Ста­ти­сти­ча­ри ра­чу­на­ју да сва­ки ста­нов­ник Ср­би­је го­ди­шње упо­тре­би ки­ло­грам ба­те­ри­ја и ба­ци их „где им на­ђе згод­но ме­сто” а то зна­чи у сме­ће, иако оне ка­да се ис­тро­ше по­ста­ју опа­сан от­пад јер са­др­же оло­во, кад­ми­јум, па и жи­ву, до­ду­ше у ма­лим ко­ли­чи­на­ма, али с об­зи­ром на ве­ли­ку по­тро­шњу пред­ста­вља­ју и те ка­ко зна­чај­ну прет­њу жи­вот­ној сре­ди­ни и здра­вљу љу­ди. У Ср­би­ји се кроз са­ку­пљач­ку мре­жу и ре­ци­кла­жу на си­гур­ном ме­сту на­ђе око 98 од­сто ста­рих аку­му­ла­то­ра, али ве­ћи­на ба­те­ри­ја ко­је се ко­ри­сте у до­ма­ћин­стви­ма за­вр­ше без по­себ­ног збри­ња­ва­ња, с тим да оне ко­је се то­ком ко­ри­шће­ња пу­не по­пут ба­те­ри­ја у мо­бил­ним те­ле­фо­ни­ма још про­на­ла­зе куп­це. 

Глав­ни про­блем за пра­вил­но од­ла­га­ње ба­те­ри­ја пред­ста­вља не­по­сто­ја­ње са­ку­пљач­ке мре­же као и чи­ње­ни­ца да Ср­би­ја не­ма цен­тар за њи­хо­ву ре­ци­кла­жу, па се оне углав­ном из­во­зе, а то ко­шта. Та­ко да је, кон­ста­ту­ју ре­ци­кле­ри, из­о­ста­нак фи­нан­сиј­ске по­др­шке глав­ни кри­вац за не­до­вољ­но при­ку­пља­ње ба­те­ри­ја у Ср­би­ји. Из Ми­ни­стар­ства за за­шти­ту жи­вот­не сре­ди­не под­се­ћа­ју да је ре­ци­кла­жа ба­те­ри­ја и аку­му­ла­то­ра ре­гу­ли­са­на За­ко­ном о упра­вља­њу от­па­дом, као и Пра­вил­ни­ком о на­чи­ну и по­ступ­ку упра­вља­ња ис­тро­ше­ним ба­те­ри­ја­ма и аку­му­ла­то­ри­ма.

– У скла­ду с пра­вил­ни­ком оба­ве­за је тр­го­ва­ца да у про­дај­ном про­сто­ру на вид­ном ме­сту ис­так­ну оба­ве­ште­ње, од­но­сно ин­фор­ма­ци­ју за крај­њег ко­ри­сни­ка о ме­сту и на­чи­ну са­ку­пља­ња ис­тро­ше­них ба­те­ри­ја и аку­му­ла­то­ра – по­ру­чу­ју из ми­ни­стар­ства. Ме­ђу­тим, ка­да су у пи­та­њу ба­те­ри­је, при­ме­на пра­вил­ни­ка до­не­та 2010. го­ди­не је са­мо у јед­ном крат­ком раз­до­бљу за­жи­ве­ла.

– Ло­кал­на са­мо­у­пра­ва је кроз раз­ви­ја­ње одво­је­ног са­ку­пља­ња опа­сног от­па­да из до­ма­ћин­ста­ва и из­град­њу ре­ци­кла­жних цен­та­ра та­ко­ђе у оба­ве­зи да ор­га­ни­зу­ју пре­у­зи­ма­ње одво­је­но са­ку­пље­них ба­те­ри­ја из ко­му­нал­ног от­па­да – ка­жу у ми­ни­стар­ству уз на­по­ме­ну да пред­у­зе­ће ко­је би пре­у­зе­ло ту вр­сту от­па­да мо­же да по­тра­жу­је сред­ства од бу­џет­ског фон­да ако „вр­ши ре­ци­кла­жну пре­ра­ду” на те­ри­то­ри­ји Ре­пу­бли­ке Ср­би­је. Из­гле­да да ло­кал­на са­мо­у­пра­ва ни­је баш нај­бо­ље раз­у­ме­ла сво­ју оба­ве­зу или пак не­ма мо­гућ­но­сти за то, тек ба­те­ри­је „иду” пра­во на де­по­ни­је са оста­лим от­па­дом из до­ма­ћин­ста­ва.

Исти­на, за ба­те­ри­је, ко­је је­су ве­ли­ки за­га­ђи­ва­чи, про­пи­са­на је од др­жа­ве еко­ло­шка так­са ко­ја је укљу­че­на у це­ну но­вих ба­те­ри­ја. Да­кле, сва­ки пут ка­да ку­пи­мо ба­те­ри­је део нов­ца би­ва на­ме­њен њи­хо­вом са­ку­пља­њу, од­ла­га­њу и ре­ци­кла­жи ка­да јед­ног да­на по­ста­ну от­пад. Где тај ди­нар од еко­ло­шке так­се за­вр­ши кад ба­те­ри­је бу­ду у ке­си са ђу­бре­том из до­ма­ћин­ства, са љу­ска­ма од кром­пи­ра и лу­ка, те­шко је ре­ћи.

– Про­блем ба­те­ри­ја у Ср­би­ји је из­ра­жен јер се код нас ре­ци­кла­жом ба­ви са­мо јед­на фир­ма и то от­пад­них „пб” ба­те­ри­ја (оне из мо­бил­них те­ле­фо­на) и мо­жда јед­на фир­ма ко­ја се ба­ви та­ко­зва­ним ницд ба­те­ри­ја­ма. За све дру­ге вр­сте ба­те­ри­ја не по­сто­ји у Ср­би­ји ни ор­га­ни­зо­ва­но са­ку­пља­ње ни­ти збри­ња­ва­ње – ре­кло нам је не­ко­ли­ко ре­ци­кле­ра от­па­да.

– За раз­ви­ја­ње са­ку­пљач­ке мре­же за ову вр­сту от­па­да нео­п­ход­на су под­сти­цај­на сред­ства др­жа­ве, њих ни­ко ни­ка­да ни­је до­био без об­зи­ра на то што по­сто­ји Уред­ба о ба­те­ри­ја­ма – об­ја­снио нам је Зо­ран Ни­ко­лић, из­вр­шни ди­рек­тор „СЕТ ре­ци­кла­же” и из­ра­зио сум­њу да ће се у ско­ри­јој бу­дућ­но­сти на­пра­ви­ти си­стем са­ку­пља­ња ба­те­ри­ја од гра­ђа­на и прав­них ли­ца. 

И он­да при­јат­но из­не­на­ђе­ње, у бе­о­град­ском сер­ви­су „Ви­де­о­фон” по­ста­вље­на је спе­ци­јал­на по­су­да где сви мо­гу бес­плат­но да оста­ве ис­тро­ше­не ба­те­ри­је. Мно­ги ће се се­ти­ти да је пре че­ти­ри-пет го­ди­на би­ла по­кре­ну­та ак­ци­ја при­ку­пља­ња ис­тро­ше­них ба­те­ри­ја та­ко што су гра­ђа­ни мо­гли да их до­не­су и од­ло­же на за то пред­ви­ђе­на ме­ста, ме­ђу ко­ји­ма су би­ле и са­мо­по­слу­ге. Ком­па­ни­ја „Де­лез Ср­би­ја” је та­да по­ста­ви­ла ку­ти­је у ви­ше од 80 сво­јих рад­њи, и у њи­ма и да­нас по­тро­ша­чи мо­гу да оста­ве ис­тро­ше­не ба­те­ри­је. Са­мо у 2017. го­ди­ни, по ре­чи­ма Ни­ко­ле Пап­ка из по­ме­ну­те ком­па­ни­је, са­ку­пље­но је око 1,4 то­не ис­тро­ше­них ба­те­ри­ја. 

Ис­по­ста­ви­ло се на кра­ју да је рас­пи­ти­ва­ње за суд­би­ну ис­тро­ше­них ба­те­ри­ја ре­зул­ти­ра­ло мно­го ви­ше пи­та­ња не­го кон­крет­них од­го­во­ра, јер су град­ске слу­жбе, еко­ло­зи и јав­но ко­му­нал­но пред­у­зе­ће, из­гле­да, за са­да ди­гли ру­ке од ак­ци­је, а то зна­чи да ба­те­ри­је не­кон­тро­ли­са­но до­спе­ва­ју на де­по­ни­је. Ср­би­ја, ко­ја је у нај­ве­ћој ме­ри ре­ши­ла про­блем при­ку­пља­ња ста­рих аку­му­ла­то­ра, гу­ма, елек­трон­ског и елек­трич­ног от­па­да, мо­же да ре­ши и пи­та­ње пра­вил­ног трет­ма­на ба­те­ри­ја, а до та­да оста­је на са­ве­сти сва­ког по­је­дин­ца шта ће са њи­ма да ура­ди.