четвртак, 13.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:42
ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

О љубави и стапању

Када воле, неке особе имају потребу да се с вољеним међусобно прожму и постану једно, а кад у томе не успевају, љубавну везу доживљавају као непотпуну и због тога пате
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 26.02.2018. у 08:00
(Срђан Печеничић)

Нису ретки људи коју када воле имају потребу да непрестано буду толико близу особи коју воле да желе да се с њом стопе, међусобно прожму, да постану једно. Када у томе не успевају, доживљавају да њихова љубавна веза није потпуна, да партнер није прави, постају љубоморни, почињу да пате.

Представа о стапању двоје који се воле у једно биће је тема једне од најстаријих античких прича о љубави чији се фрагменти појављују у бројним љубавним причама све до наших дана. Према тој причи, љубав је настала онда када су настали први људи – жене и мушкарци.

У најстарија времена нису постојали људи већ су постојала бића од којих је свако у себи садржавало и мушкарца и жену. Они су се звали андрогини, од грчких речи „андрос”, за мушкарца и „гинос”, за жену.

Потрага за изгубљеном половином

Задатак ових „мушкоженаца” је био да раде за богове и да им припремају храну, амброзију. Ова бића су била толико савршена да су по својим особинама била веома близу боговима. Једног дана су андрогини одлучили да побију богове како би самостално владали светом.

Када је врховни бог Зевс чуо за заверу андрогина, одлучио је да их све побије. У томе га је спречавало сазнање да би у том случају богови морали сами да раде и себи спремају храну, што је за богове било неприхватљиво. Тада се Аполон досетио да би најбоља казна за андрогине била да их богови преполове, како би ослабили њихове моћи, учинили их упола слабијима.

Када су их богови преполовили, тада су од бића која су имала по две главе, четири руке и четири ноге, настали мушкарци и жене. Али након тога се догодило нешто што је боговима било неочекивано. Уместо да раде и припремају амброзију, половине су задржале сећање на стање целовитости и махнито су јуриле около тражећи ону своју другу, изгубљену половину. Изненађени овом новом појавом богови су јој дали име – љубав.

Нови проблем је опет решио паметни Аполон, који се досетио да мушкарцима и женама треба направити полне органе како би они кроз сексуалне односе задовољили своје сећање оличено у потреби за међусобним спајањем у целовито биће.

Иако многи не знају за овај антички мит, он је уграђен у речи које свакодневно користимо. Тако реч „пол” долази од глагола „половити”. Исто тако и међународна реч „секс” долази од латинског глагола „secare”, што значи сећи, половити.

Представа о љубави у којој се двоје стапају у једно биће је архетипска представа која се налази у нашем колективном несвесном. Њу можемо пронаћи у најразличитијим варијантама у хиљадама прича које до нас долазе кроз литературу, филмове или музичка дела. Тако, на пример, одјек ове идеје можемо пронаћи и у причи о првом човеку Адаму, која је у основи наше јудеохришћанске цивилизације. Првобитни Адам је по својој природи андрогин, а постаје мушкарац тек након што је од одсеченог дела његовог тела направљена прва жена Ева.

Други корен представе о љубави која двоје стапа у једно биће је у свачијем индивидуалном несвесном. Сваки човек је био у утроби своје мајке и с њом је чинио једно биће. Мајка која је током трудноће развила доживљај да су она и дете једно, након порођаја је наставила да третира бебу као да је део ње, али не више као део њеног тела, већ као део њене личности. Овај однос који је изражен у прве три године дететовог живота, у коме су мајка и дете повезани љубављу тако да чине психолошку и емотивну целину, називамо симбиоза.

Нездраве симбиотске љубави

Иако деца не памте период симбиозе јер се углавном сећају догађаја након четврте године живота, могуће је да ово „сећање” на спојеност у љубави с мајком утиче да неки људи задрже као основну представу о љубави коју покушавају да понове у каснијем одраслом животу. То је посебно изражено код оних одраслих које су родитељи као децу непотребно држали у „продуженој” симбиози и спречавали им да развију самосталност, али и оних одраслих који су у детињству имали недостатак симбиозе тако да нису изградили базично осећање сигурности и личне вредности.

Данас знамо да симбиотске љубави одраслих нису здраве, да није добро два Ја потпуно утапати у заједничко Ми, већ да треба правити Ми тако што ће обоје задржати за себе један део свог Ја.


Коментари6
94403
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petar V. Terzic
Roditeljska je duznost da, u toplom porodicnom ambijentu, optimizuju stepen bliskosti sa svojom decom. Optimizaciju bliskosti i vezivanja vecina odgovornih i savesnih roditelja uspesno obavlja i realizuje, pa u takvom miljeu odgajana deca izrastaju u vaspitane, intelektualno izgradjene, emocionalno zrele i samostalne licnosti. Kada se roditelji ne pridrzavaju Heraklitovog pravila- cuvati se od preterivanja kao od vatre, oni onda, gubeci svaku meru, prave "gresku u koracima" i u postupku "produzene simbioze" trajno vezuju svoju decu za sebe. Takav preterano blizak odnos vremenom dobija patolosku formu, sto se narocito odnosi na razmazene jedinice i jedince, koji ce tako nesamostalni kasnije imati dosta problema u svojim ljubavnim i bracnim odnosima. S druge strane, deca koja su zapostavljana od roditelja i nisu sa njima bila povezana u zajednickom odnosu koji cini jedinstvenu psiholosku i emotivnu celinu, nece kao odrasli moci formirati bazicno osecanje sigurnosti i licne vrednosti.
Berislavci
Drevni indijski mit nas podseca na bozanstvenu moc ljubavi i stapanja... -Osilili se indijski bogovi pa zapoceli silnu borbu u nameri da se domognu Vrhovnog prestola. Ali ni Vrhovni bog Brama nije dremao, nego je odmah okupio bogove i saopstio im: -"Oduzimam vam svima bozansku moc, ali gde da je smestim?" - Jedni predlozise: "Gospode, zakopajte je u zemlju". -"Zemlju kopaju ljudi, pa ce se domoci bozanstva", odgovori im Brama. Drugi predlozise:"Najsigurnije je na dnu okeana". -"Ljudi vole da istrazuju dubine okeana, naci ce bozanstvo jednog dana", odgovori im Brama. Treci predlozise vrh najvece planine kao najsigurnije mesto, ali i njihov predlog Brama odbi govoreci: "Ljudi vole da osvajaju visine, naci ce bozanstvo". Brama je razvlastio ovu druzinu a bozanstvenu moc dao onim srecnicima ljudskog roda koji se vole i tako su bliski da se uzajamno stapaju u jedno jedinstveno bice. Ljubav -taj dar Bozji, uz veru i nadu, daje carobnu moc i cini sustinski smisao covekovog postojanja.
Mirela Komnenovic
Proucavala sam arhetipa po Caroline Myss. Jedan od arhetipova zavodnica je ljubavnica koja je verna, odana, koja obozava onog koga voli, ali takodje moze precise u stanje fatalne zavodnice, tako da je ovo upravo tumacenje arhetipa o kome pise Zoran.
Eva baar
Odlično napisano.
Sonja
Dobra tekst i odlican zakljucak.
Вукица
Једини логичан закључак! Јер свако људско биће, па и оно које, из различитих разлога, инсистира на потпуном стапању са другим, један део себе не дели АПСОЛУТНО ни са ким.
Препоручујем 6

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља