недеља, 23.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:51
ИЗ ИСТОРИЈЕ КОШАРКЕ

Шест деценија испуњених српским подвизима

Куп шампиона (Евролига) почео 22. фебруара 1958. а печат су му дали у великој мери Срби, од оснивача Боре Станковића до тренера рекордера Жељка Обрадовића
Аутор: Александар Милетићнедеља, 18.02.2018. у 20:20

Београд ће средином маја угостити финални турнир Евролиге за кошаркаше и тако други пут бити сведок крунисања клупског првака Европе, после 1977, када је Макаби из Тел Авива освојио своју прву титулу у „Пиониру“, после победе против Мобилђирђија из Варезеа са 78:77. Капитен израелског клуба Тал Броди примио је пехар из руку тек устоличеног генералног секретара Светске кошаркашке федерације (ФИБА) Боре Станковића, једног од шесторице оснивача Купа шампиона (претеча Евролиге).

Кроз неколико дана навршиће се 60 година откако се игра ово такмичење, чије су неке од најлепших и најузбудљивијих страница исписали Срби. Садашњи шампион Фенербахче стигао је до трофеја са српском „петорком“: тренер Жељко Обрадовић (његова девета титула), играчи Богдан Богдановић и Никола Калинић, кондициони тренер Предраг Зимоњић, помоћни тренер Владимир Андроић.

-Као генерални секретар КСЈ одлазио сам на Фибине састанке, на такозвану Сталну конференцију европских земаља која се одржавала једном годишње, у касну јесен. На једној од њих, крајем 1957. године, одлучили смо да уведемо куп за прваке европских земаља – каже Бора Станковић, данас почасни генерални секретар Фибе, који је као тренер пет пута (четири са ОКК Београдом, једном са Орансодом из Кантуа) играо у Купу шампиона.

Фудбал је свој Куп шампиона покренуо две и по године раније, а ривали на првом мечу били су наш Партизан и Спортинг у Лисабону (3:3, 4. септембар 1955). Први кошаркашки сусрет одиграо се у бриселској хали из 19. века (Палаиз ди миди), 22. фебруара 1958, а домаћи Ројал IV Андерлехтоис је савладао луксембуршки тим Ецелу из Етелбрика са 82:43.

-Волели ми фудбал или не, морамо да признамо да смо Куп шампиона покренули по угледу на фудбал – говори Станковић који је деценијама управљао свим еврокуповима. - Ту је важну улогу одиграо Рајмундо Сапорта, у то време шеф кошаркашке секције Реала и потпредседник фудбалског клуба, дакле десна рука Сантијаго Бернабеуа. Реал је тада био једини фудбалски првак Европе, па смо преко Сапорте имали доста информација о организацији тог такмичења. Као и у фудбалу, први пехар смо добили од француског листа „Екипа“. 

Први генерални секретар Фибе Вилијам Џонс је све комисије састављао по истом, такорећи политичком принципу. Водио је рачуна да постоји равнотежа чланова из источног и западног блока.

-Комисија којој је поверено да организује такмичење, да бира судије и све остало, била је састављена по типичном Џонсовом рецепту: двојица из источних земаља, двојица са Запада и један неутралац. Са Истока су били Чехословак Мирослав Криж и Рус Николај Семашко, са Запада Француз Робер Биснел и Шпанац Рајмундо Сапорта, а „неутралац“, Југословен – био сам ја. Џонс је био директор комисије. Упутили смо позиве шампионима европских земаља. Прве године, 1958, било их је 14, а совјетски АСК из Риге је у финалу био бољи од бугарског Академика. Југославију је представљала Олимпија, а већ следеће сезоне учествовао је мој ОКК Београд и стигао до свог првог полуфинала. Био је то први у низу великих успеха наше кошарке која није дала много клупских шампиона у конкуренцији екипа из Шпаније и Италије, које су имале странце, или Совјетског Савеза чији је најбољи клуб увек чинила малтене совјетска репрезентација. Међутим, наши играчи, тренери и судије су оставили толико дубок траг да би историја овог такмичења била празна без њих.

Првих година такмичење је имало низ слабости. Неки италијански клубови одбијали су да играју на отвореним теренима па су суспендовани, неки из сиромашнијих земаља су отпадали јер нису имали новца за пут, неки мечеви су играни на неутралном терену због политичких разлога (совјетски клубови против шпанских)...

-Поврх тога, постојале су разне смицалице. Рецимо, ОКК Београд је у полуфиналу друге сезоне савладао екипу Академика код куће са десет поена разлике, а у реваншу су нам судиле домаће судије и изгубили смо са 17 разлике. Правила су била таква да су домаћи арбитри могли да суде уколико се не појаве неутрални, а румунске судије нису дошле јер им Бугари свесно нису послали карте за пут. Радили су то и други... – сећа се Бора Станковић и објашњава зашто је уведен комесар. – Главни задатак комесара је био да контролише две ствари: време и резултат. Пошто су неретко домаћини крали и време и поене. Да будем искрен, и југословенски клубови су се довијали на исте начине тих година...


Коментари0
afca3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Спортске приче

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља