понедељак, 24.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:04
СРПКИЊА НА ЧЕЛУ АМЕРИЧКОГ ФАКУЛТЕТА

Београд на Флориди

Гордана Пешаковић је декан Пословног факултета Херзинг универзитета у Орланду и вероватно данас једина жена српског порекла која је на челу једне овакве институције у Америци
Аутор: Сандра Гуцијаннедеља, 18.02.2018. у 22:00
„Београдски читач” у Америци (Гордана је друга здесна) (Фо­то­ лич­на ар­хи­ва)

УАме­ри­ци има око 4.000 уни­вер­зи­те­та, што и ни­је вест за но­ви­не, али је­сте ако се зна да је Срп­ки­ња на че­лу јед­ног од њих. Гор­да­на Пе­ша­ко­вић је де­кан По­слов­ног фа­кул­те­та Хер­зинг уни­вер­зи­те­та у Ор­лан­ду на Фло­ри­ди и ве­ро­ват­но је да­нас је­ди­на же­на срп­ског по­ре­кла ко­ја је на че­лу јед­не ова­кве ин­сти­ту­ци­је у Аме­ри­ци. Го­сту­ју­ћи је про­фе­сор на уни­вер­зи­те­ти­ма у Ки­ни, Ар­ген­ти­ни, Тај­лан­ду, Чи­леу...

Ова не­ве­ро­ват­на же­на пу­на енер­ги­је и иде­ја, ко­ја при­ча као да пре­да­је књи­жев­ност, уз лек­ци­је о ме­ђу­на­род­ном би­зни­су, учи Аме­ри­кан­це о ме­то­да­ма на­уч­но­и­стра­жи­вач­ког ра­да, ми­кро и ма­кро еко­но­ми­ји... На­пи­са­ла је шест књи­га по­е­зи­је и јед­ну пу­то­пи­са, има при­ја­те­ље ши­ром пла­не­те, а ко­ре­не ни­је за­бо­ра­ви­ла: ини­ци­ја­тор је ак­ци­је „Бе­о­град­ски чи­тач”, че­сто је у Ср­би­ји, где и пре­да­је, а ка­да за­тре­ба, зна до­бро да спре­ми под­ва­рак.

У Аме­ри­ци жи­ви већ 24 го­ди­не. У САД је оти­шла на­кон док­то­ри­ра­ња на Еко­ном­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду. Пре­по­зна­ли су по­тен­ци­јал и уме­сто три ме­се­ца пост­док­тор­ских сту­ди­ја, Гор­да­на је оста­ла пр­во као на­уч­ни ис­тра­жи­вач, а по­сле и као про­фе­сор, па де­кан. Пи­та­мо је шта је у опи­су по­сла пр­вог чо­ве­ка јед­ног аме­рич­ког фа­кул­те­та и да ли се по чи­тав дан нер­ви­ра због па­ра, као што је то слу­чај на срп­ским уни­вер­зи­те­ти­ма.

– Не, не ју­рим па­ре – од­го­ва­ра с осме­хом – то углав­ном ра­ди рек­тор­ка. Во­лим да пре­да­јем, иако то ни­је уоби­ча­је­но за де­ка­не и по­све­ће­на сам сту­ден­ти­ма и уна­пре­ђе­њу ква­ли­те­та на­ста­ве. Раз­ви­ла сам ма­стер и док­тор­ски про­грам из ме­ђу­на­род­ног по­сло­ва­ња. А уз по­моћ ко­ле­га и при­ја­те­ља ши­ром све­та, ор­га­ни­зо­ва­ла сам пред­мет ко­ји за циљ има упо­зна­ва­ње и раз­у­ме­ва­ње по­сло­ва­ња и све­о­бу­хват­но функ­ци­о­ни­са­ње дру­штва јед­не зе­мље. Би­ли смо на Тај­лан­ду, у Син­га­пу­ру, Ин­ди­ји, два пу­та у Ср­би­ји, Швај­цар­ској, Ар­ген­ти­ни, Бра­зи­лу, Чи­леу, Дан­ској, До­ми­ни­кан­ској Ре­пу­бли­ци…

Си­стем сту­ди­ја је дру­га­чи­ји не­го у Ср­би­ји, а ова про­фе­сор­ка је и, број­ним пу­то­ва­њи­ма сво­јих сту­ден­та по све­ту, уне­ла још јед­ну но­ви­ну у на­чин пре­да­ва­ња:

– Од­нос са сту­ден­ти­ма је дру­га­чи­ји не­го у Ср­би­ји. Учи се у ма­лим гру­па­ма, зна­мо сва­ког сту­ден­та по име­ну и пре­зи­ме­ну, шта им се де­ша­ва у жи­во­ту, зна­мо ка­ко да их мо­ти­ви­ше­мо да по­стиг­ну нај­бо­љи ре­зул­тат.

У Ор­лан­ду је око 500 сту­де­на­та, а на чи­та­вом уни­вер­зи­те­ту, ко­ји има че­ти­ри фа­кул­те­та и де­вет кам­пу­са ши­ром Аме­ри­ке, око 6.000 ака­де­ма­ца. По­што је у пи­та­њу при­ват­ни уни­вер­зи­тет, не­ма при­јем­ног ис­пи­та, а ма­стер про­грам, ре­ци­мо, ко­шта око 25.000 до­ла­ра. Сту­ден­ти­ма су на рас­по­ла­га­њу сти­пен­ди­је ко­је да­је фа­кул­тет, др­жа­ва, али и раз­не фир­ме и фон­да­ци­је.

– Ин­декс има­ју и мла­ди и ста­ри­ји, од 18 до 55 го­ди­на јер је жи­вот­на и по­слов­на фи­ло­зо­фи­ја да ни­ка­да ни­си стар за шко­лу, за уса­вр­ша­ва­ње или про­ме­ну ка­ри­је­ре. Мо­ји сту­ден­ти има­ју сво­је би­зни­се, ра­де за про­фит­не и не­про­фит­не ор­га­ни­за­ци­је, има­мо и ме­ђу­на­род­не сту­ден­те и упра­во та раз­ли­чи­тост је на­ше нај­ве­ће бла­го. Са­ра­ђу­је­мо с фа­кул­те­ти­ма из Дан­ске, Ки­не, Ин­ди­је, а од про­шле го­ди­не има­мо и сту­ден­те из Ср­би­је, с Уни­вер­зи­те­та Син­ги­ду­нум – при­ча Пе­ша­ко­ви­ће­ва.

Ка­да је реч о мла­дој ге­не­ра­ци­ји, не­ма ве­ли­ке раз­ли­ке из­ме­ђу Ср­би­је и Аме­ри­ке – од­ра­ста „па­лац ге­не­ра­ци­ја”, ко­јој је све до­ступ­но пу­тем мо­бил­ног те­ле­фо­на, кон­цен­тра­ци­ја је увек иза­зов, с осме­хом до­да­је Гор­да­на, што зах­те­ва и дру­га­чи­је ме­то­де пре­да­ва­ња, од­но­сно да се и про­фе­со­ри при­ла­го­ђа­ва­ју но­вом вре­ме­ну.

– Окре­ну­ти смо окру­же­њу, ма­лим и сред­њим пред­у­зе­ћи­ма. Мо­ји сту­ден­ти у окви­ру за­вр­шног пред­ме­та на ма­ги­стра­ту­ри, на при­мер, ра­де по­слов­ни план пра­вих ком­па­ни­ја, план при­вред­ног раз­во­ја гра­да. Су­шти­на обра­зо­ва­ња је да по­мог­неш дру­ги­ма и то­ме учи­мо сту­ден­те – при­ча про­фе­сор­ка и на­во­ди при­мер же­не ко­ја је по­кре­ну­ла фон­да­ци­ју за по­моћ же­на­ма ко­је про­ла­зе кроз те­шке жи­вот­не про­бле­ме, од раз­во­да и бо­ле­сти до гу­бит­ка по­сла. Ова див­на иде­ја ни­је би­ла по­слов­но раз­ра­ђе­на ка­ко тре­ба и ту су на сце­ну сту­пи­ли Гор­да­ни­ни сту­ден­ти, ко­ји су на кра­ју рас­пла­ка­ли вла­сни­цу фон­да­ци­је ка­да је ви­де­ла но­ви по­слов­ни план ко­ји су сту­ден­ти ура­ди­ли.

– Жи­вим у гра­ду у ко­јем се на­ла­зи „Бе­о­град­ски чи­тач”, скулп­ту­ра по­све­ће­на чи­та­њу књи­га с ре­чи­ма До­си­те­ја Об­ра­до­ви­ћа („Онај ко чи­та мо­же ра­зум про­све­ти­ти, по­бољ­ша­ти ср­це и улеп­ша­ти на­рав”), ко­ја је по­ста­вље­на на са­мом ула­зу у град­ску скуп­шти­ну. У Ке­сел­бе­ри­ју жи­ви око 200 срп­ских по­ро­ди­ца оку­пље­них око пре­ле­пе Цр­кве Све­те Пет­ке. Сва­ке го­ди­не се ор­га­ни­зу­је Срп­ски фе­сти­вал, на ко­јем се Аме­ри­кан­ци упо­зна­ју с на­шом хра­ном, фол­кло­ром, оби­ча­ји­ма, про­да­ју се књи­ге и су­ве­ни­ри… – при­ча нам ова про­фе­сор­ка.

Да под­се­ти­мо оне ко­ји ни­су чу­ли: Гор­да­на је за­јед­но с књи­жев­ни­цом Гор­да­ном Вла­јић и но­ви­нар­ком Та­њом Ши­кић би­ла ини­ци­ја­тор про­јек­та „Бе­о­град­ски чи­тач” и по­ста­вља­ња исто­и­ме­не скулп­ту­ре у пар­ку на Чу­бу­ри. У ме­ђу­вре­ме­ну, ани­ми­ра­ла је над­ле­жне у град­ској упра­ви Ке­сел­бе­ри­ја и до­би­ла њи­хо­ву по­др­шку за по­ста­вља­ње обе­леж­ја ко­је да­нас пред­ста­вља сим­бол кул­тур­не са­рад­ње две зе­мље. Вра­чар­ско обе­леж­је је из­ва­јао два­де­сет­пе­то­го­ди­шњи Бе­о­гра­ђа­нин Ан­дри­ја Ва­си­ље­вић, а на Фло­ри­ди је де­ло ње­го­вог вр­шња­ка из Вла­со­тин­ца Ми­ло­ша Ша­ри­ћа.

Ка­же да во­ли Фло­ри­ду, иако је из­у­зет­но то­пло, „за­хла­ђе­ње” је ка­да бу­де 22 сте­пе­на, али је за­то пре­ле­па при­ро­да, на све стра­не су раз­ли­чи­то ра­сти­ње и пти­це... Жи­ви и хра­ни се јед­но­став­но, што због оба­ве­за, што због ви­со­ке тем­пе­ра­ту­ре и тру­ди се да ба­рем два-три пу­та го­ди­шње до­ђе у Ср­би­ју. 


Коментари0
cfde6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља