уторак, 18.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:59
10 ПИТАЊА О ТРАНЗИЦИЈИ

Плаћамо цех „буразерске” приватизације

Србији су потребне привредне стопе раста од пет до седам процената годишње да би изашла из кризе, а то је могуће ако следимо примере земаља далеког Истока. - Нема јаке економије без снажних предузећа
Аутор: Драгољуб Стевановићпетак, 23.02.2018. у 08:15
Погон фабрике "Гоша" у стечају (Фото О. Милошевић)

Др Драган Ђуричин, професор Економског факултета и дугогодишњи председник Савеза економиста Србије, недавно је у Српској академији наука и уметности представио своју књигу „Излаз из транзиционизма”. То је био повод да га питамо када ћемо и како изаћи из транзиције и да ли ће доћи дан када ћемо ову реч помињати у прошлом времену.

Закључак из подужег разговора јесте да нашег саговорника, ни економску струку, нада није напустила. Решења постоје, али зашто смо толико лутали, где су прављене грешке, и где је излаз?

1. Да ли ћемо ускоро изаћи из овог „прелазног стања” које по некима траје четврт века, а по другим и више од 70 година?

Ми се налазимо у транзиционизму или незавршеној транзицији јер су реформе до сада биле непотпуне и неефикасне. Ја сам у књизи обрадио транзицију после пада Берлинског зида 1989. године. Могуће је уочити три подпериода, онај из деведесетих којег карактерише јак утицај геополитичког фактора на економску транзицију, затим су дошле двехиљадите и транзиција под утицајем неолибералне концепције. Од 2014. се налазимо у трећој фази и надам се позитивном исходу који највише зависи од тога да ли ћемо стационарну економију трансформисати у динамичну. Привредне стопе раста требало би да износе од пет до седам посто годишње.

2. Ми такве стопе раста никада нисмо имали, да ли их можемо достићи?

Да бисмо почели са достизањем источноевропских привреда морамо да дуплирамо наш бруто друштвени производ. Хрватска је имала приближно дупло већи БДП када је ушла у ЕУ него ми сада. Не можемо бити део Европске уније ако немамо сличну развијеност. Ако хоћемо да удвостручимо раст БДП за 20 година потребна је стопа раста од 5,5 процената, а ако бисмо покушали за петнаест година да постигнемо тај циљ, онда је неопходан још бржи развој, по стопи од седам процената.

3. Мислите да је тако висок раст изводљив?

Мислим да јесте. Србија је имала 1960. године БДП од 2.100 америчких долара по глави становника, што је било знатно више него у Сингапуру (428) или Јужној Кореји (155). Данас Сингапур има више од 55.000, а Јужна Кореја више од 26.000 долара, а ми смо на нешто изнад 6.000. Кина у овом тренутку има стопу раста од преко седам процената годишње, а у претходној деценији стопе раста су гравитирале двоцифреним стопама. Мој предлог базира на искуству тих привреда.

4. Како то да постигнемо?

Постоји негде око петнаестак сектора размењивих производа и услуга где можемо постати конкурентни. У информационим технологијама већ имамо снажан развој, јаке факултете, институте и много успешних стартапова. Поред ИТ сектора, ту бих уврстио здравствени туризам и органску храну.

Конкурентска предност би се могла остварити у енергетици, транспорту и логистици, наменској и дрвној индустрији. Гране са компаративном предношћу су инфраструктура, аутомобилска и металопрерађивачка индустрија, дизајн и мода, управљање отпадом.

5. Зашто то већ нисмо учинили раније, предуго је времена прошло од 1990. године?

На прелазу из осамдесетих у деведесете било је пуно заблуда. Геополитички гледано тада су се земље источне Европе, спроводећи транзицију, окренуле евроатлантским интеграцијама. Тако је кренуло, али онда смо се због неадекватних одговора на геополитичке промене нашли у изолацији, деиндустријализацији и хиперинфлацији што је све погодовало „буразерској” приватизацији.

6. После демократских промена 2000. сви смо очекивали бољитак, али је опет уследило разочарање. Шта је по вашем мишљењу главни разлог?

Нове власти мењају доктрину у геополитичком позиционирању и економској платформи за спровођење транзиције. Прихватањем неолибералног економског модела, банке, осигуравајуће компаније и предузећа преузимају страни власници. Тржиште робе и капитала се либерализује. Тржиште предузећа која су већ приватизована отвара се утицајима берзе. Фатална грешка је што се уместо у развој, новац од продаје предузећа разлио у плате, пензије и приносе страних банака које су куповале државне хартије од вредности са нестандардно високим стопама приноса.

7. Како бисте назвали ситуацију у којој смо сада?

Ова фаза почела је 2014. године прво борбом да се избегне банкрот, а после тога борбом за успостављање макроекономске стабилности. Србија је дефинитивно те циљеве достигла прошле године успостављањем фискалне стабилности, приближавањем кредитног рејтинга инвестиционом рангу уз смањење незапослености и позитивне стопе раста. Ову ситуацију морамо брзо искористити, морамо покренути енергичнији развој. У супротном анулираћемо оно што смо до сада остварили.

8. Која је алтернатива неолибералном капитализму, за који се модел залажете?

Мој избор чини социоекономски модел управљаног капитализам, раст на бази нове индустријализације као развојни модел у којем има места за услуге највећег степена додате вредности. Суштина је комбиновање видљиве руке државе и невидљиве руке тржишта, уместо тржишног фундаментализма.

Ова концепција је изложена одређеним подводним хридима, пошто држава мора да води рачуна о општем интересу, а не о интересима појединих група и лобија. Да ли је то могуће? Мислим да јесте, то се показало на примеру држава које примењују сличан концепт, а доживеле су висок раст, од Бразила до Кине, Јужне Кореје, Индије, Сингапура, Малезије...

9. Шта би требало ми да урадимо?

Ако подигнемо економију наш значај као земље ће порасти, а не можете имати јаку економију ако немате јака предузећа, приватна и државна. Такође, политичари се не смеју окретати само друштвеним групама које немају велику релевантност за реформе, као што су пензионери и запослени у јавном сектору. Политичари би требало да се обраћају предузетницима, технократама, младим и образованим људима, и да поштују њихове предлоге.

10. Кад да очекујемо бољитак?

Оно што радује то су раст запослености и инвестиција, као и брз раст стартапова. Имамо доста добрих примера. Наш народ је врло стрпљив, наша транзиција, али и криза траје преко четврт века. Али ми смо и креативан народ. Ако политичари са визијом дају шансу најбољим привредницима, технократама и младим образованим људима, онда можемо бити оптимисти. Тешко је, али постоји излаз, упркос томе што нихилизам, фатализам и критизерство без нуђења добрих предлога владају нашом интелектуалном сценом.

Менталитет и економија

Дисциплина је последица менталитета, али и стручности људи који су задужени за менаџмент. На пример, народи Далеког истока врло су дисциплиновани, зато у тим економијама доминирају велика предузећа. Народи који увек постављају питања после договора, у својим привредама имају мала и средња предузећа. Што се тиче утицаја стручњака на вођење земље, добар пример је Кина, где у Политбироу Комунистичке партије доминирају инжењери са највећим научним и стручним признањима.

Тајна успеха Хемофарма, Металца, Имлека...

–У Југославији је крајем осамдесетих година донет Закон о друштвеном капиталу, као први транзициони закон који је прописивао преузимање предузећа од стране запослених. И замислите, највећа примена закона била је у Србији! У прве две године она је била шампион приватизације у источној и централној Европи. Запослени су могли да имају акције до 60 посто вредности предузећа или до 20.000 марака по запосленом. Остатак капитала је служио за рекапитализацију фондова и развој тржишта капитала. Предузећа која су тада отпочела са приватизацијом су и данас наша најбоља предузећа (Синтелон, Металац, Апатинска пивара, Имлек, Тигар, Хемофарм, Месер...), која су се бавила озбиљном производњом, нека су приватизована па реприватизована, рецимо Апатинска пивара је три пута реприватизована, сваки пут уз раст вредности. Нека су, као Металац, остала у доминантном власништву запослених до данас – подсећа проф. др Драган Ђуричин.


Коментари1
a3cf4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Боривоје Банковић
Слажем се да нам неће бити ништа боље док се слепо држимо наметнутих неолибералних модела са запада. Америка, која је данас шампион промовисања неолиберализма, свој највећи успон доживела у време када је држава управљала чврстом руком: почетком XX века у време Теодора Рузвелта који је скресао крила монополима законима против трустова, и тридесетак година касније, у првом мандату Френклина Рузвелта који је направио "њу дил". Зато се не слажем да је највећа грешка што приход од приватизације није реинвестиран. То јесте врло лоше, али је још већа грешка што је држава млаким законима и њиховим недоследним спровођењем уништила највећи ресурс ове земље: становништво. То је катастрофа са немерљивим последицама.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља