понедељак, 24.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:54
ИНТЕРВЈУ: ДУШАН ГЛИШОВИЋ, професор германистике

Певали су људи које воде у смрт

Немачки министар одбране Рудолф Шарпинг, цитатом из Андрићеве приповетке „Писмо из 1920. године”, покушао је да оправда немачко војно ангажовање против Србије
Аутор: Марина Вулићевићпонедељак, 26.02.2018. у 21:41
(Фото Анђелко Васиљевић)

По­сле обим­ног пр­вог то­ма де­ла „Иво Ан­дрић, Кра­ље­ви­на Ју­го­сла­ви­ја и Тре­ћи рајх 1939–1941” (Слу­жбе­ни гла­сник), Ду­шан Гли­шо­вић је аутор но­ве сту­ди­је „Иво Ан­дрић. Исто­ри­ја и по­ли­ти­ка”, об­ја­вље­не код истог из­да­ва­ча за ко­ју ка­же да прет­хо­ди дру­гом то­му по­ме­ну­те сту­ди­је. Упра­во због то­га што је Ан­дрић жи­вео у вре­ме оба свет­ска ра­та, ства­ра­ња две Ју­го­сла­ви­је, због то­га што је по­зна­вао ве­ли­ки број по­ли­тич­ких лич­но­сти, Ду­шан Гли­шо­вић у овом до­ку­мен­то­ва­ном ис­тра­жи­ва­њу до­ка­зу­је да је Ан­дрић у свом књи­жев­ном де­лу ре­а­го­вао на број­на по­ли­тич­ка зби­ва­ња.

Гли­шо­вић је ван­ред­ни про­фе­сор на пред­ме­ту Не­мач­ка књи­жев­ност на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду. По­што већ ме­се­ци­ма на ве­ћу овог фа­кул­те­та не­до­ста­је кво­рум за из­гла­са­ва­ње тач­ке „Рас­пи­си­ва­ње кон­кур­са за рад­но ме­сто ре­дов­ног про­фе­со­ра за пред­мет Не­мач­ка књи­жев­ност”, про­фе­сор Гли­шо­вић на­ја­вљу­је штрајк гла­ђу од 26. фе­бру­а­ра.

Сту­ди­ју по­чи­ње­те ту­ма­че­њем са­вре­ме­ног кон­тек­ста књи­ге „Ме­се­ча­ри – ка­ко је Евро­па кре­ну­ла у рат 1914” Кри­сто­фе­ра Клар­ка. Ка­ко у по­ме­ну­тој књи­зи ви­ди­те ре­флек­си­ју ти­пич­ног ста­ва За­па­да пре­ма кон­тек­сту на­стан­ка Ве­ли­ког ра­та?

Ка­да се на уму има Би­змар­ко­ва из­ја­ва да је Вил­хелм II јед­на „уси­ја­на гла­ва” ко­ја ће Не­мач­ку гур­ну­ти у рат, а да то­га не­ће би­ти све­стан, он­да Клар­ков за­кљу­чак да је кри­за ко­ја је до­ве­ла до из­би­ја­ња Пр­вог свет­ског ра­та (под­се­ти­мо на то да књи­га по­чи­ње Мај­ским пре­вра­том, а Са­ра­јев­ски атен­тат ви­ди као ње­го­ву то­бо­жњу ло­гич­ну по­сле­ди­цу), би­ла „плод за­јед­нич­ке по­ли­тич­ке кул­ту­ре”, у нај­ма­њу ру­ку, не сто­ји. Ве­ли­ку ме­диј­ску па­жњу „Ме­се­ча­ри” су има­ли у за­пад­ним зе­мља­ма, а на­ро­чи­то је сла­вље­на у Не­мач­кој где је мно­ги­ма пао ка­мен са ср­ца због то­га што се та зе­мља те­ре­ти за је­дан свет­ски рат ма­ње. Ту сла­ву је Кларк пла­тио по­ли­ти­зо­ва­ним за­кључ­ком, али је се­би као исто­ри­ча­ру учи­нио ме­две­ђу услу­гу. 

За­ни­мљи­во је да сво­ју сту­ди­ју за­вр­ша­ва­те ту­ма­че­њем ци­та­та не­мач­ких по­ли­ти­ча­ра из Ан­дри­ће­вих де­ла. Из ко­јих је све раз­ло­га Ан­дрић ци­ти­ран?

Не­мач­ки пред­сед­ник Хер­цог је у Бун­де­ста­гу, 1999. го­ди­не, на­вео из ро­ма­на „На Дри­ни ћу­при­ја” опис хај­ке на Ср­бе по­сле ве­сти да је је­дан Ср­бин убио пре­сто­ло­на­след­ни­ка ка­ко би ука­зао на мо­гу­ће по­губ­не по­сле­ди­це рас­плам­са­ле по­ле­ми­ке пи­сца Мар­ти­на Вал­зе­ра, ко­ји је јав­но за­тра­жио да се пре­ста­не са ко­ри­шће­њем Аушви­ца као „мо­рал­не то­ља­ге” про­тив Не­ма­ца, са Иг­на­цом Бу­би­сом, пред­став­ни­ком не­мач­ких Је­вре­ја. При то­ме је Хер­цог из­о­ста­вио из ци­та­та да се про­га­ња­ју Ср­би, а да су про­го­ни­те­љи му­сли­ма­ни и Хр­ва­ти, јер у то вре­ме ни­је би­ло упут­но по­ми­ња­ти их у по­зи­тив­ном сми­слу, а по­нај­ма­ње го­во­ри­ти о њи­ма као жр­тва­ма. Исте го­ди­не је не­мач­ки ми­ни­стар од­бра­не Ру­долф Шар­пинг, ци­та­том из при­по­вет­ке „Пи­смо из 1920. го­ди­не”, по­ку­шао да оправ­да не­мач­ко вој­но ан­га­жо­ва­ње про­тив Ср­би­је. На­вео је ре­чи Мак­са Ле­вен­фел­да о мр­жњи као опа­сно­сти у Бо­сни, за­бо­ра­вља­ју­ћи при то­ме да је Ле­вен­фелд по­ги­нуо као ле­кар у Шпа­ни­ји то­ком бом­бар­до­ва­ња ко­је је из­вр­ши­ла упра­во не­мач­ка „Ле­ги­ја Кон­дор”. 

Да ли је у при­по­ве­ци „Лаж” за­и­ста по­сто­ја­ла кри­ти­ка Бро­за и слич­ност са Па­стер­на­ком ка­кву је „учи­та­ла” за­пад­но­бер­лин­ска штам­па?

Го­ди­не 1957. из­ла­зе Па­стер­на­ков „Док­тор Жи­ва­го” у Ита­ли­ји и Ђи­ла­со­ва „Но­ва кла­са” у Аме­ри­ци. Би­ло је то вре­ме Хлад­ног ра­та у ко­ме је пи­са­на реч би­ла ја­ко сред­ство у об­ра­чу­ну са по­ли­тич­ким про­тив­ни­ком. Ка­ко је Ју­го­сла­ви­ја по­чет­ком 1958. го­ди­не пр­ви пут но­ми­но­ва­ла Ан­дри­ћа за Но­бе­ло­ву на­гра­ду, бер­лин­ски „Та­гес­шпи­гел”, ко­га је осно­ва­ла аме­рич­ка вој­на упра­ва, бр­зо­пле­то је по­чет­ком 1959. про­ту­ма­чио Ан­дри­ће­ву при­чу „Лаж” као кри­ти­ку ју­го­сло­вен­ског пред­сед­ни­ка, хо­те­ћи да по­ву­че па­ра­ле­лу са Па­стер­на­ком ко­ме је прет­ход­не го­ди­не до­де­ље­на Но­бе­ло­ва на­гра­да. Мно­го то­га у при­чи „Лаж” о хи­ро­ви­том, ла­жљи­вом и лу­ка­вом Омер-па­ши ишло је на ра­чун Бро­за, али и на сва­ког дру­гог вла­сто­др­шца. По­ред ни­за асо­ци­ја­ци­ја на мар­ша­ла, лу­кав­ство ауто­ра при­че је би­ло што се усред па­не­ги­рич­ких на­сло­ва у тро­бро­ју „Бор­бе” за Дан Ре­пу­бли­ке на­шао и круп­ни на­слов „Лаж”.

По­во­дом Ан­дри­ће­ве при­по­вет­ке „Пи­смо из 1920. го­ди­не” из 1946, на­во­ди­те об­ја­шње­ња за не­ко­ли­ко из­ме­на са­мог на­сло­ва ко­је је ура­дио сам Ан­дрић. Ка­ко об­ја­шња­ва­те из­ме­ну ко­ја го­во­ри о бу­ду­ћој 1992. го­ди­ни и кључ­ну реч „мр­жња” ?

Ис­пр­ва је при­ча на­сло­вље­на са „На уском ко­ло­се­ку” (фраг­мент), за­тим са „Мр­жња”, да би се на кра­ју при­по­ве­дач од­лу­чио за на­слов у ко­ме се до­го­ди­ла ома­шка: „Пи­смо из г. 1992”. Иза­шла је под на­сло­вом „Пи­смо из 1920. го­ди­не” у са­ра­јев­ском ча­со­пи­су „Пре­глед”. И ру­ко­пис при­по­вет­ке по­ка­зу­је нео­бич­но ве­ли­ки број ауто­ро­вих ин­тер­вен­ци­ја. Ме­ња­њем на­сло­ва аутор је тра­гао за оним ко­ји ће, по­пут ли­ка Мак­са Ле­вен­фел­да, да му пру­жи сло­бо­ду да одр­жи мо­рал­ну при­ди­ку су­на­род­ни­ци­ма обо­ле­лим од мр­жње ко­ја је до­ве­ла до стра­вич­них зло­чи­на у Дру­гом свет­ском ра­ту. Пи­смо да­ти­ра­но са 1920. го­ди­ном упу­ћу­је на Кра­ље­ви­ну СХС чи­ме је оси­гу­рао се­бе и ре­дак­ци­ју ча­со­пи­са од не­же­ље­них по­сле­ди­ца од ре­жи­ма ко­ме је та мо­нар­хи­ја би­ла мр­ска. Са­крив­ши се иза по­кр­ште­ног Је­вре­ји­на не­мач­ког име­на и пре­зи­ме­на, Ан­дрић је мо­гао без ус­те­за­ња да ка­же шта ми­сли о ме­ђу­на­ци­о­нал­ној мр­жњи у Бо­сни у пи­сму ко­је Макс пи­ше сво­ме дру­гу у Бе­о­град. По­је­ди­ни де­ло­ви то­га пи­сма спа­да­ју у нај­ци­ти­ра­ни­ја ме­ста Ан­дри­ће­ве про­зе. 

По­себ­но по­тре­сно опи­су­је­те „уски ко­ло­сек од Са­ра­је­ва до Сла­вон­ског Бро­да” на Ђур­ђев­дан 1942. го­ди­не... На ко­ји, пак, на­чин ту­ма­чи­те дру­ги из­ме­ње­ни на­слов при­по­вет­ке „Уски ко­ло­сек”?

Да, то је ствар­но би­ло по­тре­сно. Уста­ше су у Са­ра­је­ву, на Ђур­ђев­дан 1942. го­ди­не из за­тво­ра из­ву­кле три хи­ља­де Ср­ба и му­сли­ма­на ко­ји су се из­ја­сни­ли као Ср­би и угу­ра­ли их и до две сто­ти­не у ва­го­не у ко­је мо­же да ста­не са­мо че­тр­де­сет љу­ди. То­ком во­жње ка Сла­вон­ском Бро­ду не­ко је за­пе­вао сев­да­лин­ку „Ђур­ђев­дан”, а он­да се за­о­ри­ла чи­та­ва ком­по­зи­ци­ја. Пе­ва­ли су љу­ди ко­је во­де у смрт. Под „уским ко­ло­се­ком” се у Бо­сни од вре­ме­на из­град­ње те пру­ге под Аустро-Угар­ском под­ра­зу­ме­вао те­жак, ску­чен жи­вот. На­ме­ра ауто­ро­ва би­ла је по­све дру­га­чи­ја.

Андрићева изјава о Степинцу

Под­се­ти­ли сте по­но­во на Ан­дри­ће­ву из­ја­ву о Сте­пин­цу, ко­ју је пр­во­бит­но пре­не­ла „По­ли­ти­ка”. Ка­ко Ан­дри­ће­во ми­шље­ње ви­ди­те по­во­дом ини­ци­ја­ти­ве да Сте­пи­нац бу­де бе­а­ти­фи­ко­ван?

Док је Сте­пи­нац 1952. го­ди­не био на од­слу­же­њу ка­зне, из­ре­че­не на мон­ти­ра­ном про­це­су, про­гла­шен је за кар­ди­на­ла. Ан­дрић, за­јед­но са не­ко­ли­ци­ном во­де­ћих ин­те­лек­ту­а­ла­ца, по­зван је да дâ из­ја­ву за „По­ли­ти­ку”. Сте­пин­ца ни­је по­ме­нуо, већ је кри­ти­ко­вао по­на­ша­ње „ка­то­лич­ке хи­је­рар­хи­је” за вре­ме НДХ. За та­кву из­ја­ву је имао мо­рал­но по­кри­ће, јер је то­ком Дру­гог свет­ског ра­та због уста­шких зло­чи­на ко­је над­би­скуп Сте­пи­нац ни­је по­ку­шао да спре­чи, за­тра­жио да се из­бри­ше да је ка­то­лик и да се во­ди као „без ве­ре”. Ан­дрић је са­ве­то­вао Љу­бу Јан­дри­ћа, ко­ји је као де­те био за­то­чен у Ја­се­нов­цу и пи­сао ро­ман о том ло­го­ру, да та те­ма тра­жи „па­жљив при­лаз, али и исти­ну до бе­ло­да­но­сти”. Ми­слим да би то зах­те­вао и да­нас. 


Коментари6
4949b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Duška Davidović
Stefan Petković me zapanjuje. Zar su Muslimani ubijani u vreme kralja Petra ili u drugim sređenim vremenima. Koristite da kažem" jadnog" Njegoša , romantičarskog pesnika iz perioda oslobađanja srpskih državica od ogromnog osmanskog i austrougarskog carstva da bi i dalje sprečavali slobodno izražavanje srpstva iz svih istorijskij perioda. Znam da niste čitali ni Garibldija ni Petefija, ni pesnike drugih naroda u periodu objedinjavanja malih nacionalnih državica u savremene države. U Nemačkoj su i posle tridesetogodšnjeg rata protestanti i katolici ostali Nemci ,a Srbi rascepkani i razjedinjeni uštrojeni u stalnom gloženju, ostade jedini veliki narod koji nije ujedinjen. Pa zar evropski narodi ne čitaju svoje pesnike koji nisu u skladu sa savremenim vrednostima. Da vi i sada kad Srbija ima ministre i Muslimane i Hrvate pljujete Njegoša ,mogu da razumem samo kao pritisak u nekom cilju. Muslimani ne spavaju samo onda kad i Srbi ne spavaju. Ne znam šta sad pripremate? Kad je zabranjen Pilipenda zabranjena je i Bukovica i Dalmaciji kao i Golubnjača, jer su Srbi još bili većina. Sad su sve maske pale. Sve se povezuje i tumači pa vama to smeta.
Duška Davidović
Stvarno je tužno što se tragična istorija prostora naseljenog slovenskim srpskim stanovništvom tumači zlonamerno iz vizure osvajačkih, kolonijalnih država i njihovih konvertita, a onda pobornika Kominterne. Andrić je prikazivao" vremena" i ljude u njima. Tumačiti Andrića kao antibošnjaka je savremrno neznanje ljudi koji Andrića ili nisu č ili čitali kako njima odgovara. Povlađivanje konvertitima dovelo je do stvaranja crnogorskog jezika. Tipično je napadanje Srbije i srpskih pisaca od strane konvertita i to se tumači kao demokratija.Sramota. Toga nema nigde. U Nemačkoj su i zavese Deutsche Gardinen ne spominju se ni protestanti ni Turci koji h ima više u Nemačkoj nego muslimana na Balkanu. Kod njih se traži integracija i lojalnost i Turaka i Albanaca i svih ostalih. Oni tamo uče Nemački ,a srpski nisu hteli.Previše im je dozvoljeno zahvaljujući neukim političarima. Bojkotovanje jednog profesora je delo neke vrste konvertita.
Стефан Петковић
Андрић и ислам. То треба проучавати. А велики Андрић је само настављач Његоша. Зато Русмир Махмутћехајић каже "андрићевство" што је "српски фашизам", а Церић рече, "Политика" објавила "гдегод да се Његош учи и пјева Бошњак не сме да спава". Јел има ико да је остао од оних из друштвено-хуманистичких наука, а да није оболео од политичке коректности?! Читајте од Андрића "Труп" и "Травничку хронику"!
Tina
Puna podrška profesoru. Sramota je da do sada nisu bili disciplinski kažnjeni profesori i docenti koji svojim nedolaskom miniraju glasanje za izbor profesora u više zvanje koje je zaslužio svojim naučnim radom. Sa studija ću ga pamtiti kao ozbiljnog, strogog ali pravičnog profesor koji je uvek držao do principa svoje profesije, nikome protekcija, nikome povlađivanje. Profesore niste sami!!
Nada Kordić
Neke činjenice: Andrić je bio ambasador u Berlinu u presudnom momentu pred agresiju III Rajha na Jugoslaviju, Andrić je pomogao sarajevskom rabinu Moricu Leviju, Andrić je bio po svom uverenju istinski Jugosloven!
Стефан Петковић
@Nada Kordić "Његош као трагични јунак косовске мисли"....
Препоручујем 10

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља