петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:15

Драгачевски каравани и кириџије

Књижевник из Гуче Јовиша Славковић, добитник Вукове награде за 2017, описао све друмове, стазе и просеке у завичају, од памтивека
Аутор: Гвозден Оташевићнедеља, 25.02.2018. у 22:00
Милош Гавриловић, рабаџија (Фотографије „Друмови Драгачева”)
Девојачка спрема на товарном коњу

Гуча – Јовиша Славковић (80) метрио је сваком стазом и богазом родног краја и лако му бејаше да прегршти сећања и бележака смести у „Друмове Драгачева од средњег до 20. века”. За испомоћ, листао је путописе Каница и Вујића и скида своју вуковску шајкачу пред Андрићевом реченицом: „И на свим друмовима и путевима којима сам доцније у животу прошао, живео сам само од те убоге среће, од своје вишеградске мисли о богатству и лепоти створеног света.”

– Турци су углавном користили оно што су још Римљани просекли по Драгачеву, а најважнији колски друм овога подручја ишао је преко Паковраћа, Марковице и Дљина. У Гугљу га је чекала моравска скела, па настављао ка Пожеги и Ужицу. Скелеџија је од 1843. до 1846. био Јован Маринковић из Дљина, није могао ока да отвори од посла и зато је плаћао највећи годишњи закуп, 230 гроша. Цене за брод одредио је књаз Милош: од пешака – паре 3; од јашућа човека – пара 20; од вола – пара 15; од овце и козе – пара 3 – сведочи Славковић.

Књижевник из Гуче добио је Вукову награду за 2017. управо због тога што нема засеока његовог драгачевског човечанства којим није прошао и забележио штогод. Па приповеда:

– У римско доба поред путева грађени су чуварски кастели и каструми, па око њих настајала насеља а Турци су, за њима, подизали свратишта, ’анове и ме’ане. Караванским путевима у средњем веку није било простора за запреге, само за пешаке, коњанике и товарне мазге. И сви су хитали брзином пешака.

Најстарији облик саобраћаја у турском земану био је кириџилук коњима, мазгама и магарцима, и тог су се заната лаћали само најкуражнији, већма људи из села јужног Драгачева. По запису из 1503, пошавши из Осонице и Лука код Ивањице с ђогатима накићеним мешинама и бурадима, караван је за само 15 дана ујахао у Дубровник и Котор с 1.560 товара катрана за премазивање лађа.

Коње, везане један иза другог повоцем о репове или самаре, предводиле су кириџибаше. Њихов посао био је да за накнаду преносе вуну, кожу, сир, кајмак, луч, катран. Јахали су с припасаним оружјем и момцима, старали се да их ко не нападне, где и како се коначи. Као што је крмар био глава кириџијска, тако је и калауз управљао коњима, јашући испред и уздајући у познавање путева, ханова и појишта. Из Ужица, караван је до Београда путовао шест, до Крагујевца четири дана. Долазак кириџија – у опанцима од нештављене коже, с доколеницама, великим црвеним шаловима око врта и шубаром на глави – објављиван је у одредиштима звонима и виком.

– Картографи су још почетком 19. века уписивали време за нека растојања. Тако се колском запрегом од Чачка до Крагујевца (данас 60 километара) стизало за 11 сати, Пожеге за шест, Сјенице преко Драгачева за 18. Од Чачка до Карановца, данашњег Краљева, требало је седам сати. Из Дубровника до Београда, преко Босне, путовало се од десет до дванаест дана, до Цариграда 25.

Од средине 19. века волујска и коњска запрега полако су преузимале товаре са самара брдских коња, кола замењују караване, а рабаџије долазе на место кириџија. Путовало се у групи, ради испомоћи и одбране од разбојника, колима дрвеним без иједне гвоздене чивије. На месту каснијег металног ексера био је убоден претеча, дрвени пишљак. Снажни волови, о дешњаку меденица. О јарму костретна торба с погачом, луком и сланином. Овчји сир у чанку – застругу, чутурица с ракијом у бисагама, за пасом дуванкеса.

Око 1910. пробијени су путеви Овчарско-кабларском клисуром и кроз Караулу на Јелици, где су дотад били само шумски просеци, па су отад Драгачевци трговали брже и лакше.

– Рабаџилук је ишчезао седамдесетих прошлог века, а по селима које су имала десетине волујских запрега, не постоји више ниједна. Једино је у Дучаловићима остао пар волова. Нестале су и рабаџије, по закону свима писане пролазности, а остали само написи на крајпуташима, сећања, песме рабаџијске и у њима чежња за друмовима – вели Јовиша Славковић.


Коментари1
45d29
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zana
Divno vreme. Odlican material za knjigu. Sada svi zivimo bolje a sve manje vremena imamo za sebe. Ceo zivot se negde zurimo...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља