среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:23
ГРАДОНАЧЕЛНИК КОЈИ ЈЕ РАДИО И ГРАДИО: БРАНКО ПЕШИЋ

Увек је био на правом месту

Везан за „Политику”, гасио велики пожар са запосленима, али се једном и наљутио. - Од Топчидера до бископа „20. октобар”, кад се десила диверзија, стигао за десет минута
Аутор: Ми­ло­је По­по­вић Ка­ва­јасубота, 03.03.2018. у 21:31
Легендарни први човек града са сарадницима обилази једно од бројних градилишта 1969. године (Фотодокументација „Политике”)
Бранко Пешић и Милоје Поповић Каваја често су се сретали у клубу Скупштине града Београда, где је Пешић имао свој сто и са друштвом седео

Има ви­ше раз­ло­га да се пи­ше о Бран­ку Пе­ши­ћу, али је­дан од њих је што су се у фе­бру­а­ру на­вр­ши­ле 32 го­ди­не од ње­го­ве смр­ти. Умро је пре­ра­но – у 64. го­ди­ни. А не­дав­но се по­ја­ви­ла и књи­га ве­ли­ког књи­жев­ног пре­га­о­ца и пу­бли­ци­сте Ми­ло­ша Јев­ти­ћа, ко­ји је вер­но пре­нео сво­је раз­го­во­ре са ле­ген­дар­ним гра­до­на­чел­ни­ком Бе­о­гра­да, на­пра­вље­не још 1979. го­ди­не, а у мно­го че­му де­лу­је као да су на­пра­вље­ни ових да­на. Књи­га је рас­про­да­та за крат­ко вре­ме, а то го­во­ри са­мо за се­бе.

И нај­зад, и без раз­ло­га и по­во­да, о Бран­ку тре­ба пи­са­ти као о чо­ве­ку ко­ји је оста­вио ве­ли­ки пе­чат у раз­во­ју гра­да на оба­ли Са­ве и Ду­на­ва, ка­ко би се и но­ве ге­не­ра­ци­је упо­зна­ле са де­лом овог чо­ве­ка и ко­ри­сти­ле ње­го­ва ис­ку­ства за са­да­шњу из­град­њу и раз­вој гра­да. 

Је­дан од по­во­да је и „По­ли­ти­ка”. Бран­ко је био њен вер­ни чи­та­лац и она му је би­ла пр­во ју­тар­ње шти­во.

Али и ви­ше од то­га. 

Мно­ге епи­зо­де и анег­до­те из ње­го­вог де­ве­то­го­ди­шњег ман­да­та гра­до­на­чел­ни­ка ве­за­не су за „По­ли­ти­ку”, па се тре­ба при­се­ти­ти бар не­ких од њих. Мно­ге су на­шле ме­сто у ли­сту за вре­ме ње­го­вог упра­вља­ња глав­ним гра­дом, али су не­ке и ма­ње по­зна­те. Упра­во овај текст су бе­ле­шке све­до­ка вре­ме­на у ко­ме је жи­вео и ра­дио Бран­ко Пе­шић и ко­ји је био ње­гов лич­ни по­зна­ник.

У по­пла­вље­ној Са­ва­ма­ли и по­жа­ру у „По­ли­ти­ци”

Би­ло би су­ви­шно пи­са­ти шта је све за глав­ни град ура­дио Бран­ко. О то­ме је мно­го пи­са­но и ка­да би не­ко ску­пио са­мо оно што је архи­ви­ра­но на стра­ни­ца­ма „По­ли­ти­ке”, би­ла би то де­бе­ла књи­га. За ње­га по­сао гра­до­на­чел­ни­ка ни­је био рад­но вре­ме, ни­ти је био ве­зан за дан и ноћ. Жи­вео је и снио за град ко­ји му је био по­ве­рен да се о ње­му бри­не и да га раз­ви­ја. Не са­мо за­то што му је то би­ло у опи­су по­сла, већ што је ср­цем и ду­шом осе­ћао по­тре­бу, као ро­ђе­ни Зе­му­нац и Бе­о­гра­ђа­нин, да га учи­ни мо­дер­ним и на­пред­ним и увр­сти у европ­ске ме­тро­по­ле.

Ка­да је сеп­тем­бра 1970. го­ди­не, на пу­ту за Нор­ве­шку, до­жи­вео ср­ча­ни удар, од­мах се вра­тио у Бе­о­град. На аеро­дро­му и у бол­ни­ци, уме­сто да пи­та за ста­ње свог ср­ца, он је пи­тао са­рад­ни­ке да ли за „Га­зе­лу”, ко­ја се та­да гра­ди­ла, има до­вољ­но арма­ту­ре, што је био пр­о­блем ко­ји је оста­вио ка­да се упу­тио у зва­нич­ну по­се­ту гра­до­на­чел­ни­ку Осла. 

А ка­да се де­си­ла ди­вер­зи­ја у би­о­ско­пу „20 ок­то­бар”, у ју­лу 1968, он је, не че­ка­ју­ћи слу­жбе­ни ауто­мо­бил, на­шао на­чи­на да се за де­сет ми­ну­та, по са­зна­њу о овој тра­ге­ди­ји, из Топ­чи­де­ра, где је био на до­га­ђа­ју, сју­ри у Бал­кан­ску ули­цу и да пре­у­зме бри­гу о ра­ње­ни­ма. Но­ви­не има­ју сли­ке и бе­ле­шке о Бран­ку у ак­ци­ји при­ли­ком ван­ред­них до­га­ђа­ња, па и ону ка­ко у оде­лу га­зи у во­ди до ко­ле­на у по­пла­вље­ној Са­ва­ма­ли. 

Да се вра­ти­мо на „По­ли­ти­ку” ко­јој се тих го­ди­на де­сио ве­ли­ки по­жар. Го­ре­ла је до­ку­мен­та­ци­ја не­про­це­њи­ве вред­но­сти, и пре­ти­ла је ва­тра да она бу­де уни­ште­на. Ме­ђу пр­ви­ма тог ју­тра сти­же Бран­ко из Зе­му­на и при­кљу­чу­је се за­по­сле­ни­ма ко­ји су се ту за­те­кли – но­ви­на­ри­ма и слу­жбе­ни­ци­ма, у га­ше­њу по­жа­ра. Био сам та­да но­ви­нар на уну­тра­шњој ру­бри­ци „По­ли­ти­ке”, и сви ми, ко­ји смо би­ли оба­ве­ште­ни о до­га­ђа­ју, од­мах смо до­шли да по­мог­не­мо и при­кљу­чи­ли се у већ фор­ми­ра­ни ред оних ко­ји су по­ма­га­ли ва­тро­га­сци­ма, али и спа­са­ва­ли дра­го­це­не хар­ти­је од ва­тре. Бран­ко је већ био у лан­цу при­ма­ју­ћи и до­да­ју­ћи све­жње­ве уко­ри­че­них но­ви­на. То је уно­си­ло, зар тре­ба у то сум­ња­ти, на­ду и оп­ти­ми­зам да ће се сти­хи­ја за­у­ста­ви­ти, па се уз ве­ли­ке на­по­ре у то­ме и ус­пе­ло.

Ме­не си на­шао, а дру­ге пре­ско­чио

Али, Бран­ко се јед­ном и ма­ло на­љу­тио на „По­ли­ти­ку”, а кри­вац је упра­во пи­сац овог члан­ка. Ко­ри­сте­ћи пе­ри­од ли­бе­рал­ног од­но­са и из­ве­сне по­ли­тич­ке опу­ште­но­сти, об­ја­вио сам 19. мар­та 1968. не­ве­ли­ки чла­нак „Бли­це­ви за пред­сед­ни­ке”. Кри­ти­ко­вао сам по­ја­ву да се на пред­сед­нич­ку функ­ци­ју гле­да као на не­ки из­вор све­мо­ћи, при че­му се за­по­ста­вља уло­га фо­ру­ма, дру­гих орга­на и гра­ђа­на. Из­но­се­ћи не­ке при­ме­ре фе­ти­ши­за­ци­је функ­ци­је пред­сед­ни­ка, „за­ка­чио” сам по­и­ме­ни­це и Бран­ка. „Сви пр­о­бле­ми глав­ног гра­да, хи­ља­де и ми­ли­о­ни пр­о­бле­ма, као да хо­ће да се ве­жу за име гра­до­на­чел­ни­ка Бран­ка Пе­ши­ћа. Као да је кључ ре­ше­ња за све у ње­го­вим ру­ка­ма. Он има ча­роб­ни шта­пић и од ње­го­ве до­бре во­ље и рас­по­ло­же­ња за­ви­си да ли ће ули­це би­ти чи­сте, снег очи­шћен, пи­ја­ца до­бро снаб­де­ве­на.” По­ме­нуо сам и још не­ке лич­но­сти из та­да­шњег по­ли­тич­ког ам­би­јен­та, не­што ни­жег ни­воа, али, раз­у­ме се, ни­је ми па­да­ло ни на па­мет да по­ми­њем пред­сед­ни­ка зе­мље, јер је то ипак би­ла та­бу те­ма и ја сам то по­што­вао. (Тај та­бу ће, до­ду­ше, би­ти пре­кр­шен кр­оз не­ко­ли­ко ме­се­ци у по­зна­тим јун­ским до­га­ђа­ји­ма, али то је већ дру­га при­ча.)

Већ су­тра­дан, по об­ја­вљи­ва­њу овог тек­ста, ја­вио ми се Ми­лан Гој­ков, шеф ка­би­не­та пред­сед­ни­ка Скуп­шти­не гра­да, функ­ци­ја ко­ја је сло­ви­ла у тим вре­ме­ни­ма као гра­до­на­чел­нич­ка. Ре­као је да се Бран­ко љу­ти на ме­не и на „По­ли­ти­ку” што смо баш ње­га по име­ну апо­стро­фи­ра­ли, а би­ло је и дру­гих ко­ји су мо­гли, мо­жда и ви­ше, да бу­ду на­ве­де­ни. Гој­ков, ко­ји је ка­сни­је био и глав­ни уред­ник Ра­дио „По­ли­ти­ке”, а би­ло је у ње­го­вом од­но­су до­ста ду­ше­бри­жни­штва, очи­глед­но је нај­ви­ше и „пот­па­лио” Бран­ка због овог тек­ста.

Са Бран­ком сам био у со­лид­ним од­но­си­ма, али не и су­ви­ше бли­ским, ка­кве су има­ли не­ки дру­ги но­ви­на­ри и град­ски функ­ци­о­не­ри. Имао је он круг сво­јих лич­них при­ја­те­ља и са­рад­ни­ка, са ко­ји­ма се та­ко­ре­ћи сва­ко­днев­но ви­ђао, по­не­кад и на кар­та­ма у клу­бу Скуп­шти­не гра­да, у ло­ву и дру­гим при­ли­ка­ма. Ни­сам се кон­сул­то­вао са би­ло ким у ре­дак­ци­ји. Уред­ник уну­тра­шње је био Фра­не Бар­би­је­ри, ко­ји је мо­је тек­сто­ве, као и још не­ких но­ви­на­ра, са­мо овлаш гле­дао и од­мах да­вао на пре­лом. Имао је по­ве­ре­ња. По­ред то­га био је и сло­бо­до­у­ман и од оних вр­хун­ских но­ви­на­ра ко­ји су се за­ла­га­ли за сло­бо­дан при­ступ те­ма­ма. 

„Га­зе­лу” са­да сви во­ле, а он­да су гун­ђа­ли

По­што сам у то вре­ме, по­ред пр­о­фе­си­о­нал­ног ра­да у „По­ли­ти­ци”, био и пред­сед­ник ОКУД „Иво Ло­ла Ри­бар”, то сам имао у ви­ду да би лош од­нос са гра­до­на­чел­ни­ком мо­гао да се од­ра­зи и на на­ше ама­тер­ско дру­штво, ко­је је че­сто би­ло по­зи­ва­но да уче­ству­је у град­ским ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма. Убр­зо, не­ко­ли­ко да­на по­сле об­ја­вљи­ва­ња тек­ста, на­шао сам се у клу­бу Скуп­шти­не гра­да, где је Бран­ко имао свој сто и са дру­штвом се­део. И сам сам че­сто до­ла­зио у клуб, ко­ји је био ме­сто до­бре ку­хи­ње и при­јат­не ат­мос­фе­ре, где си мо­гао да срет­неш мно­ге са ко­ји­ма си те­шко имао при­ли­ку да се ви­диш у рад­ним ча­со­ви­ма. При­шао сам Бран­ку и сто­је­ћи, док ме је он гле­дао оним стре­ла­стим очи­ма, ре­као да сам чуо да се на­љу­тио због мог члан­ка и да же­лим да му об­ја­сним да је сми­сао тек­ста био да ука­зе на јед­ну по­ја­ву, а не на по­је­дин­це, а по­го­то­ву не на ње­га. 

„Ма­ни ти ту сво­ју при­чу и фи­ло­зо­фи­ју, ти си ме­не до­бро оши­нуо, ис­па­дох као не­ки ма­ли дик­та­тор. А пре­ско­чио си не­ке ко­ји за­слу­жу­ју ви­ше од ме­не да им се по­ме­не име у том сми­слу.” Пр­о­го­во­ри­ли смо још не­ко­ли­ко ре­чи, са њим су би­ли не­ки ње­го­ви са­рад­ни­ци ко­ји су и са мном би­ли до­бро, ма­ло смо у тих пар ре­чи окре­ну­ли ства­ри на ша­лу, па се све до­бро за­вр­ши­ло. До­био сам не­ку вр­сту опро­ста и епи­зо­да је бр­зо за­бо­ра­вље­на.

Вред­но је по­ме­ну­ти да је Бран­ко имао до­ста пр­о­бле­ма при­ли­ком град­ње „Га­зе­ле”, јер су не­ки гра­ђа­ни, а и ме­ди­ји, ши­ри­ли гла­си­не да се уза­луд ба­ца­ју ве­ли­ке па­ре за шест тра­ка, а те па­ре су мо­гле да бу­ду упо­тре­бље­не за мно­го ко­ри­сни­је свр­хе. Го­во­ри­ли су да не­ма­мо до­вољ­но ни ауто­мо­би­ла за та­ко скуп мост, пе­тље и дру­ге слич­не по­ду­хва­те. По­на­вља­ла се, да­кле, ста­ра при­ча о на­шим љу­ди­ма и њи­хо­вом од­но­су пре­ма ве­ли­ким и но­вим пр­о­јек­ти­ма. Краљ Ми­лан је имао у 19. ве­ку слич­них пр­о­бле­ма ка­да се гра­ди­ла пр­ва же­ле­знич­ка пру­га од Бе­о­гра­да до Ни­ша. Мно­ги гра­ђа­ни су се бу­ни­ли и ка­да је пра­вљен „Са­ва цен­тар”, а слич­но се по­на­вља и са „Бе­о­гра­дом на во­ди” јер, по њи­ма, то је скуп пр­о­је­кат, за­кла­ња ви­дик Но­вог Бе­о­гра­да и Ду­на­ва и мо­же по­то­ну­ти у Са­ву. Бран­ко је ус­пео да се усво­ји „лекс спе­ци­ја­лис” за град­њу мо­ста, ка­ко би ан­га­жо­вао и фе­де­рал­на сред­ства. Слич­но је би­ло и са Мо­стар­ском пе­тљом и још не­ким објек­ти­ма. 

Иако је био пр­во­бо­рац, пре­шао и Су­тје­ску, ра­дио и жи­вео у спе­ци­фич­ном си­сте­му, ко­ји је до­жи­вља­вао мно­ге тран­сфор­ма­ци­је и осци­ла­ци­је због по­ли­тич­ких при­ли­ка – Бран­ко се ни­ка­да ни­је по­на­шао као функ­ци­о­нер ко­ји је из­над гра­ђа­на, па га је за­то и по­го­дио по­ме­ну­ти чла­нак у „По­ли­ти­ци”.

Бран­ко ни­је пио, па ни­је мно­го по­ла­гао ни на ка­фан­ске ме­ни­је, што се ни­је мо­гло ре­ћи за не­ке до­ста ис­так­ну­те функ­ци­о­не­ре, ко­је су свр­ста­ва­ли по­дру­гљи­во у „јаг­ње­ће бри­га­де”. Кру­жи при­ча да је, као прав­до­љу­бац од мла­дих да­на, у јед­ној ка­фа­ни ско­чио да бра­ни не­ке љу­де од на­па­сни­ка, па је до­шло до не­при­јат­них си­ту­а­ци­ја. А био је пред­сед­ник оп­шти­не Зе­мун. Био је, да­кле, пот­пу­ни ан­ти­ал­ко­хо­ли­чар, али је во­лео да слу­ша у ка­фа­на­ма град­ске ро­ман­се и пе­сме. Љу­ди су пред њим пу­ни­ли и пра­зни­ли ча­ше са ра­ки­јом, ви­ном и пи­вом, а он је пио обич­ну или ки­се­лу во­ду. При то­ме, пра­те­ћи „ком­па­њо­не” као да им је ра­ван, па они ко­ји ни­су зна­ли ми­сли­ли су да је он њи­хов „мо­кри” брат.

Бран­ка је бо­ле­ла сва­ка не­прав­да пре­ма љу­ди­ма, па је умео да се ан­га­жу­је да је спре­чи. Ни­је му би­ло пра­во и ка­да су у град по­чет­ком осам­де­се­тих, на чел­не функ­ци­је у гра­ду, до­шли љу­ди ко­ји ни­су би­ли Бе­о­гра­ђа­ни. Али не за­то што то ни­су би­ли, већ што су на­сто­ја­ли да по­ти­сну и у дру­ги план ста­ве оне ко­ји су ту ро­ђе­ни и ра­сли и да­ли гра­ду мно­го са сво­је стра­не. Ка­да се отва­рао онај спо­ме­ник, ко­ји ли­чи на мо­чу­гу, ис­пред Игу­ма­но­ве па­ла­те, по­сле ма­ле це­ре­мо­ни­је от­кри­ва­ња, по­шао сам са Бран­ком пре­ма Сла­ви­ји, та­да­шњом Ули­цом мар­ша­ла Ти­та. Бран­ко, као и мно­ги, ни­је био оду­ше­вљен спо­ме­ни­ком, ко­ме су од­мах на­де­ну­ли по­дру­гљи­во име, али ни од­но­сом не­ких но­вих чел­ни­ка пре­ма по­је­ди­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма у гра­ду и љу­ди­ма ко­ји су би­ли ње­го­ви са­рад­ни­ци. За­ме­рио је и но­вој упра­ви гра­да што је за­тво­ри­ла ње­гов оми­ље­ни клуб у Скуп­шти­ни гра­да у ве­чер­њим са­ти­ма. 

„Ка­жу да су то учи­ни­ли јер се ту оку­пља­ју мо­ји љу­ди и ого­ва­ра­ју са­да­шњу град­ску власт, али ће им се та­кви по­те­зи оби­ти о гла­ву”, ка­зао ми је.

Ако си опет ста­вио ону пти­чу­ри­ну...

Пр­ви по­сао Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа био је у град­ској упра­ви, не­где у окви­ру ка­би­не­та Бран­ка Пе­ши­ћа, али му ту не­што ни­је би­ло по во­љи, па је оти­шао. Зна­мо ње­гов пут.

Ме­ђу они­ма ко­ји су увек би­ли уз Бран­ка, по­ред пред­сед­ни­ка Из­вр­шног са­ве­та Ми­љен­ка Зре­ле­ца, пот­пред­сед­ни­ка Скуп­шти­не Бран­ка Ра­ди­во­је­ви­ћа, Бе­о­гра­ђа­ни­на не­мир­ног ду­ха Дра­ги­ше Ђу­ри­ћа, са­вет­ни­ка Во­је Цр­њан­ског и дру­гих, ту је увек био и Цу­ја – оми­ље­ни шеф пр­о­то­ко­ла. Јед­ног да­на, он на пр­сти­ма отво­ри вра­та Бран­ко­ве кан­це­ла­ри­је и ре­че: „Дру­же Бран­ко, вре­ме је да по­ђе­мо на све­ча­но отва­ра­ње...” Бран­ко је чи­тао не­ке ма­те­ри­ја­ле, по­ди­же гла­ву да по­твр­ди да је спре­ман и са­мо што Цу­ја, пр­о­мо­лив­ши нос, хте­де да за­тво­ри та­па­ци­ра­на вра­та, Бран­ко га пре­ки­де.

„Цу­јо, ста­ви­ћу те у топ ако си ми у го­вор опет по­ме­нуо ону пти­чу­ри­ну! (Ра­ди­ло се о то­ме да су град­ски чи­нов­ни­ци има­ли сте­ре­о­ти­пе го­во­ра за сва­ку при­ли­ку и са­мо би их из­вла­чи­ли из фи­о­ка и ма­ло пре­пра­вља­ли и при­ла­го­ђа­ва­ли, а је­дан је Бе­о­град, кр­оз сво­ју исто­ри­ју, то­ли­ко пу­та био бом­бар­до­ван и ру­шен, али се он­да по­ди­зао из пе­пе­ла као Фе­никс пти­ца. То је би­ла та „пти­чу­ри­на”.) 

Цу­ја му од­го­во­ри: „Дру­же Бран­ко, ни­сам. Све је у ре­ду!”, па бр­зо отр­ча у при­зе­мље да бе­лим мар­ке­ром из­бри­ше део у ко­ме се над Бе­о­гра­дом ко зна ко­ли­ко пу­та над­нео пе­пео из ко­га се град ди­зао у жи­вот као Фе­никс пти­ца. 


Коментари1
06a31
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ВлаДо
Прича о Бранку Пешићу појавњује се истовремено по завршеним изборима у Београду.Повезују се две приче из сасвим различитих времена и концепата који су неспојиви.Сетимо се само колико је пара бачено на ове последње изборе и како су у оно време бирани градоначелници без бацања пара.Поносимо се нашим вишепартијским системом и свакогодишњим изборима иако знамо колико се пара за то даје и шта би се за те паре могло урадити.Ево на пример за ове последње могла се изградити једна станица метроа.На страну то што сваке године ти избори постају све мање избори.Све мањи проценат излази на гласање.О будућности све више одлучују докони пензионери а омладине нема нигде.На крају ћемо схватити,ако не буде касно,да је најјефтинији био и остао једнопартијски систем.Пошаљите политичке делегације у Кину да се лично уверите.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља