Узбудљивим, и комичним и бруталним, филмом „Три билборда изван Ебинга у Мисурију“ Мартина Мекдонага вечерас ће у Сава центру почети 46. Фест и гледаоцима ће бити јасније зашто се толико навија да глумица Френсис Мекдорманд за улогу у овом филму освоји и Оскара за којег је номинована. Дуго у америчком филму није било овако велике улоге за глумицу старију од четрдесет лета. За лик даме јаче од свих мушких ликова у филму, која је у име свих других жена света прописно ишамарала оне што се тако прпошно хвале ознаком – јачи пол.
На самом отварању публика ће умети да од срца поздрави великог џентлмена – легендарног мађарског редитеља Иштвана Саба. На великој сцени вечерас ће му бити уручена награда београдски „Победник“ за изузетан допринос филмској уметности и најављене пројекције његових филмова „Варијације на тему“ (његов студентски филм из 1961), „Пуковник Редл“ и „Сусрет са Венером“, у оквиру програма „Фест класик“ у Југословенској кинотеци.
Као кључна фигура у мађарском филму Иштван Сабо (рођен у Будимпешти, 18. фебруара 1938) још давно је задужио европску и светску кинематографију филмовима попут „Мефиста“, за којег је освојио и Оскара уписавши се у историју као до сада једини Мађар са овом наградом. Још од свог првог дугометражног филма „Епоха илузија“ (1964), којег је снимио у 26. години, овај филмски уметник је „заузео“ страну предавши се ауторском и ангажованом филму који се не нуди гледаоцима само ради пуке забаве. У једном од наших сусрета Сабо је за „Политику“ прокоментарисао срж свог стваралаштва речима: „Ја само волим да испричам причу и на публици је да одлучи да ли ће у њој уживати и да ли може у њој да ужива. Ми у средњој Европи смо пуни искуства у причању прича и треба наше приче да испричамо, јер понекад имам утисак да други гледају на наше животе и суде о нама не знајући шта се све налази иза...“
То своје средњоевропско и животно искуство у причању прича Сабо је уносио у полуаутобиографске филмове „Отац“ (1966), „Ловефилм“(1970), „Улица ватрогасаца 25“ који су се бавили искуствима његове генерације и послератном мађарском историјом, настављајући тако и после преокрета са филмом „Самопоуздање“ (берлински Сребрни медвед за режију и номинација за Оскара). И у својој трилогији из осамдесетих година прошлог века, коју чине незаборавна дела „Мефисто“, „Пуковник Редл“ и „Ханусен“, са глумцем Клаусом Маријом Брандауером у ликовима инспирисаним историјским личностима суоченим с моралним дилемама.
У свим тим филмовима Сабо се бави и питањима ауторитета, ауторитарних режима и како такви режими уништавају људе. О томе је за „Политику“ рекао:
„Мислим да је то најважнија тема која ме интересује зато што је то и моје искуство. Када сам рођен, имали смо аутократски систем који се променио у други аутократски систем. После рата имали смо веома кратак период нечега што се могло назвати демократија, да би се онда догодила 1956. и нови аутократски режим. То је моје искуство и зато не чуди што ме занима како се људски дух уништава политиком, политичарима и системима. Они су ти који мисле да идеологија треба да води земљу и да улази у приватне животе. Да има утицаје и да има право на утицај на приватни живот...”
Колико је то све имало утицаја и на Сабов лични живот сазнало се пре неколико година када је овај уметник и сам признао да је током комунистичког режима 1950. док је био студент постао накратко доушник тајне полиције, али се исто тако открило и да је то радио само да би спасао живот колеги. На Сабовом имену није остала „мрља“. Он је настављао своје филмске „битке“ са подједнаким жаром и успехом који је проширио и на енглеско говорно подручје снимивши филмове какви су „Састанак са Венером“ (са Глен Клоз), „На чијој страни“ (са Харвијем Кајтелом и Стеланом Скарсгардом), „Као Јулија“ (са Анет Бенинг), „Саншајн“ (са Рејфом Фајнсом и Рејчел Вајс) и „Врата“ (са Хелен Мирен).
У историји филмске Европе остаје забележено и да је Сабо један од оснивача Европске академије за филм која је у децембру прославила 30. годишњицу свог постојања. Генерације студената широм света (укључујући и студенте ФДУ) памте његове професорске лекције, а позоришта његове режије представа и опера. Велики је уметник и стваралац Иштван Сабо. Уз награду „Александар Лифка“ Палићког фестивала, на његовој полици на којој су и канске и берлинске награде и амерички Оскар, колико од сутра стајаће и београдска награда – Фестов „Победник“.
