ње је одр­жа­но у ве­ли­кој дво­ра­ни Пр­во­сте­пе­ног су­да за Бе­о­град­ски округ.

Оп­ту­же­но је 33 љу­ди за по­ку­шај атен­та­та и на­сил­но ру­ше­ње др­жав­ног и дру­штве­ног по­рет­ка. 

– Сте­ји­ће­ва бом­ба ни­је са­мо ње­го­ва. Она је по­че­так ре­во­лу­ци­је. Го­спо­да ко­му­ни­сти ра­ди­ли су из сво­јих ам­би­ци­ја и сво­је нер­во­зе, а ни­су има­ли му­шко­сти да се бо­ре ле­гал­но – ре­као је за­ступ­ник при­ват­них ту­жи­ла­ца Не­над Ђор­ђе­вић.

Спа­со­је Сте­јић го­во­рио је о те­ро­ру над рад­нич­ком кла­сом у Но­вом Са­ду, Су­бо­ти­ци и це­лој Вој­во­ди­ни.

– Због то­га сам се и ре­шио на про­тест бом­бом! Ислед­ни­ци су хте­ли да зна­ју ви­ше од ме­не, па сам ту­чен од ју­тра до по­но­ћи – ре­као је Сте­јић су­ди­ја­ма.

Адво­кат­ски тим ука­зи­вао је да суд не мо­же као до­каз узе­ти при­зна­ња да­та под ба­ти­на­ма у за­тво­ру „Глав­ња­ча” и Упра­ви гра­да.

– Го­спо­до су­ди­је, да су ови љу­ди по­ква­ре­ни и не­ва­ља­ли, ка­ко је то ис­та­као ту­жи­лац, они да­нас не би се­де­ли ов­де на оп­ту­же­нич­ким клу­па­ма, окру­же­ни ба­јо­не­ти­ма вла­сти, не­го не­где у то­плим кан­це­ла­ри­ја­ма, а мно­ги од њих као ин­спек­то­ри и на­чел­ни­ци за рас­ко­шним пи­са­ћим сто­ло­ви­ма. Имам ути­сак да је оп­ту­жни­цу пи­сао ка­кав вој­ни ислед­ник не­ка­кве ко­њич­ке ди­ви­зи­је ко­ји је са­ста­вио пе­те и ма­му­зе и го­во­ри свом го­спо­да­ру: „Са­тр­ћу их, за ва­шу љу­бав, бо­га им ко­му­ни­стич­ког!” – ре­као је адво­кат Дра­ги­ша Ва­сић.

Пред­се­да­ва­ју­ћи су­ди­ја је про­те­сто­вао, а адво­ка­ти су ис­ти­ца­ли да је „пра­во­су­ђе у овој зе­мљи скан­да­ло­зно”, да је „по­ли­ти­ка ушла у суд”.

– Да­нас се КПЈ на­ла­зи пред су­дом јер вла­сти не­ће да син­ди­ка­ти сме­та­ју ка­пи­та­ли­стич­кој при­вред­ној по­ли­ти­ци. То је ре­жим­ска по­ли­ти­ка и ја др­жим да суд не­ће та­ко су­ди­ти – ре­као је у за­вр­шној ре­чи адво­кат Три­ша Кац­ле­ро­вић.

Спа­со­је Сте­јић осу­ђен је на смрт, а ка­сни­је му је ка­зна за­ме­ње­на с 20 го­ди­на те­шке там­ни­це. Дру­го­оп­ту­же­ни Ча­ки Ла­још до­био је 20 го­ди­на ро­би­је „у ла­ким око­ви­ма”. Де­се­то­ри­ца окри­вље­них ка­жње­ни су с по две го­ди­не за­тво­ра, а је­дан је осу­ђен на че­ти­ри го­ди­не, док су оста­ли осло­бо­ђе­ни оп­ту­жбе. Сте­јић је по­бе­гао из за­тво­ра 1941. го­ди­не и по­ги­нуо на Су­тје­сци.

Срп­ски Хе­мин­гвеј и Дра­жин са­вет­ник

Адво­кат Дра­ги­ша Ва­сић ро­ђен је у Гор­њем Ми­ла­нов­цу 1885. го­ди­не. Био је ака­де­мик, по­ли­ти­чар, књи­жев­ник, но­ви­нар. Као ре­зер­вни пе­ша­диј­ски офи­цир уче­ство­вао је у бал­кан­ским ра­то­ви­ма, за­тим у Пр­вом свет­ском ра­ту, од Ко­лу­ба­ре пре­ко Ал­ба­ни­је и Кр­фа до Со­лун­ског фрон­та, ка­да је те­шко ра­њен. Ње­го­ва при­ча под на­сло­вом „Пац­ко” из Дру­гог бал­кан­ског ра­та би­ла је на­гра­ђе­на на кон­кур­су „По­ли­ти­ке” 1914. го­ди­не. Дао је име Рав­но­гор­ском по­кре­ту и био по­ли­тич­ки са­вет­ник Дра­же Ми­ја­и­ло­ви­ћа. Ми­ро­слав Кр­ле­жа је го­во­рио да је Ва­сић је­дан од нај­ве­ћих пи­са­ца срп­ског на­ро­да, а „Њу­јорк хе­ралд три­бјун” на­звао га је „срп­ским Хе­мин­гве­јем”.

У „Ви­дов­дан­ском про­це­су” оп­ту­же­не је бра­ни­ло де­се­так адво­ка­та ко­ји су би­ли ра­зних по­ли­тич­ких убе­ђе­ња. Њи­хо­ви го­во­ри об­ја­вље­ни су у књи­зи „Ве­ли­ке адво­кат­ске од­бра­не” ни­шког адво­ка­та Оли­ве­ра Ињ­ца.