субота, 23.06.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:21
ИНТЕРВЈУ: НИКОЛА БЕРТОЛИНО, преводилац

Културу су увек хтели да претворе у слушкињу политике

Биће нам потребно још много година да се вратимо на онај ниво културног живота какав је био досегнут у предратном раздобљу
Аутор: Мирјана Сретеновићуторак, 20.02.2018. у 22:00
Никола Бертолино (Фото лична архива)

Наш познати преводилац Никола Бертолино објавио је „Књигу о завичајима”, аутобиографску причу дату кроз контекст збивања која су превасходно дефинисана националним односима у некадашњој Југославији. „Детињство сам провео у непрекидним селидбама. Тако сам у раном добу био лишен могућности да се саживим са неком околином. Било ми је суђено да ме не прожме никакав национални дух и да останем нетакнут митовима повезаним с крвљу и тлом. Од почетка сам био један од оних које је Морис Барес презриво назвао искорењенима” – каже Бертолино (1931), чију је књигу објавила кућа „Ренде”.

„Књига о завичајима” доноси причу о распаду земље, кроз личну визуру живота између родног Буенос Ајреса, одрастања у разним местима Југославије, до школовања и рада у Београду. Ово је и књига о сопственом осећању немоћи, подвојености?

Осећање подвојености је део моје судбине јер сам увек морао да се уклапам у сва она места која зовем својим завичајима. Осећање немоћи постоји за мене само као доживљај из накнадне перспективе, везан нарочито за три последње деценије када сам пребацивао себи да нисам учинио оно што сам могао да бих бар донекле допринео спречавању несреће која нас је снашла. „Књига о завичајима” је прича о распаду земље, дакле о генези зла чији сам био и сведок и учесник, али и саучесник, из чега проистиче и осећање одговорности везано за осећање немоћи пред оним што се догодило – избијањем ужасног, бесмисленог рата. У свему овоме нипошто нисам усамљен случај, веома је мало грађана бивше државе који се из овог или оног разлога, у већој или мањој мери, не могу сматрати саучесницима у припреми катастрофе из деведесетих.   

На промоцији књиге речено је да су интелектуалци били ти који су таложили токсине национализма и да су заправо све „закували” људи из културе. Њихова најважнија тема био је спор око језика?

Постоје и важније теме националистичких спорова, а најважнија је – претензија на територије. Међутим, језик је, нарочито између Срба и Хрвата, веома погодна тема за свађу и кварење односа. А у томе су најважнију улогу увек имали, и имају је и сада, људи из „културе”. Наводници су овде сасвим на месту.

У Загребу се 1967. појављује Декларација о положају и називу хрватског језика, а деведесетих и „Разликовни рјечник српског и хрватског” Владимира Бродњака. Недавно је било речи о Декларацији о заједничком језику. Видите ли њен смисао?

Смисао Декларације о заједничком језику је у томе да се једном заувек раскрсти с бесмислицом каква је тврђење да су српски и хрватски два посебна језика. Крлежа је рекао да је то један језик који Срби зову српским, а Хрвати хрватским. То су језичке варијанте међу којима, природно, постоје разлике, али ни издалека такве каквима их приказују разликовни речници. Тај Бродњаков речник, на пример, убацио је у српски огроман број речи које у Србији нећете чути, јер су то архаизми, заборављени турцизми, разне туђице итд. Али потребно је – знамо из којих побуда – установити што већи број „разлика”. 

Превели сте 58 књига аутора попут Бодлера, Јесењина, Рембоа, Расина, Сартра, Камија… Најавили сте и превод Бодлера у хрватском издању?

У Загребу сам недавно објавио „Књигу о завичајима” на хрватском, то јест на западној варијанти нашег заједничког језика. Нисам желео да се лишим читалаца који књигу не би хтели да читају на српском, а управо су такви били моја циљна публика. Међутим, одавно сам желео да неки од својих превода остварим у језичким варијантама оба своја завичаја и да као преводилац будем препознат и у Хрватској као и у Србији. То сам протекле године и урадио, и моје „Цвијеће зла” ће се ускоро појавити у издању угледног хрватског издавача „Фрактуре”. 

Радили сте у најпознатијим издавачким кућама у Београду осамдесетих година. По чему памтите тадашњи књижевни живот, уређивање књига Црњанског, дружење са Данилом Кишом…

Пријатељство с Кишом изванредно ми је лепа успомена из тих година. Оно је имало свој ведар и свој драматичан период, овај други у време познате „афере” коју сам доживљавао скоро исто тако мучно као и он, о чему подробно пишем у књизи. Стекао сам и привилегију да као блиске познанике имам особе из самих врхова нашег културног живота какви су Оскар Давичо, Милош Стамболић, Борислав Радовић, Васко Попа, Милица Николић, Јован Христић, Александар Тишма, Марко Ристић и други. С Црњанским се нисам упознао, али ми је као уреднику Нолита поверен задатак да приредим за штампу његов крајње несређен рукопис „Књиге о Микеланђелу” који остарели аутор више није био у стању да уобличи као целину, па сам ја, у ствари, морао да га компонујем. После тога сам приредио критичка издања његових „Путописа” и књиге „Код Хиперборејаца”.     

Шта се променило у култури у односу на та времена?

Културу су увек настојали, с више или мање успеха, да претворе у слушкињу политике – дакле, ту нема битне разлике између некад и сад. Отпор том настојању увек је постојао, и постоји и сад, али тешко је рећи да ли је он сад успешнији него некад. Већ од седамдесетих година па све до данас, политика и добар део онога што називамо културом налазе код нас заједнички језик који се зове национализам. У политици се он појавио као резервна идеологија, док у култури, у свим земљама које су биле захваћене ратом деведесетих, ставови блиски национализму за појединца већ дуго представљају средство за лако и брзо постизање друштвене промоције. Упркос партијском једноумљу из доба такозваног социјализма, не битно друкчијем од данашњег вишепартијског једноумља, атмосфера је за процват културе тада била много повољнија. Тада се у културу улагало много више него сад, музеји су се градили, а било је незамисливо да најзначајнији међу њима буду затворени више од деценије. Тада су се многе области нашег културног живота уздигле с нивоа локалних до нивоа универзалних вредности. Тиражи књига били су вишеструко већи од садашњих, што говори о паду писмености народа. Као и у економији, биће нам потребно још много година да се вратимо на онај ниво културног живота какав је био досегнут у предратном раздобљу.  


Коментари3
d66b4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Raca Milosavljevic
... hvala Politici za ovaj lep tekst,i hvala za ova dva lepa komentara ... sve je jasno ... od sredine 19-tog veka traju pokusaji za nestajanje Srpskog jezika ... nazalost uvek ima dezurna grupa intelektualaca ili pojedinaca da to u ime nekih kao samo njima razumljivih ciljeva to zdusno pomazu ...nece biti ...
Radmila Mišić
Odavno se divim g.Bertolinu kao prevodiocu i poznavaocu mog omiljenog pesnika A.Remboa ali imam dve opaske na clanak. Prvo, sta misli,kako bi u Zagrebu prosao knjizevnik koji bi svoje delo preveo na srpski da bi (stampano cirilicom) bilo izdato u Beogradu? Drugo, ako je Deklaracija o zajednickom jeziku tako pozitivna stvar, zasto je svoju knjigu prevodio na hrvatski? Ili je deklaracija samo manevar da se izbrise naziv "srpski jezik"? U socijalizmu smo imali zajednicke stanove a u globalizmu smo daleko doterali-do zajednickog jezika.
Ненад Кебара
Драги г-дине Бертолино, своје интелектуално и духовно оформљење дугујем, између осталих, и Вашим многим и бриљантним препевима светског песништва и верујем да говорите неоптерећени ма каквом социјалном или неком другом тенденцијом која је кадра да пољуља значај Вашег преводилачког рада. Ипак, није ми јасно како сте могли да наседнете на псеудотеорије о стварном (егзистентном) постојању теорија крви и тла?! Мислите ли заиста да је митска свест поробљена таквим теоријама, верујете ли нпр. да се косовско завештање односи на простор који је неко означио територијом а не да је то стварно искуство преображено у духовни завичај?! Стога је врло неугодно када у иначе пријатном тексту један толико цењени стваралац онима који колективно искуство живе на највишој лествици бића подмеће неке апстрактне идеје политичке прагматике са Запада. Ви сте и то учинили дискретно, готово рафинирано, али сте ипак учинили. Дакле, ја Вам кажем неувијено: нема никаквих теорија крви тла код Срба.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља