понедељак, 16.07.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:12

Ватра им прогутала живот и наду

Аутор: Оливера Милошевићуторак, 27.02.2018. у 21:41
Сне­жа­на Лон­чар и Весна Савић у остатку куће (Фотографије О. Милошевић)

Сме­де­ре­во – Да се на си­ро­ти­њу ди­же „ку­ка и мо­ти­ка” и сна­ла­зе их раз­не не­да­ће, до­каз по­сто­ји у Ча­па­је­вој ули­ци у Сме­де­ре­ву. Ов­де су три по­ро­ди­це, у цик ја­ну­ар­ске зо­ре за пет­на­е­стак ми­ну­та оста­ле без игде иче­га. По­жар им је у тре­ну про­гу­тао све што су сте­кли, а ни­су има­ли мно­го. Тек да пре­жи­ве. Али, има­ли су кров над гла­вом, а са­да ви­ше ни то не­ма­ју. Упр­кос скром­ном жи­во­ту у мон­та­жним ба­ра­ка­ма ко­је су те­шком му­ком ску­ћи­ли и ушу­шка­ли, ов­де је не­ка­да ста­но­ва­ла сре­ћа.

Од 14. ја­ну­а­ра у Ча­па­је­вој 24 жи­ве очај и без­на­ђе.

Ни ме­сец и по да­на на­кон што је ва­тре­на сти­хи­ја про­гу­та­ла њи­хо­ве ба­ра­ке, по­моћ ни­от­ку­да не сти­же.

По­ро­ди­це Са­вић, Лон­чар и Лу­кић су за­бо­ра­вље­не. За по­моћ ва­пе, али ни­ко их очи­то не чу­је.

Ле­де­ни ве­тар ши­ба и на­но­си снег на зга­ри­ште жи­во­та ове три фа­ми­ли­је. Док из дим­ња­ка окол­них ку­ћа ви­ју­га дим, Сне­жа­на Лон­чар ма­шта о то­пли­ни до­ма. На ме­сту где је не­ка­да био њен, ни зи­до­ви ни­су оста­ли. Жи­ве­ла је ту са ста­рим и бо­ле­сним оцем и три­на­е­сто­го­ди­шњом ћер­ком. Упла­ка­на, го­во­ри нам да је по­жар про­гу­тао баш све, осим ико­не Све­тог Јо­ва­на. Не мо­же да се на­чу­ди ка­ко је др­ве­на ико­на оста­ла нео­ште­ће­на у пла­ме­ну. Док сто­ји­мо на ле­ди­ни ње­них успо­ме­на, при­се­ћа се коб­не зо­ре и мо­ли се све­цу – за­штит­ни­ку за по­моћ.

– Био је до­чек Срп­ске но­ве го­ди­не, ћер­ка је сре­ћом би­ла код дру­га­ри­це. Око по­ла че­ти­ри ују­тру, про­бу­дио ме је дим ко­ји је до­ла­зио из та­ти­не со­бе ко­ју са­мо зид де­ли од ста­на ком­ши­је, код ко­га је нај­ве­ро­ват­ни­је из­био по­жар. Ис­тр­ча­ли смо на­по­ље, бо­си у пи­жа­ма­ма, про­бу­ди­ли Са­ви­ће, али док смо се окре­ну­ли све је из­го­ре­ло – при­ча Сне­жа­на, са­мо­хра­на мај­ка без по­сла.

Њен отац, ћер­ка и она је­два су крај са­ста­вља­ли са 9.000 ди­на­ра со­ци­јал­не по­мо­ћи и ма­ле пен­зи­је. Са­да жи­ве код Сне­жа­ни­не се­стре и зе­та у из­најм­ље­ној гар­со­ње­ри – њих ше­сто­ро у јед­ном со­бич­ку. До­кле, не зна, али ду­го не­ће мо­ћи. 

– Ме­не као са­мо­хра­ну мај­ку са ма­ло­лет­ним де­те­том Цен­тар за со­ци­јал­ни рад ни­јед­ном ни­је об­и­шао да ви­ди где смо, ка­ко жи­ви­мо, а зва­ла сам и њих и гра­до­на­чел­ни­цу да до­ђу. Са­ма сам без игде ико­га. Об­и­шли смо све бан­ке у гра­ду да та­та по­диг­не кре­дит, али не да­ју, ка­жу пен­зи­ја ма­ла, а он бо­ле­стан – очај­на је Сне­жа­на.

Овим по­ро­ди­ца­ма Цен­тар за со­ци­јал­ни рад уру­чио је јед­но­крат­ну по­моћ од по 10.000 од­но­сно 20.000 ди­на­ра, а Цр­ве­ни крст дао им је не­ко­ли­ко ће­ба­ди и сред­ства за хи­ги­је­ну. Град им је по­ну­дио сме­штај у при­хва­ти­ли­шту До­ма Цр­ве­ног кр­ста у Ма­лој Кр­сни, али ни­су оти­шли. 

– Ша­љу нас у дом за бес­кућ­ни­ке, да нас се ре­ше. Та­мо одеш при­вре­ме­но, а оста­неш за­у­век. Ми смо има­ли ку­ћу и ни­смо је из­гу­би­ли сво­јом кри­ви­цом. За­што нам град не по­мог­не, то за њих ни­је не­ки тро­шак – пи­та Сне­жа­на Лон­чар.

До да­нас ни­су оба­ве­ште­ни ни шта је узрок по­жа­ра. Али им је из ло­кал­не са­мо­у­пра­ве, ка­жу, по­ру­че­но да не­ће до­би­ти ни ди­на­ра ако се уста­но­ви да је у пи­та­њу људ­ски фак­тор. У су­прот­ном, сле­ду­је им око 50.000 ди­на­ра, али ка­да, не зна­ју. 

Са­ви­ћи су 1999. го­ди­не у Сме­де­ре­во из­бе­гли са Ко­со­ва, из Ви­ти­не. До­шли су са јед­ним ко­фе­ром. Го­ди­на­ма су се ку­ћи­ли од ну­ле, а са­да су опет оста­ли без иче­га. Сре­ћа у не­сре­ћи што им је, за­хва­љу­ју­ћи ва­тро­га­сци­ма, остао со­би­чак ко­ји су ле­тос са­зи­да­ли за си­на ко­ји се оже­нио. Ту, у де­се­так ква­дра­та, уз је­дан кре­вет и „сме­де­ре­вац” са­да жи­ве Ра­ди­слав, Ве­сна и њи­хо­ва ћер­ка На­да. Је­дан син је у Бо­сни код же­ни­них ро­ди­те­ља, а дру­ги је уто­чи­ште на­шао код дру­га. Стру­је и во­де не­ма.

– Ово ни­је жи­вот. Си­но­ви по ту­ђим ку­ћа­ма, а ми ов­де на овој хлад­но­ћи не­ма­мо ни ве-це, ку­па­мо се у ком­ши­лу­ку. Ћер­ка од 24 го­ди­не спа­ва са оцем у кре­ве­ту, кад се пре­свла­чи он из­ла­зи на снег. Ни­шта не­ма­мо, пре­пу­ште­ни смо бо­жи­јој ми­ло­сти – кроз плач при­ча Ве­сна Са­вић.  

Жи­ве од ко­сов­ског до­дат­ка од 8.500 ди­на­ра. Њен су­пруг Ра­ди­слав пре се­дам го­ди­на по­ло­мио је обе но­ге ра­де­ћи на гра­ђе­ви­ни и остао је ин­ва­лид. Мај­ка и ћер­ка ле­ти оба­вља­ју по­љо­при­вред­не по­сло­ве за над­ни­цу.

– Зе­мљак са Ко­со­ва ко­ји има сто­ва­ри­ште дао нам је не­што бло­ко­ва, да пла­ти­мо кад има­мо. По­че­ли смо да зи­да­мо али не­ма­мо ма­те­ри­јал. Од гра­да не тра­жи­мо па­ре, нек нам ма­кар да­ју гра­ђе­вин­ски ма­те­ри­јал, али ни­шта. Оп­шти­ни је мно­го сто­ти­нак ква­дра­та да на­пра­ви, а па­ра, чу­је­мо, има за ра­зна сла­вља, град је још оки­ћен, а ми без кро­ва над гла­вом, ни др­ва за огрев не­ма­мо – при­ча гла­ва по­ро­ди­це Са­вић.

И Бо­жи­да­ру Лу­ки­ћу, тре­ћем ком­ши­ји, остао је са­мо га­реж од не­ка­да­шњег до­ма. Ње­га ни­смо за­те­кли ту, али ком­ши­је сум­ња­ју да је упра­во у ње­го­вој ку­ћи­ци из­био по­жар. Жи­вео је, ве­ле, сам, бо­ле­стан и стар. 

Да не­сре­ћа бу­де ве­ћа, ове по­ро­ди­це и пре се­дам го­ди­на пре­тр­пе­ле су ште­ту од по­жа­ра. Ком­ши­ји иза њих из­го­рео је кров, а ва­тра је за­хва­ти­ла и кро­во­ве Са­ви­ћа и Лон­ча­ра. Све су мо­ра­ли да про­ме­не и по­пра­ве са­ми. 

Упр­кос све­му, же­ле да ве­ру­ју да у Ср­би­ји има љу­ди ко­ји же­ле да пру­же ру­ку не­вољ­ни­ци­ма. По­ро­ди­це ко­је су осим зи­до­ва де­ли­ле и исту суд­би­ну, са­мо же­ле да се још јед­ном, ваљ­да по­след­њи пут – ску­ће. 


Коментари3
48624
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stevan888
Pay pal za pomoc?
Milojica Dragicev
Molim Vas,napisite neki kontakt broj tekuceg racuna,adresu,nesto vec....
Olivera Milosevic
Nazovite Politiku na broj 3301798 i tražite broj autorke teksta.Ne bih ovde da ostavljam broj mobilnog. Hvala
Препоручујем 10

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља