понедељак, 19.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:43

Слатко је бити сиромашан

Једино су сестре уживале због присуства заостале сиротице у комшилуку. Сваког дана су се забављале нагађајући шта се ради под шареним кровом од црепова: да ли студенткиња чита нагнута над књигама, или крпи једне чарапе које је малочас опрала и осушила на последњег сунцу у дворишту
Аутор: Десанка Максимовићпетак, 02.03.2018. у 15:54
Десанака Максимовић 1957. године (Фото Википедија)

Сестре су седеле на балкону што је гледао у прозоре једине ниске куће у њиховој улици. Било је тамо неколико палата, неколико двокатница, два празна плаца и та једнокатна кућа обојена сиво, са два старинска прозора и кровом који се дизао као шубара, и на коме се видело да је безброј пута оправљан.

Сопственике и становнике палата љутило је присуство те мале куће, по неки су се чак и стидели што се налази у њиховој улици, као што се стиде богаташи присуства својих сиромашних рођака. Говорили су са негодовањем да човек нигде скоро у Београду не може наћи улице, где није заостала тако понека страћарица, која квари господство осталих зграда.

Једино су сестре уживале због присуства те заостале сиротице из прошлости. Сваког дана су се забављале нагађајући шта се ради под шареним кровом од црепова: да ли студенткиња чита нагнута над књигама, или крпи једне чарапе које је малочас опрала и осушила на последњег сунцу у дворишту.

Тога дана се по њеној сенци, што се оцртавала погурена на завеси иза које је горела светлост, то није могло лако погодити.

– Седи непомично – рекла је старија сестра – сигурно учи.

– Не учи – успротивила се млађа – крпи чарапе, али је окренута леђима па се не види како јој се руке мичу.

После тога су сестре заћутале, уживајући у пријатном сутону и заборавивши часом на малу кућу и њене становнике. Затим је изненада приметила млађа, погледавши опет на прозор сиве куће:

– Слатко је бити сиромашан. Нема човек никаквих брига. Опрала је своје чарапице, осушила их, и, видећеш, сад ће, док их само окрпи, отперлијати у шетњу весела као да их има стотину на гомили.

Наједном се нова сенка појавила на завеси: држала је испружене руке и спустила неки предмет на сто. А за њом је ушла у собу и трећа сенка, сенка високог младића. И обе су се нагло смањиле и измешале са непокретном приликом студенткиње.

 – Сели су да вечерају – објави старија сестра, која је толико пута посматрала тај час у малој кући.

 – Сигурно имају само какву чорбу од кромпира или спанаћа. Слатко је тако имати само једно јело, па бар га човек поједе до последње мрвице, а не као ми што морамо свако јутро да га просипамо.

Праља - Станка Радоњић Лучев 

Тако су разговарале сестре па ушле и саме да вечерају. Врата што воде на балкон била су им широм отворена и небо пуно звезда као скупоцени застор је пало између њих и осталог света, док су вечерале. Понеки ауто би објавио да скреће десно, чуло би се каткад звоно удаљеног трамваја и потом је одјекнула песма.

– Студент! – у глас рекоше обе сестре и пођоше на балкон да виде јесу ли погодиле.

И било им је просто ужасно кад су виделе да су се превариле и да улицом пева неко други. Њима се просто чинило да живот у малој кући мора да тече онако како оне предсказују. Зато су љутите већ хтеле да се склоне, кад се једна завеса на малој кући диже, студенткиња помоли главу, разгледа улицу, разгледа околне куће и рече:

– Нема никога. Могу дићи завесу и мало отворити прозор.

– Хоће сигурно наглас да учи, па јој је непријатно, ако би је ко чуо – шапатом примети сестра што је стајала у вратима балкона.

– Чудо отварају прозоре с улице, као за себе рече друга.

 – Они су им обично по цео дан затворени.

И обе полако, на прстима, изиђоше на балкон да боље виде, старајући се да седну у сенку, да их становници мале куће не би опазили. Кроз вретенасте мале стубове балкона су виделе како се и друга завеса диже и прозор отвори.

Жена погнутих леђа прала је судове и слагала на необојен чамов сто. Уза један зид је стајао гвозден војнички кревет, а уз други раскламитан кухињски орман.

– Значи и у кухињи спавају, отрже се једној сестри.

– Та сиротиња је збиља довитљива.

Али је брзо њихову пажњу привукла друга соба. Студент је скинуо капут и разгледао поставу. Студенткиња је пеглала марамице и разастирала их свуд по соби онако не савијене, да се још суше. Тај призор је развеселио сестре и млађа је поновила скоро гласно своју уобичајену примедбу, заборавивши да не жели да је доле чују:

– Е, слатко је бити сиромашан. Малочас их је опрала, осушила, а сутра ће их задовољно вадити из џепа као да их има стотину.

– Ћути, опоменула је строго старије, љута што јој смета у посматрању представе што се одигравала у малој кући.

Студент је устао, раширио свој капут према светлости и рекао: „Сестрице, молим те, окрпи ми поставу, већ су ми џепови испали напоље”.

Студенткиња је оставила марамице и зналачки прегледала поставу на братовом капуту.

– Немамо толику парчад, рече потом.

 – Чиме да окрпим? Ах, има нека стара мамина кецеља. Кад она заспи, украшћу јој и окрпити. Она би је иначе носила још сто година.

- Како се дивно све чује – прошапта једа сестра на балкону, занесена као да је у позоришту.

– Чујем их просто као да сам доле.

У другој соби мајка је за то време опрала судове, почистила под, прошила стару раскупусану метлу да не би парчићи са ње отпадали и, хукнувши гласно, села на кревет. Убрзо је уморна задремала, наслонила главу у шаку, постајала тако неко време и, опазивши да ће да заспи тако седећи, пришла прозору да га затвори, јер се при отвореном не би могло спавати, пошто је био врло низак.

Уснуло дете

– Слатко је тако од умора седећи задремати, а не као ми што се по два сата преврћемо у постељи, приметила је уздахнувши старија сестра и обе су сад обратиле сву пажњу на другу собу.

Студент је у том часу читао некакву дебелу књигу, а студенткиња савијала марамице.

– Мама је легла, примети он.

– Тражи сад ту кецељу. И чуј, молим те, нађи и неку крпицу за кошуљу, поцепала ми се на лакту.

Девојка се изгуби на врата која су водила у предсобље, младић настави да чита, и сестре су могле спокојно да разгледају собу на коју су толико пута само нагађале како изгледа.

– Имају, видиш, само постеље и сто, рече једна.

– А и боље је. Што мање ствари, мање бриге. Живе као птице на грани, а ми смо робови тих којекаквих ормана и чуда.

– Пст! Ево је, нашла је кецељу.

А девојка за трен ока исцепа неку црну крпу на парчиће и стаде да крпи. Седела је сасвим близу сијалице, јер је светлост шкиљила као у свеће. Издалека се улицом чули кораци.

– Спусти часом завесу, замоли она брата.

– Нећу да ми сваки ту гледа.

Сестре су на балкону постале несреће што се завесе на сцени спушта, али се ускоро, кад су се пролазникови кораци изгубили на другом крају улице, завеса се опет дигла. У соби је девојка и даље крпила нагнута над капутом.

– Слатко је имати тако само једно одело, и кад га износиш, онда тек друго; а не као код нас, па морам да засипам све нафталином. Веруј ми, завидим том младићу, тихо је опет приметила сестра у вратима балкона.

– Ћути, запрети друга, нагињући се да боље чује.

– Слушај, почела се умиљавати око њега.

– Имаш ли још оних десет динара што ти је остало од кондиције? Треба ми динар и по за марку да пишем Јовану.

Младић просто разрогачи очи од чуда.

– Десет динара, скоро викну.

– Ниси ваљда толико глупа да мислиш да ће ми десет динара трајати петнаест дана. Треба можда и ја коме да пишем!

Девојка се снуждила. Поново је селе крај стола и ућутала се. Брат је размишљао седећи на кревету. Најзад рече: „Преостало ми је свега два, ево ти их”.

Из страховите дубине свог џепа на прснику извади два динара, и пружи јој:

– Али, додаде, иди сад у кујну, нађи штогод за јело, страшно сам гладан.

– Гладан, прекорно узвикну девојка. А два си тањира чорбе појео. Баш сте ви мушкарци прождрљиви. И три пут више хлеба си од мене слистио, просто не верујем да још ниси сит.

– Шта се претвараш, дочека брат нестрпљиво. Признај да би и ти могла појести сад још једну вечеру. Разуме се.

Девојка се засмеја гласно, забацујући главу и претећи му прстом.

– Разуме се, понови младић победоносно што је био тако добар психолог.

– И немој се тамо главно кикотати, већ иди пронађи нешто за јело.

– Ничега немамо, рече девојка опет се уозбиљивши.

– Видео сам једно јаје у орману. Донеси њега, рече младић.

– Ставила га мама у чорбу, одговори сестра.

– Па има ваљда каквог пекмеза. Зар смо појели сав пекмез из плавог лонца, зачуђено упита брат.

– Још пре три дана, одговори снужден сестрин глас.

– И сад више не питај. Ноћас ти ништа не могу измислити.

И она поче спремати постеље за спавање.

– Ништа, онда нећу вечерас више да учим, објави увређено младић, желећи да извуче ма какву корист из те незгоде. Ко је још гладан могао што да упамти.

– Право кажеш, потврди девојка. Хајде да се спава.

И затим приђе и спусти завесу. Тако се завршила тога вечера представа у малој сивој кући, и сестре су се повукле у собу на своје ложе на балкону.

– Увек сам говорила да је слатко бити сиромашан – рече млађа скидајући огрлицу с врата и прогутавши бомбону од чоколаде.

– Лећи ће сад и мирно заспати, а не као ми што нехигијенски напунимо до врше желудац па идемо у постељу.

– Кад је човек гладан, најслађе спава, дочека старија, зевну, протегли се, и седајући у фотељу крај лустера додаде: „Штета што су спустили завесу, било је тако занимљиво”.

 

Десанка Максимовић  - Политика 25. новембар 1934. године

 

 


Коментари8
934f9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

db
Eto , ajmo sad bogati , dajte sve sirotinji pa nek se pati , kao što se vi patite .
laza lazic
tesko
Mina
Ovo bi i za Čika Jovu bilo previše. Naivno i traljavo od početka do kraja.
Ana
Mislim da nisi razumela.
Препоручујем 52
Вукица
Племенита, смирена, умна наша Десанка! Људске слабости и мане, попут нерада, саможивости, нездраве радозналости, зависти (и на туђем празном тањиру), болне испразности животне (на ивици тупости)... она не осуђује, већ покушава да разуме, нашали се, осмехне, и – прихвати их! Јер су људске!
Теодора Лектора
Тета Деса нас обавештава да су почетком тридесетих година 20. века неки српски писци користили изразе двокатница, трокатница, а да ли су их позајмљивали из суседства (што смо прво помислили), или је то био регуларан српски језик, остаје да нас о томе обавести неки наш лингвиста. Па ће се након тога моћи да се каже ко је ту био закон а ко није.
Милош Лазић
То је питање за палеолингвисте и антропогеографе, али и они би вам рекли да су ваше сумње неоправдане. Да ли мислите да речи столеће, тисућа, словар или творница не припадају српском језику?
Препоручујем 38

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља