недеља, 17.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:41
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: Проф. др СИМА АВРАМОВИЋ, декан Правног факултета у Београду

Политика није само за политичаре

Универзитет у Београду требало би коначно да стекне статус националног универзитета. То му не би давало никакву привилегију, осим што би истицало његову традицију од преко 200 година, али и данашњи квалитет. Такав универзитет би био додатни бренд Београда и привлачио још више страних студената
Аутор: Александра Петровићсубота, 24.02.2018. у 22:00
(Фото З. Кршљанин)

„Политика је исувише озбиљна ствар да би се њоме бавили само политичари”, цитира Де Гола професор др Сима Аврамовић, декан Правног факултета у Београду, када га питају откуд у политици. Он је дугогодишњи шеф Катедре за правну историју, оснивач и организатор националног такмичења у беседништву, професор реторике и упоредно правне традиције и један од најпопуларнијих предавача на Београдском универзитету.

Како оцењујете радну верзију амандмана на Устав Србије у области правосуђа? Да ли сматрате да законодавна и извршна власт треба да одлучују о избору чланова Високог савета судства и Државног већа тужилаца, као и судија и тужилаца у Србији?

О овом питању су се у јавности искристалисала два опречна становишта. Једно је оно које се често пејоративно назива „судократија”, а према коме саме судије и тужиоци треба да имају главну или чак једину улогу при избору својих колега. Према другом виђењу, законодавна и извршна власт треба у одређеној мери да учествују у процесу избора на правосудне функције. Део јавности је спреман да то квалификује као угрожавање независности судова. Међутим, ретка је савремена демократија у којој три гране власти не контролишу једна другу, као што је то случај и с америчким моделом „провере и равнотеже”.

У више текстова је мој колега и продекан Владан Петров аргументовано указао на неопходност одустајања од „институционалног егоизма” уставних чинилаца. Ниједна крајност није добра, а и из Венецијанске комисије нам се поручује да треба тражити уравнотежено решење. Као професор упоредне правне традиције сматрам да је потребно да се угледамо на проверена решења која постоје у европским државама. У Немачкој, после сложене процедуре, судије бира министар правде, у Француској председник републике. Али, ми нисмо ни Немачка, ни Француска. Ми узоре треба да тражимо у државама којима смо сличнији, попут Чешке, Словачке, Словеније, Хрватске, Аустрије, из које смо у 19. веку често успешно трансплантирали право и поред разлика у степену развијености друштва. Сваки експеримент у тој сфери би био веома опасан и не треба понављати туђе грешке. Стога је неопходно изнаћи праву меру у равноправности грана власти, избегавајући екстремна решења. Уосталом, наш велики проф. Ђорђе Тасић је још пре Другог светског рата писао да би избор судија само од стране судске власти представљао „котеријаштво”, затвореност одређеног друштвеног круга.

Како видите предлог да у Високом савету судства не буде представника професуре и адвокатуре? Да ли би они могли да буду чланови ВСС као „истакнути  правници” и како би се оцењивало ко је у Србији истакнути правник?

Мислим да садашња отвореност, где ВСС чини и по један представник адвокатуре и један професор кога бира Конференција свих правних факултета Србије, доприноси равнотежи и омогућава скроман, али ипак некакав глас оних који с правосуђем имају тесну везу и добро га познају. Формулацију „истакнути правник” користи и постојећи Устав и она јесте преширока. Али она, с друге стране, оставља простор да то не буду само професори и адвокати, него и рецимо угледне пензионисане судије и тужиоци, представници Привредне коморе и слично.

Иначе, питање независности судија се банализује тиме што се често своди првенствено на питање поступка њиховог избора јер независност судије не зависи само од тога. Изузетно је важна стабилност и сталност судске функције, а били смо сведоци да се чак и то начело некада може довести у питање. ВСС и о томе одлучује, и зато је његова политизација опасна колико и његова затвореност.

Шта мислите о предлогу да Правосудна академија буде обавезан услов за избор на правосудну функцију?

Како видите будућност Београда и Београдског универзитета?
Био бих презадовољан када би се Универзитет у Београду учврстио на 200–300. месту најпрестижнијих универзитета у свету и остао међу 1,5 одсто најбољих на чувеној Шангајској листи. За даљи напредак је потребно још много рада, улагања и подизања свести о компетитивности и неопходној интернационализацији. На тако престижној листи лакше се изгуби овако добра позиција, него што се она побољшава. Радићемо предано на томе да Универзитет у Београду коначно стекне статус националног универзитета, као што је то случај у многим државама. То му не би давало никакву привилегију, осим што би истицало његову традицију од преко 200 година, али и данашњи квалитет. Такав универзитет би био додатни бренд Београда и привлачио још више страних студената него до сада, као један од важних, недовољно искоришћених ресурса наше престонице, па и њене економије. А Београд убрзано израста у праву, веома хуману и шармантну европску метрополу, и тај ће се процес неумитно наставити.

Правосудна академија или слична установа за додатно професионално образовање будућих судија је незаобилазна институција у скоро свим европским земљама. Разлика је само у томе што се негде може постати судија искључиво уколико се заврши Правосудна академија (на пример Грчка), што је такозвани систем једног улаза, док је у другима приступ судијском позиву могућ након стеченог посебног образовања у неколико сличних установа, у зависности од тога чиме се појединац бавио пре конкурисања за судију (Француска). У Немачкој се полаже посебан испит који организује Министарство правде. У сваком случају, европска пракса показује да је додатна обука за судије неопходна, што вероватно треба предвидети Уставом.

Какво је данашње образовање правника? Шта је то што Правни факултет у Београду чини најбољим у односу на друге државне и приватне факултете?

Све је више практичних предмета, знања и вештина, тако да правни факултети више не подучавају студенте само теорији, што им се доскора с правом приговарало. Мада не треба потцењивати ни значај теоријских предмета јер омогућавају лакше прилагођавање бројним и различитим новим изазовима, а нарочито честим променама у законодавству, што је у нашој земљи редовна појава.

Важан елемент за сагледавање знања наших студената је интернационализација. На бројним међународним такмичењима у разноврсним областима права студенти Правног факултета Универзитета у Београду по правилу освајају највиша места, успех наших студената при наставку школовања на страним универзитетима је изузетан. То довољно говори о квалитету студија и о њиховом знању. Приватни правни факултети су прилично различити у погледу захтевности и критеријума, тако да је немогуће генерализовати, уосталом као што се не може генерализовати ни квалитет знања на свим државним факултетима. Нажалост, многи приватни факултети су сами компромитовали цео систем приватног високошколског образовања, поготово у области права, првенствено водећи рачуна о профиту, а не о квалитету.

Најбољу потврду квалитета Правног факултета у Београду представљају и мастер програми на страним језицима, на које долазе студенти из више десетина земаља из целог света, као и заједнички мастер програми с угледним светским универзитетским центрима.

Да ли имате податке послодаваца да ли пре запошљавају дипломиране правнике с Правног факултета у Београду или с других факултета?

Тржиште рада све више тражи и бира најбоље. Занимљиво је да се нарочито приватни послодавци првенствено опредељују за студенте с Правног факултета Универзитета у Београду јер је њима важно колико ко зна, али и какве је радне навике стекао током студија. Исто тако, у последње време неколико министарстава и Град Београд отварају све више програма за запошљавање наших најбољих студената.

Већ годинама се говори да у Србији има највише незапослених правника и економиста. Економски факултет је то демантовао. Имате ли податке о незапосленим правницима?

Када два пута годишње свечано уручујем дипломе студентима, скоро свакога питам да ли је негде запослен. Био сам пријатно изненађен када сам установио да скоро 90 одсто њих од дипломирања до добијања дипломе нађу посао, понајвише у адвокатури, државној управи, правосуђу, банкама, независним агенцијама, у нотаријату, код извршитеља, у привреди. Разлог због кога велики број студената жели да упише баш Правни факултет Универзитета у Београду је и у томе што он отвара широке могућности запошљавања у различитим областима.

Поново сте изабрани за декана Правног факултета. Шта мислите о ограничењу мандата декана, око ове теме се подигла велика прашина у јавности?

Није добро што се код нас често иде из крајности у крајност. Тако је аутентичним тумачењем норме, сада већ старог Закона о високом образовању, заузет став да се током целе каријере може два пута бити декан. Норма новог закона одређује да се орган пословођења бира на три године с могућношћу једног узастопног избора, али је у прелазним одредбама предвиђено да се у укупан број мандата не рачунају мандати до ступања на снагу овог закона. То теоријски значи да једно лице поново може бити бирано на функцију декана или ректора четири пута, што је заиста претерано, а није искључено ни тумачење да би се, после прекида, мандати поново могли обнављати, што је нонсенс. Додуше, постоје ситуације, каквих је било на неколико факултета Универзитета у Београду у време важења претходног закона, које би можда изузетно могле оправдавати трећи мандат у каријери, али не више од тога. Норме о оваквим питањима, али и иначе, морају бити јасне и не смеју остављати простор за различита тумачења.

Као правни историчар, да ли мислите да грађани довољно знају о српској историји државе и права? Колико томе доприносе медији?

Не мислим да медији претерано доприносе бољем дубинском познавању наше историје, изузев што се лакше памте извесни детаљи и поједини историјски фрагменти. Деца су много више знала нашу историју у време усмене традиције, а потом и добре школе, када су се училе и народне песме, него данас у време површних и често нетачних информација на интернету.

Као професор реторике и организатор националног такмичења у беседништву, можете ли нам рећи колико су лепа реч и мудрост успели да допру до правника и уопште до академски образованих људи, а колико до шире јавности?

Реторика и беседништво могу цветати само у демократском окружењу. Отуда су код нас изнова израстали током последњих двадесетак година. Веома смо поносни што је Правни факултет у Београду био један од првих који је започео процес оживљавања лепоречја, говорне вештине и јавног наступа. Данас се добре последице тога могу уочити чак и у нашем политичком беседништву, које је све квалитетније, нажалост, уз бројне изузетке. Правници који су завршили наш факултет по правилу воде рачуна о начину изражавања, поготово у адвокатури, која заузврат свесрдно подржава наша такмичења у беседништву. Чињеница да у нашем највећем амфитеатру увек недостаје места када се одвија такмичење у беседништву на Светог Саву и да је оно постало култни догађај на који долазе људи свих професија, јасно говори колико се најшира српска публика ужелела доброг говора.


Коментари7
55c1d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Бранислав Станојловић
Политичка култура у Србији је равна нули. Не постоје политичке партије. ПРАВЕ партије представљају интересне групе као што су републиканци и ројалисти, послодавци и запослени, произвођачи и потрошачи, индустрија и пољопривреда, град и село, итд. Кога српске "партије" представљају?
Леон Давидович
Проблем је што се политиком баве доминантно неморални људи. То је посебан сој људи који се од малена желе истицати, желе владати другим људима, а обично су незасити када су у питању материјални интереси. Уместо да по свету владају часни људи високих моралних вредности, ситуација је сасвим супротна, владају неморални људи . То је проблем човечанства.
natalija
Hrvatska je imala svoju aferu "indeks" i rešila je tu aferu za 3 meseca! Naša afera indeks već 10 god nije mrdnula od početka. 76 profesora prava iz Kragujevca ali i drugih pravnih fakulteta u Srbiji (pa i sa Bg) su optuženi da su prodavali ispite i razne dipolme. Šta je Avramović kao dekan i profesor uradio da se ta afera reši? Nije ništa...ah te "opšte" priče... Ps. mogla bi cele novine da ispunim sa primerima "neprava" u nas. Evo na današljoj listi "Finacial Action Task Force" čitamo da je Srbija na listi sa 11 zemalja u svetu sa VISOKIM RIZIKOM KORUPCIJE, pranja novca, finasiranje teroizma..., znači: sRBIJA, Severna Koreja, Etipopija, Sirija, Iran, Irak, Šri Lanka, Trinidad i Tobago, Tunis, Jemen i Vanuatu!
danilo obradovic
Dodao bi da politikom se bavi svako ko po pozeli biti prljavog obraza ./
Саша Јовановић
Баш селективно интервјуишете кандидате са само једне листе.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља