Статистичари рачунају да сваки становник Србије годишње употреби килограм батерија и баци их „где им нађе згодно место” а то значи у смеће, иако оне када се истроше постају опасан отпад јер садрже олово, кадмијум, па и живу, додуше у малим количинама, али с обзиром на велику потрошњу представљају и те како значајну претњу животној средини и здрављу људи. У Србији се кроз сакупљачку мрежу и рециклажу на сигурном месту нађе око 98 одсто старих акумулатора, али већина батерија које се користе у домаћинствима заврше без посебног збрињавања, с тим да оне које се током коришћења пуне попут батерија у мобилним телефонима још проналазе купце.
Главни проблем за правилно одлагање батерија представља непостојање сакупљачке мреже као и чињеница да Србија нема центар за њихову рециклажу, па се оне углавном извозе, а то кошта. Тако да је, констатују рециклери, изостанак финансијске подршке главни кривац за недовољно прикупљање батерија у Србији. Из Министарства за заштиту животне средине подсећају да је рециклажа батерија и акумулатора регулисана Законом о управљању отпадом, као и Правилником о начину и поступку управљања истрошеним батеријама и акумулаторима.
– У складу с правилником обавеза је трговаца да у продајном простору на видном месту истакну обавештење, односно информацију за крајњег корисника о месту и начину сакупљања истрошених батерија и акумулатора – поручују из министарства. Међутим, када су у питању батерије, примена правилника донета 2010. године је само у једном кратком раздобљу заживела.
– Локална самоуправа је кроз развијање одвојеног сакупљања опасног отпада из домаћинстава и изградњу рециклажних центара такође у обавези да организују преузимање одвојено сакупљених батерија из комуналног отпада – кажу у министарству уз напомену да предузеће које би преузело ту врсту отпада може да потражује средства од буџетског фонда ако „врши рециклажну прераду” на територији Републике Србије. Изгледа да локална самоуправа није баш најбоље разумела своју обавезу или пак нема могућности за то, тек батерије „иду” право на депоније са осталим отпадом из домаћинстава.
Истина, за батерије, које јесу велики загађивачи, прописана је од државе еколошка такса која је укључена у цену нових батерија. Дакле, сваки пут када купимо батерије део новца бива намењен њиховом сакупљању, одлагању и рециклажи када једног дана постану отпад. Где тај динар од еколошке таксе заврши кад батерије буду у кеси са ђубретом из домаћинства, са љускама од кромпира и лука, тешко је рећи.
– Проблем батерија у Србији је изражен јер се код нас рециклажом бави само једна фирма и то отпадних „пб” батерија (оне из мобилних телефона) и можда једна фирма која се бави такозваним ницд батеријама. За све друге врсте батерија не постоји у Србији ни организовано сакупљање нити збрињавање – рекло нам је неколико рециклера отпада.
– За развијање сакупљачке мреже за ову врсту отпада неопходна су подстицајна средства државе, њих нико никада није добио без обзира на то што постоји Уредба о батеријама – објаснио нам је Зоран Николић, извршни директор „СЕТ рециклаже” и изразио сумњу да ће се у скоријој будућности направити систем сакупљања батерија од грађана и правних лица.
И онда пријатно изненађење, у београдском сервису „Видеофон” постављена је специјална посуда где сви могу бесплатно да оставе истрошене батерије. Многи ће се сетити да је пре четири-пет година била покренута акција прикупљања истрошених батерија тако што су грађани могли да их донесу и одложе на за то предвиђена места, међу којима су биле и самопослуге. Компанија „Делез Србија” је тада поставила кутије у више од 80 својих радњи, и у њима и данас потрошачи могу да оставе истрошене батерије. Само у 2017. години, по речима Николе Папка из поменуте компаније, сакупљено је око 1,4 тоне истрошених батерија.
Испоставило се на крају да је распитивање за судбину истрошених батерија резултирало много више питања него конкретних одговора, јер су градске службе, еколози и јавно комунално предузеће, изгледа, за сада дигли руке од акције, а то значи да батерије неконтролисано доспевају на депоније. Србија, која је у највећој мери решила проблем прикупљања старих акумулатора, гума, електронског и електричног отпада, може да реши и питање правилног третмана батерија, а до тада остаје на савести сваког појединца шта ће са њима да уради.