Сремска Митровица – Меморијална Галерија „Лазар Возаревић” у Сремској Митровици од 2015. у новом руху почела је да дочекује своју публику, да би у децембру прошле године била отворена и изложба слика и цртежа аутора чије име носи, и то из периода од 1950. до 1968. Иако је само здање (које ова кућа дели са библиотеком „Глигорије Возаровић”) споља и даље у дерутном стању, унутрашњост је потпуно другачија, излагачки простор је реновиран, прозрачно је, дела су умивена – све то омогућава да се до краја фебруара стваралаштво овог сликара свеобухватније упозна кроз понуђени избор радова.
Након тога, пред публиком ће се наћи и стална поставка дела, а битно је истаћи да је реч о кући која чува збирку од осамдесет слика и која представља најкомплетнији преглед стваралаштва Лазара Возаревића (1925–1968), иначе рођеног Митровчанина.
Пред посетиоцима се сада налази 51 слика и цртеж уметника који је упркос краткој животној и стваралачкој биографији био значајан за српску уметност друге половине 20. века. Репрезентативни примерци илуструју све фазе његово рада, од посткубистичког стила, преко енформела, до постенформела. Сава Степанов у тексту пратећег каталога истиче Возаревића као „једног од најособенијих сликара после 1945” (цитирајући Миодрага Б. Протића), а Борка Божовић види његов свет као онај који је „саздан од симбола, визија, персонификација, сукоба емоција и рационалног, сложеног односа подсвесног и свесног, преокупација смрћу”. Возаревић је прва сазнања из сликарства стекао у Школи за примењене уметности у Београду, а престоничку Академију ликовних уметности, на којој је касније био и доцент, завршио је 1948. у класи Мила Милуновића. Био је члан групе „Једанаесторица” и „Децембарске групе”, његова дела излагана су на двадесетак самосталних изложби, на многим поставкама српске и југословенске уметности, а налазе се и у бројним музејима у земљи и региону, нека и у иностранству. Његови монументално-декоратнивни мозаици изведени су у хотелу „Метропол”, Војнотехничком институту и Дому омладине у Београду.
– Лазар Возаревић био је врло интригантна личност за то време. Уметник, научник, алхемичар. Главна одлика његовог стила је фузија мотива и сликарских праваца који су га фасцинирали. Кубистичка, Пикасова линија, у представама Богородице и Христа или Распећа, као и кружни мотив, свод небеса, са манастирских врата, на златној или црној подлози оживели су традицију, удахнули јој дух новог времена и тако подсетили на њену бесмртност. Свој бунт и генијалност доказивао је и својим сликарским експериментима, користећи несликарске материјале, пулије, метал, бакарне плоче, песак. Чак му је и енформел био „крут”, спутавајући. Његов уметнички свет може да се посматра кроз надреалистичко, готово метафизичко тумачење. Спиритуалност којој је тежио и визионарске дефиниције уметности учиниле су га бесмртним – приближава нам Марија Вуруна, историчар уметности, Возаревићеву поетику.
Како подсећа наша саговорница, 29 дела из колекције, која су ретко излазила из своје матичне куће, путовало је Србијом од 2013. до 2015, колико је трајала обнова простора. Угостило их је више од 25 градова, уз документарни филм о животу и раду уметника који носи наслов „У завичају после смрти живети”. Истовремено, текао је и процес рестаурације целе збирке, по етапама, у сарадњи са Централним институтом за конзервацију у Београду. Будући да је реч о специфичности конзерваторског поступка, који је диктирао уметников начин рада, односно коришћење и сликарских и несликарских материјала, био је то замашан подухват који је до краја окончан прошле године.
