Ча­чак – Не­ма ра­та без по­бед­ни­ка и му­че­ни­ка, али у чи­тан­ка­ма по­ве­сним рет­ко на­ла­зи­мо сло­во о сре­ћи или че­ме­ру обич­ног вој­ни­ка. Не­што од то­га при­бе­ле­жио је ка­пе­тан Ра­до­мир Цви­јо­вић, ко­ман­дир Тре­ће че­те Де­се­тог пу­ка Срп­ске вој­ске. Учи­тељ из Ду­ча­ло­ви­ћа на Ов­ча­ру, по­то­њи пот­пу­ков­ник и на­род­ни по­сла­ник, на ру­бо­ве рат­ног днев­ни­ка во­ђе­ног од ав­гу­ста 1915. до ја­ну­а­ра 1916. уно­сио је и ма­ла зби­ти­ја као ве­ли­ке све­до­ке исти­не: не­ком рат, не­ком брат... 

Та­ко за­бе­ле­же­не при­по­ве­сти вој­ни­ка, иду овим пу­тем... 

Пр­ва... 

„На­ред­ник је на До­бром по­љу по­знао на јед­ном за­ро­бље­ном Бу­га­ри­ну сво­је сук­не­не чак­ши­ре, ко­је су код ку­ће оста­ле. Бу­га­рин из­ја­ви, да је у том се­лу (око­ли­на Пи­ро­та) се­део пет ме­се­ци у ку­ћи јед­не ле­пе же­не, чи­ји је муж у ра­ту „баш ча­уш”, да је са њом жи­вео, и да му је она на ра­стан­ку да­ла ове чак­ши­ре, ве­ша, ча­ра­пе и оста­ло. 

По­што се овом ни­је ве­ро­ва­ло, то је из­нео пи­смо ко­је је си­ноћ – пред бор­бу до­био од сво­је љу­бав­ни­це. Срп­ски на­ред­ник је по­знао ру­ко­пис сво­је же­не, узео пи­смо и чак­ши­ре за успо­ме­ну, а Бу­га­ри­на по­слао у роп­ство, жи­вог. 

Дру­га... 

Пре не­ког вре­ме­на де­сио се овај слу­чај: ка­пе­тан из П. спро­во­дио је за­ро­бље­не бу­гар­ске вој­ни­ке и јед­ног ка­пе­та­на. Оба ка­пе­та­на су уз пут раз­го­ва­ра­ла. Бу­га­рин осу­ђу­је рат, жа­ли Ср­бе, ве­ли да је ру­со­фил. Во­ли Ср­бе и за­то се у ва­ро­ши П. оже­нио удо­ви­цом јед­ног срп­ског ка­пе­та­на, са дво­је де­це. 

За­ин­те­ре­со­ван овим Ср­бин, по­што је и сам из П. пи­та Бу­га­ри­на, ка­ко се зо­ве го­спо­ђа? Бу­га­рин из џе­па из­ва­ди фо­то­гра­фи­ју јед­не ле­пе же­не са два де­те­та и пру­жи је Ср­би­ну; Ово је мо­ја же­на! Ср­бин узе, по­гле­да, за­љу­ља се, се­де, за­пла­ка и по­љу­би де­цу на сли­ци. 

Бу­га­рин се упла­ши! Ср­бин му пру­жи сли­ку, го­во­ре­ћи кроз су­зе:

„Ово су мо­ја же­на и де­ца. Чу­вај ми де­цу, а же­на ти џа­ба.” 

Мно­ги ће од нас, и у де­це­ни­ја­ма што сле­де, про­ћи ова­ко као на­ред­ник и ка­пе­тан... 

Тре­ћа...

„Брат тр­гов­ца из Чач­ка, ја­вио ов­де Ра­ден­ку да му је же­ну оте­рао, јер ју је ухва­тио са јед­ним стра­ним го­спо­ди­ном. Ко­ли­ко Ср­би­ја до­би­ја у зе­мљи то­ли­ко ће, сто пу­та ви­ше, срп­ски на­род из­гу­би­ти у мо­рал­ном по­гле­ду. Би­ће све­тлих из­у­зе­та­ка, у ко­ју ја на­шу по­ро­ди­цу – на пр­вом ме­сту – ра­чу­нам, али ће ма­са да под­лег­не и про­пад­не, јер ће ра­чу­на­ти да је са на­ма вој­ни­ци­ма, не­срет­ним из­гна­ни­ци­ма из зе­мље – свр­ше­но.”

На­ред­ник Рај­ко из дру­ге че­те при­мио је до­пи­сну кар­ту, од ку­ће из При­сло­ни­це, где му брат ја­вља да је до­био ма­ће­ху. Отац ма­то­ри узео же­ну ко­ја је од Рај­ка мла­ђа пет-шест го­ди­на. Она се уда­ла да по­ве­же гла­ву, а што јој ста­рац не мо­же да­ти – на­ћи ће. Она ра­чу­на­ла: бо­ље се уда­ти и за стар­ца ка­да мом­ци из­бе­го­ше – не­го ни­ка­ко.

Бу­гар­ски за­ро­бље­ни­ци при­ча­ју да је сва­ки њи­хов вој­ник имао по се­ли­ма око Ја­го­ди­не по не­ко­ли­ко љу­бав­ни­ца – на­ших же­на и де­во­ја­ка. Оне су им го­во­ри­ле: По­биј­те све те на­ше, не­ка ни­ко не до­ђе, ви сте бо­љи од њих.

Че­твр­та... 

„Сто­јан оти­шао да до­не­се до­ру­чак ко­ман­дан­ту ба­та­љо­на па га не­ма. Тра­же га. Ја ми­слим да је по­бе­гао. Ку­вар Цвет­ко­вић до­не­се ми јед­но пи­смо и ре­че да је тру­бач Сто­јан по­бе­гао Бу­га­ри­ма и од­вео два вој­ни­ка из тре­ће че­те. Си­ноћ сви­рао код Бу­га­ра у тру­бу. Ја, ужа­сне џу­ке­ле, ако Бо­га зна. Две го­ди­не је у шта­бу, ни­шта ни­је ра­дио и сад – бе­жи.”

Бе­ле­шке је у из­вор­ник Ме­ђу­оп­штин­ског исто­риј­ског ар­хи­ва у Чач­ку уне­ла Ми­ло­мир­ка Аџић, ар­хив­ски са­вет­ник ове ку­ће, на­по­ми­њу­ћи: 

„У овом при­ло­гу при­ре­ђе­ни су за­пи­си Ра­до­ми­ра К. Цви­јо­ви­ћа на ко­ри­ца­ма рат­ног днев­ни­ка, нул­тим стра­на­ма и на пра­зним ме­сти­ма у окви­ру днев­ни­ка. У но­ви­је вре­ме по­ра­сло је ин­те­ре­со­ва­ње за ис­тра­жи­ва­ња до­ку­ме­на­та при­ват­не са­др­жи­не, јер про­у­ча­ва­ње лич­них по­гле­да мо­же знат­но при­бли­жи­ти тај пе­ри­од исто­ри­је јав­но­сти да­на­шњи­це.

За­хва­љу­ју­ћи днев­ни­ци­ма, ме­мо­а­ри­ма и дру­гим бе­ле­шка­ма мо­же­мо упо­ре­ди­ти сва­ку до­би­је­ну ин­фор­ма­ци­ју зва­нич­них из­во­ра са ис­ку­стви­ма по­је­дин­ца. Ко­ли­ко се по­кла­па про­па­ган­да са оним што су по­је­дин­ци за­и­ста про­жи­ве­ли? Же­ли­мо да об­ја­вљи­ва­њем ових за­ни­мљи­во­сти са­чу­ва­мо се­ћа­ње на те­шке и слав­не да­не срп­ске исто­ри­је, да се оду­жи­мо на­шим пре­ци­ма, ју­на­ци­ма из Пр­вог свет­ског ра­та, ко­ји су про­шли гол­го­ту и ужа­сна стра­да­ња, бо­ри­ли се до кра­ја ча­сно и свим ср­цем за Ср­би­ју и нас, њи­хо­ва по­ко­ље­ња.”

Не­ки срп­ски ор­феј што је вој­ну пре­гу­рао остав­ши у Отаџ­би­ни, за­бе­ле­жио је вај­ка­ње ма­ти­ца на­ших: „Кра­љу Пе­тре, што не пу­шташ љу­де, ’оће ’ва­мо же­не да по­лу­де.” Или: „Кра­љу Пе­тре, што не пу­шташ мом­ке, Те­бе ’ва­мо про­кле­ше ђе­вој­ке.”