Свака старија кућа у Сремским Карловцима, сваки таван, подрум, мансарда су део историје. За тим и таквим Карловцима одувек је жудео Жарко Димић, доктор историјских наука, песник, књижевник, упорни истраживач. Овде је завршио основну школу и чувену гимназију, да би потом магистрирао и докторирао на новосадском Филозофском факултету. Данас је управник Архива САНУ у овом месту.

Наш саговорник је, пре свега, врстан хроничар ове варошице подно Стражилова. Осим историји, доцније се посветио песништву, књижевности, трагањима за оним што може бити од користи у писању варошког летописа.

Место моје драго...

– Има ли ишта лепше него живети у градићу препуном историје и славне прошлости, као што су Карловци – прича Жарко – Дунав, Фрушка гора, Стражилово, Срем, као и Лика по очевој линији, су крајеви које највише волим. Што се Карловаца тиче, увек ће бити место моје драго, баш као што су и у Бранковом „Ђачком растанку” – додаје Жарко.

Деценијама прикупља стара документа, 31 годину уређује часопис за културу, науку и уметност „Кровови”, а годинама је креирао програм „Карловачка уметничка радионица”.

Старији, учени и мудри људи били су му узор у писању, међу њима су Младен Лесковац, Дејан Медаковић, Чедомир Попов, Славко Гавриловић, Василије Крестић, Милован Витезовић, др Драго Његован....

– Карловци са околином су одувек били центар сеоба у које су долазили писци и путописци. У овдашњој гимназији су знање стицали ђаци који ће касније постати познати научници, књижевници, дипломате. Велика је срећа што се и данас могу пронаћи предмети о животу мештана од пре много векова, а на 15 локалитета трагови разних епоха – поткрепљује казивање новим документима.

Дунав за опуштање

Док је био у општинској власти, уочавао је све што у Карловцима није добро, настојећи да место буде лепше и доступније туристима. Жарко је упорно опомињао надлежне да обнове тада прилично оронулу чесму „Четири лава”, што се на крају и догодило, а варошки симбол поново постао место окупљања. Подсећања ради, чесма је подигнута 1799. године на инсистирање градског физика др Јована Живковића, а под патронатом митрополита Стефана Стратимировића.

Иницирао је пројекте у култури и уметности, био у одбору за подизање споменика руском генералу Петру Николајевичу Врангелу... Његове књиге нису само из прошлости, већ и из савременог живота. У тренуцима кад се осами, пише поезију, а песме су му превођене на италијански, енглески, руски и мађарски језик.

Он је шармантан и духовит варошки господин, што је доказао и књигом „Анегдоте карловачке” у којој је забележио шаљиве тренутке о себи, пријатељима и суграђанима.

Да не би испало како Жарка ништа друго не интересује осим историје и варошких споменара, причамо о ономе што такође много воли: Дунаву, пецању, рибљој чорби.

– Истраживање има своју драж, јер никад не знате на шта ћете набасати, шта ће да „искочи” из прашњавих архива, али ништа лепше од Дунава, чамца и пецања – показује фотографију са велике реке. – Умемо ја и мој пријатељ, карловачки сликар Ђорђе Лазић Ћапша, да се отиснемо чамцем, не толико у потрази за рибом, колико да бисмо се дружили, збијали шале, препричавали догодовштине. Ништа не може да опусти као река, у овом случају Дунав – додаје Жарко.

Кад му слободни тренуци дозволе, воли да кува, али и да гледа како други кувају, посебно рибљу чорбу. Зато је често биран за председника жирија „Златног котлића” у Карловцима.

Успеси на послу, у књижевности, истраживањима, трагањима, публицистици му не мањкају, али својим великим успехом сматра и склад у породици. Супруга Гордана је позната глумица у Новом Саду, син Димитрије-Стефан је дипломирао историју и студира камеру, а млађи Мирко је стекао звање мастера компаративне књижевности, али студира и драматургију у Бањалуци.

Жаркова библиотека је већ нарасла на 14.000 књига, мада се посебно дичи са 130 својих портрета које су, како каже, радили „од Милића од Мачве до Моме Антоновића и Ђорђа Беаре”. И данас му није тешко да се попне на таван старе куће, да завири у нечији подрум не би ли пронашао предмете који сведоче о прохујалом времену.

Сачувана богата прошлост

– Биле то имућне или обичне породице, све су заслужне што су Карловци градић богате прошлости. Најбоље је кад тако богата грађа и вредни предмети заврше у музејима и архивима. Тада је извесно да ће нове генерације моћи да спознају како се, у неким годинама и вековима, овде живело, веселило, туговало, које се вино најчешће пило, шта се јело, ко је све завршио гимназију, а доцније постао познат у свету, ко су били највећи добротвори и највеће шаљивџије...

Орден од патријарха московског

За предан рад на очувању националних вредности и православне традиције Жарко Димић је добио награде у Београду, Новом Саду, у свом месту, Москви, Санкт Петербургу, Италији... Руски патријарх московски и целе Русије Алексеј доделио му је орден Руске православне цркве Преподобног Сергеја Радоњешког трећег степена, стекао је и медаљу патријарха Јосифа Рајачића, Вукову награду КПЗ Србије, носилац је и медаље „Федоров” и Витешког крста.