недеља, 15.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:39
ФЕНОМЕН НОВИНЕ

Потпису се верује

Дневни листови опстају због поверења, јер све што је написано најчешће је и потписано, па упркос предвиђањима интернет није успео да „погаси” штампу, а има још оних који сматрају да оно што није објављено у новинама као да се није ни догодило
Аутор: Милош Лазићпетак, 02.03.2018. у 15:20

Око девет увече у кафанама на ободу данашњег Трга Политике није могло да се нађе слободно место ни за лек. Јер, вредни колпортери са првим сутрашњим издањем најстаријег дневног листа прво би у њих зашли носећи торбе препуне новина које би распродали одмах, за десетак минута. Оно што би им претекло нудили би ноћницима на Теразијама. И тако неколико пута. Слично је било и недељом пре поноћи на Тргу Николе Пашића где се пред зградом „Борбе” окупљало по неколико стотина нестрпљивих читалаца тада јединих спортских новина због сутрашњег издања са првим извештајима и резултатима са јучерашњих спортских надметања.

Истовремено, у сенци зграде „Политике” налазила се радња која је, уз разноразну торбарску робу, купцу нудила и јучерашње новине, као и оне од пре недељу-две! Јер, и у њима је имало шта да се прочита. У тој радњици је, такође, често бивало гужве.

Онда су нестали колпортери, затворена је и она радња са јучерашњим новинама, а нико се није упитао – зашто?

Мање огласа

Упркос предвиђањима интернет није успео да погаси новине. То није пошло за руком ни радију, а потом ни телевизији. Једини опасан џумбус који су електронски медији направили штампи било је драстично смањење прихода од оглашавања, чиме су је довели тако рећи до просјачког штапа.            Почело је седамдесетих, али преломна је била 2009. година кад је први пут у Великој Британији за огласе на интернету утрошено више него у осталим медијима. Та превласт нових медија није била посебна сензација, већ пресек тренда који траје и данас. Буја.

Ипак, новине се и даље пуне вестима, штампају, купују и читају. Зашто праве новине опстају? Уз ривалство са електронским медијима, и у поплави „жутих” и осталих шарених издања, одговор је збуњујући: реч је о поверењу! Јер, све што је у новинама написано најчешће је и потписано, и траје заувек, а са становишта читаоца на располагању му је барем један дан дуже од онога што је отишло у етар.

Још има оних који сматрају да оно што није објављено у новинама није вредно пажње, као да се није ни догодило. Како рече неки злослутник: „За мене нико није умро док му се у новинама не појави читуља”. Ето шта значи поверење!

Поверење се најлакше стиче искреношћу. И солидним знањем, али је истина пресудна.

Благодарећи новинама сви смо донекле имућнији... иако се на њима нико није обогатио, изузев Ларија Флинта, власника „Хаслера”, првог порнографског часописа. Али, то нису биле новине за читање већ за гледање. Заправо, у новинској делатности праву зараду имају готово сви, од власника шума, фабриканата папира, произвођача графичке опреме и боја, штампара и превозника, па све до власника дистрибутивних фирми или киоска за продају штампе. Само су новине и новинари у деоби добити остајали кратких рукава, с чиме су се носили издајући „огласни простор” и продајући разне сервисне услуге. Оно, могле би да буду скупље па да свима буде потаман, али...

Купци и читаоци новина не знају за једно неписано правило које се примењује при одређивању цене коштања. У Србији, на пример, увек је било на снази правило да дневне новине коштају колико три јајета на пијаци, док су недељни часописи били три пута скупљи.

Од таквог аксиома одустало се само почетком деведесетих због кризе изазване санкцијама, мада и тада на штету новина. Те, деведесете, обележило је појављивање сијасет нових дневних и периодичних новина од којих су се урушавали киосци по Србији. Међутим, иако су се негдашњи аустроугарски протекторати увелико отцепили од некад заједничке државе, већина нових издања штампана је латиницом! То је био један од разлога што су им тиражи тонули и што су неке од нових редакција позатваране чак и пре најскромнијег јубилеја. Прве годишњице, на пример.

Ко је умео да гледа крах толиких штампаних медија прво је опазио на пијаци кад су сељаци, уместо у традиционалне фишеке од старих новина, свој еспап почели да пакују у – најлонске кесе.

Грабеж за бесплатним примерцима

И усред тог ужаса, а мимо логике, збило се нешто незамисливо. На тржишту штампе појавиле су се – бесплатне новине! На скромних дванаест страна, али „за џабе”. Били су то, ако ћемо поштено, тек рекламни проспекти уз које су штампане и рециклиране вести. Али, још их има, отимају се домаћице и пензионери за сваки примерак из само њима знаних разлога. Ко зна, можда их и читају? Јер, као што је познато, оно што се Србину нуди бадава, макар то биле и новине, пре свега буди подозрење!

Потписник ових редова купује и чита само једне дневне новине, оне „најстарије на Балкану”, иако је до пре двадесетак година „гутао” готово све што би се затекло на киоску. Од тога сам одустао, не због малих примања, бар не само због тога, већ и у настојању да сачувам здрав разум и ово мало писмености (из сличних разлога избацио сам из куће и телевизор). Јер, лакше се дише.

Својевремено, има томе четири деценије, држава је усвојила Закон о шунду. На удару тог новог закона затекли су се полупорнографски часописи, петпарачке новине и остало што уз њих иде. Мада, нико их није забрањивао, већ је разрезана толика пореска стопа да је обесхрабривала и најзадртије. Та колективна катарза, нажалост, није потрајала, јер – закон је повучен! Не на интервенцију новинарских удружења или бораца за слободу штампе, већ због запомагања многобројних продукција грамофонских плоча и представника распомамљене естраде, па болне последице осећамо и данас.

Можда ће се држава досетити да опет интервенише неким сличним законом, или ће случај препустити разноразним удружењима, регулаторним телима, невладиним организацијама, струци и тржишту. Или ће, по саветима старих Латина, оставити народу да ужива у оној чувеној представи Panem et circenses (хлеба и циркуса), али треба знати да она никад није била комедија.

Шта год да буде, бар неће бити досадно. Уосталом, новине ће, као и обично, прве известити о томе.

Бирамо по мери, навици, али и политичком опредељењу

У Србији је 31. јануара ове године било регистровано 353 новина, а oд тога дванаест дневних, док су oстале периодичне. Уз ове које држите у рукама и вероватно читате, још постоје и (по азбучном реду, а не по значају и квалитету) „24 часа”, „Ало”, „Блиц”, „Вести”, „Данас” „Информер”, „Курир”, „Новости”, „Правда”, „Прес” и „Република” (односно „Српски телеграф”). Да ли их је мало, много или таман колико треба, ствар је укуса, мере, потреба и навика, а у последња четврт века и политичких опредељења читалаца.


Коментари0
20c73
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља