Нису ретки људи коју када воле имају потребу да непрестано буду толико близу особи коју воле да желе да се с њом стопе, међусобно прожму, да постану једно. Када у томе не успевају, доживљавају да њихова љубавна веза није потпуна, да партнер није прави, постају љубоморни, почињу да пате.
Представа о стапању двоје који се воле у једно биће је тема једне од најстаријих античких прича о љубави чији се фрагменти појављују у бројним љубавним причама све до наших дана. Према тој причи, љубав је настала онда када су настали први људи – жене и мушкарци.
У најстарија времена нису постојали људи већ су постојала бића од којих је свако у себи садржавало и мушкарца и жену. Они су се звали андрогини, од грчких речи „андрос”, за мушкарца и „гинос”, за жену.
Потрага за изгубљеном половином
Задатак ових „мушкоженаца” је био да раде за богове и да им припремају храну, амброзију. Ова бића су била толико савршена да су по својим особинама била веома близу боговима. Једног дана су андрогини одлучили да побију богове како би самостално владали светом.
Када је врховни бог Зевс чуо за заверу андрогина, одлучио је да их све побије. У томе га је спречавало сазнање да би у том случају богови морали сами да раде и себи спремају храну, што је за богове било неприхватљиво. Тада се Аполон досетио да би најбоља казна за андрогине била да их богови преполове, како би ослабили њихове моћи, учинили их упола слабијима.
Када су их богови преполовили, тада су од бића која су имала по две главе, четири руке и четири ноге, настали мушкарци и жене. Али након тога се догодило нешто што је боговима било неочекивано. Уместо да раде и припремају амброзију, половине су задржале сећање на стање целовитости и махнито су јуриле около тражећи ону своју другу, изгубљену половину. Изненађени овом новом појавом богови су јој дали име – љубав.
Нови проблем је опет решио паметни Аполон, који се досетио да мушкарцима и женама треба направити полне органе како би они кроз сексуалне односе задовољили своје сећање оличено у потреби за међусобним спајањем у целовито биће.
Иако многи не знају за овај антички мит, он је уграђен у речи које свакодневно користимо. Тако реч „пол” долази од глагола „половити”. Исто тако и међународна реч „секс” долази од латинског глагола „secare”, што значи сећи, половити.
Представа о љубави у којој се двоје стапају у једно биће је архетипска представа која се налази у нашем колективном несвесном. Њу можемо пронаћи у најразличитијим варијантама у хиљадама прича које до нас долазе кроз литературу, филмове или музичка дела. Тако, на пример, одјек ове идеје можемо пронаћи и у причи о првом човеку Адаму, која је у основи наше јудеохришћанске цивилизације. Првобитни Адам је по својој природи андрогин, а постаје мушкарац тек након што је од одсеченог дела његовог тела направљена прва жена Ева.
Други корен представе о љубави која двоје стапа у једно биће је у свачијем индивидуалном несвесном. Сваки човек је био у утроби своје мајке и с њом је чинио једно биће. Мајка која је током трудноће развила доживљај да су она и дете једно, након порођаја је наставила да третира бебу као да је део ње, али не више као део њеног тела, већ као део њене личности. Овај однос који је изражен у прве три године дететовог живота, у коме су мајка и дете повезани љубављу тако да чине психолошку и емотивну целину, називамо симбиоза.
Нездраве симбиотске љубави
Иако деца не памте период симбиозе јер се углавном сећају догађаја након четврте године живота, могуће је да ово „сећање” на спојеност у љубави с мајком утиче да неки људи задрже као основну представу о љубави коју покушавају да понове у каснијем одраслом животу. То је посебно изражено код оних одраслих које су родитељи као децу непотребно држали у „продуженој” симбиози и спречавали им да развију самосталност, али и оних одраслих који су у детињству имали недостатак симбиозе тако да нису изградили базично осећање сигурности и личне вредности.
Данас знамо да симбиотске љубави одраслих нису здраве, да није добро два Ја потпуно утапати у заједничко Ми, већ да треба правити Ми тако што ће обоје задржати за себе један део свог Ја.
