среда, 20.06.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:41

„Немањићи” као Дорћолци

Серија о славној српској династији у продукцији Јавног сервиса, као најскупљи продукцијски пројекат у историји српске телевизије, наилази на опречне реакције историчара
Аутор: Александар Апостоловскисубота, 03.03.2018. у 22:00
Монашење Растка Немањића пред фреском – Светог Саве (Принтскрин РТС)
Инспирација за пошалице на друштвеним мрежама (Фото Фејсбук)

Ка­да учи­тељ мла­дом Раст­ку Не­ма­њи­ћу по­ру­чу­је да ко­нач­но „ски­не мрак”, сва­ка­ко не ми­сли да оде до оф­тал­мо­ло­га и ски­не ка­та­рак­ту. Учи­те­ље­во упор­но ин­си­сти­ра­ње мла­дом прин­цу да „при­чвр­љи не­што” до­ли­ко­ва­ло би мо­жда ка­фан­ском је­зи­ку овог вре­ме­на, али је те­шко по­ве­ро­ва­ти да су се та­кве про­во­да­џиј­ске пре­по­ру­ке из­го­ва­ра­ле кра­јем 12. ве­ка. 

Ду­го­на­ја­вљи­ва­но еми­то­ва­ње се­ри­је „Не­ма­њи­ћи” у про­дук­ци­ји Јав­ног сер­ви­са, као нај­ску­пљи про­дук­циј­ски про­је­кат у исто­ри­ји срп­ске те­ле­ви­зи­је, на­и­ла­зи на опреч­не ре­ак­ци­је гле­да­ла­ца, ко­је су кул­ми­ни­ра­ле сце­ном Раст­ко­вог ула­ска у мо­на­шки свет. Иза ње­га, у ка­дру је фре­ска Све­тог Са­ве! Да­кле, нај­ве­ћи срп­ски све­ти­тељ, осли­кан на зи­ду ма­на­сти­ра, по­сма­тра са­мог се­бе у ра­ној мла­до­сти.

Па­жљи­ве и ма­хом ма­ли­ци­о­зне кри­ти­ча­ре се­ри­је не би из­не­на­ди­ло да у не­ком од на­ред­них на­ста­ва­ка Са­ва на­ру­чи – Ка­ра­ђор­ђе­ву шниц­лу.

По­сле при­ка­зи­ва­ња пи­лот-епи­зо­де се­ри­је „Не­ма­њи­ћи” од­мах су на­ста­ле оштре по­ле­ми­ке у јав­но­сти, од оних да је пи­са­ним уво­дом тре­ба­ло гле­да­о­ци­ма при­бли­жи­ти епо­ху о ко­јој је реч, до при­мед­би сце­на­ри­сти­ма Гор­да­ну Ми­хи­ћу и ре­ди­те­љу Мар­ку Ма­рин­ко­ви­ћу због ло­ше глу­ме, од­су­ства дра­ма­тур­ги­је и упо­тре­бе слен­га ко­јим при­пад­ни­ци слав­не срп­ске ди­на­сти­је по­не­кад ви­ше под­се­ћа­ју на – Дор­ћол­це.

Са­че­кај­мо крај
Ми­лош Ко­вић, ван­ред­ни про­фе­сор на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту, на Оде­ље­њу за исто­ри­ју, има дру­га­чи­је ми­шље­ње. За ње­га, ова се­ри­ја из­гле­да све бо­ље у сва­кој на­ред­ној епи­зо­ди.– Оно што је те­шко по­пра­ви­ти је­су, по мом ми­шље­њу, сла­би ди­ја­ло­зи и сла­ба глу­ма, уз ча­сне из­у­зет­ке. Али за сва­ку по­хва­лу је чи­ње­ни­ца да смо ко­нач­но до­би­ли се­ри­ју о Не­ма­њи­ћи­ма. Мо­же­мо да има­мо сто­ти­не при­мед­би, али би тре­ба­ло да са­че­ка­мо да по­гле­да­мо це­лу се­ри­ју. Овом се­ри­јом се ипак ис­пра­вља сра­мо­та да ни­смо има­ли ни­је­дан филм, ни­јед­ну се­ри­ју о нај­ва­жни­јој те­ми на­ци­о­нал­не исто­ри­је. Јер иден­ти­тет Ср­ба се за­сни­ва на се­ћа­њу на Све­тог Са­ву, Све­тог Си­ме­о­на и оста­ле Не­ма­њи­ће – оце­њу­је Ко­вић.

Кри­ти­ча­ри већ пред­ви­ђа­ју ду­хо­ви­те на­став­ке ди­ја­ло­га Сте­фа­на Не­ма­ње и ње­го­ве вер­не љу­бе, у ко­ји­ма му она ода­је стра­шну тај­ну: да су си­но­ви Ву­кан и Сте­фан не­то­ле­рант­ни на глу­тен. Али, ако су Сте­фан Не­ма­ња и Фри­дрих Бар­ба­ро­са раз­го­ва­ра­ли о но­вом свет­ском по­рет­ку без пре­во­ди­о­ца, јер не­мач­ки цар у се­ри­ја­лу го­во­ри срп­ски да­ле­ко бо­ље од ЊКВ Алек­сан­дра Дру­гог Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа да­на­шњег, мо­жда нас тек че­ка­ју за­ни­мљи­ви сце­на­ри­стич­ки и ре­ди­тељ­ски екс­пе­ри­мен­ти. 

Да ли су кри­ти­ча­ри ипак не­пра­вед­ни јер су оче­ки­ва­ли да ће сло­же­ни и чу­де­сни жи­во­ти јед­не од нај­ва­жни­јих европ­ских ди­на­сти­ја сред­њег ве­ка пре­ва­зи­ћи опи­се мо­ћи, за­пле­та и сплет­ки из се­ри­је свет­ског до­ме­та ка­ква је, ре­ци­мо, „Игра пре­сто­ла”? Мо­жда ће тек по­сле за­вр­шет­ка се­ри­је и исто­риј­ске дис­тан­це „Не­ма­њи­ћи” ипак би­ти ам­не­сти­ра­ни, као што је то слу­чај с исме­ва­ним фил­мом „Бој на Ко­со­ву” Здрав­ка Шо­тре, ко­ји по­след­њих не­де­ља, упра­во за­хва­љу­ју­ћи ак­ту­ел­ном се­ри­ја­лу, до­би­ја за­ка­сне­ла при­зна­ња.

Ни ве­ћи­на исто­ри­ча­ра не гле­да бла­го­на­кло­но на „Не­ма­њи­ће”. Иако су ре­дов­но ис­пред те­ле­ви­зо­ра, че­сто су и оштри­ји од ТВ кри­ти­ча­ра или тви­те­ра­ша. 

Про­фе­сор Оде­ље­ња за исто­ри­ју Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду др Ђор­ђе Бу­ба­ло ка­же да пр­ви и нај­ја­чи ру­жан ути­сак оста­вља је­зик ко­јим глум­ци ко­му­ни­ци­ра­ју ту­ма­че­ћи лич­но­сти сред­њо­ве­ков­не епо­хе. 

– Ре­кло би се да је сце­на­ри­ста ста­вља­њем да­на­шњег град­ског го­во­ра у уста љу­ди­ма ко­ји су жи­ве­ли пре осам ве­ко­ва же­лео да и њих и њи­хо­во до­ба при­бли­жи на­шем вре­ме­ну, да их учи­ни људ­ски­јим, обич­ни­јим, а ефе­кат је био упра­во су­про­тан. Он их је уда­љио и учи­нио не­ис­то­риј­ским, без трун­ке аутен­тич­но­сти. Та­ко смо, и по­ред при­вид­но исто­риј­ске сце­но­гра­фи­је, до­би­ли не­ис­то­риј­ске лич­но­сти, из­ме­ште­не из свог вре­ме­на, за­пра­во ску­пи­ну на­ших са­вре­ме­ни­ка, чуд­но оде­ве­них, без­вољ­них и на­мр­го­ђе­них, ко­ји го­во­ре бе­сми­слен текст и кре­ве­ље се пред ка­ме­ра­ма, а ни­су ни за­бав­ни – твр­ди Бу­ба­ло.

Он се сла­же да не мо­же­мо оче­ки­ва­ти да сце­на­ри­ста роп­ски сле­ди при­по­ве­да­ње Не­ма­њи­них би­о­гра­фа и са­вре­ме­ни­ка, као што твр­ди да не тре­ба за­ми­шља­ти Не­ма­њи­ће као мит­ске ју­на­ке ко­ји не до­ди­ру­ју зе­мљу. Ме­ђу­тим, ука­зу­је он, о епо­хи Не­ма­њи­ћа са­чу­ва­ло се до­вољ­но све­до­чан­ста­ва да је би­ло мо­гу­ће пре­не­ти дух то­га вре­ме­на, оби­ча­је, на­ви­ке љу­ди, њи­хо­ве пред­ста­ве о се­би и све­ту у ко­јем жи­ве.

– Су­сре­ти Не­ма­ње с ви­зан­тиј­ским ца­рем де­лу­ју го­то­во гро­теск­но („Је­си л’ ти, ца­ре, нор­ма­лан?!”). Исти је ути­сак и о Не­ма­њи­ном раз­го­во­ру с ца­рем Фри­дри­хом Бар­ба­ро­сом. Не­у­ку­сна су оп­се­сив­на на­сто­ја­ња Раст­ко­вог двор­ског и по­ро­дич­ног окру­же­ња да му на­ђе жен­ско че­ља­де. Као да је не­ко с пред­у­ми­шља­јем и отво­ре­но из­врг­нуо ру­глу сјај­но до­ба на­ше исто­ри­је, о ко­јем ће се, по­сле ова­кве се­ри­је, су­ма по­гре­шних зна­ња и пред­ста­ва са­мо умно­жи­ти – кон­ста­ту­је Бу­ба­ло.

И про­фе­сор др Ра­ди­вој Ра­дић с Ка­те­дре за исто­ри­ју Ви­зан­ти­је на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду оце­њу­је да је, на­жа­лост, се­ри­ја раз­о­ча­ра­ва­ју­ћа, ура­ђе­на по­вр­шно и на бр­зу ру­ку, с мно­штвом ха­о­тич­них им­про­ви­за­ци­ја, на осно­ву сце­на­ри­ја ко­ји је пли­так и с мно­го чи­ње­нич­них гре­ша­ка.

– Јед­на од њих је, на при­мер, да је ви­зан­тиј­ски цар Ма­ној­ло Пр­ви Ком­нин при­ка­зан као јек­ти­ча­ви ке­пец, а исто­риј­ски по­да­ци не­сум­њи­во го­во­ре да је био огро­ман ра­стом, ве­ли­ки рат­ник без ма­не и стра­ха, уче­сник ви­те­шких тур­ни­ра. На са­мр­ти (1180), ка­да је тра­жио да бу­де за­мо­на­шен, све ман­ти­је ко­је су на­шли на дво­ру је­два су му до­се­за­ле до ко­ле­на. Уз то, он је ро­ђен 1118. го­ди­не, пет го­ди­на је мла­ђи од Не­ма­ње (1113), а у се­ри­ји је дру­га­чи­је. Не­мач­ки цар Фри­дрих Бар­ба­ро­са је од Не­ма­ње мла­ђи 12 го­ди­на, а у се­ри­ји је го­то­во обрат­но. Не­ма­њу, ко­ји је у Ца­ри­град као за­ро­бље­ник до­ве­ден 1172. го­ди­не, ви­зан­тиј­ски пи­сци опи­су­ју као „пле­ћа­тог стар­ца”, а исти Не­ма­ња, по­сле 17 го­ди­на, на са­стан­ку с Бар­ба­ро­сом у Ни­шу (1189) не­ма ни­јед­ну се­ду. Све су то чи­ње­ни­це ко­је су мо­гле ла­ко да се про­ве­ре. У вре­ме ка­да је кре­тао на Све­ту Го­ру и био у уз­ра­сту од ше­сна­ест или се­дам­на­ест го­ди­на, Са­ва је пред­ста­вљен вр­ло по­јед­но­ста­вље­но, као сму­ше­ни вер­ски за­не­се­њак чи­ја се по­бо­жност и на­кло­ност пре­ма мо­на­шком жи­во­ту сво­де на сим­пли­фи­ко­ва­не син­таг­ме као што су „Бог је љу­бав, љу­бав је Бог” – ис­ти­че про­фе­сор Ра­дић.

Он ка­же да се огра­ни­чио са­мо на не­ке од гру­бих гре­ша­ка у исто­риј­ским чи­ње­ни­ца­ма, али, као и дру­ги, ни­је мо­гао да не при­ме­ти не­до­пу­сти­ве про­пу­сте у ди­ја­ло­зи­ма, по­јед­но­ста­вље­не и ни­ма­ло из­ни­јан­си­ра­не ли­ко­ве, на­лик на пла­ка­те, као и ме­ђу­др­жав­не раз­го­во­ре вла­да­ра у ко­ји­ма не­ма ни­шта од уоби­ча­је­не це­ре­мо­ни­јал­не уко­че­но­сти сред­њег ве­ка.

Зву­чи ап­сурд­но, али те­ле­ви­зиј­ска са­га о ве­ли­чан­стве­ној и та­јан­стве­ној епо­хе на­ше исто­ри­је ипак је ус­пе­ла. Мо­жда ни­јед­ну се­ри­ју у исто­ри­ји те­ле­ви­зи­је ни­је пра­ти­ло то­ли­ко кон­тро­вер­зи, кри­ти­ка и опреч­них ми­шље­ња. За ве­ли­ку гле­да­ност – ви­ше не­го до­вољ­но.


Коментари39
3a015
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

bora andrić
Ukoliko se bavite dubljim proučavanjem jezika, i ukoliko poznajete nekoliko sličnih okolnih jezika: bugarski, slovenački, itd. onda znate da je vrlo moguće da da se žargonski pričalo uvek i da je jezik živa stvar koja se menja i sporije i brže u isto vreme i tokom vremena. Najbolji primer su reči koje su ostale nepromenjene već nekoliko vekova, pa se originalno značenje reči izgubilo a reč se svojom ispravnom suštinom koristi i dalje... Za takve reči niko ne može da garantuje da u vreme nastanka nisu imale značenje, alegoriju, metaforu ili asocijaciju u svakodnevnom životu većeg ili manjeg broja ljudi koji su je počeli upotrebljavati. Da ne kažemo da jezik kakav se danas smatra ispravnim nije oduvek bio tu, pravilan i prihvaćen. Tako da poenta... ako je dorćolski nastao iz srpskog , a srpskim jezikom su pričali nemanjići, ne može niko da garantuje da se neki žargon u istom duhu kao danas dorćolski nije korsitio na glavnom dvoru, gradu, centru srpske države. Molim.
Anabela
Trebalo je da zadivi mlade. Da posreduje nase autenticne vrednosti, lepotu. Autori serije kao da su "bezali od kica i glamura" i prikazali zivot preskroman i dosadan. Lik koji tumaci Nemanju je malo "podnaduo", deluje kao da dosta pije, ima stomak i ne lici na izvezbane vitezove, koji su bili fit,uvek u sedlu na viteskim igrama, u lovu, na putu.Nemam nista protiv lepih brineta i ljudi tamne kose i ociju,ali Nemanjici su bili ridji i plavi. Autori nisu izrazili mnogo od duboke duhovnosti srpskog naroda,koja je u to vreme pulsirala svakim segmentom zivota i bila je izmesana stara slovenska vera i Hriscanstvo.Freske koje su danas stare nisu bile izbledele pre 800 godina, nego su bile zivopisne,jarkih boja. Bledi dijalozi. Odsustvo slovenskih kucnih bozanstava, drzava koja se pravi prema bozijem konceptu-da bude nepobediva jer je bog sa njom, a sve to pomesano u nepomucenoj radosti narodnog zivota u kome smrt nije kraj-ne vidi se.
Maja
Zasto ne pogledamo prvo sve epizode pre nego sto donesemo sud. Odgledala sam za jedan dan sve epizode samo da vidim u cemu je problem. Mozda je trebalo ubaciti vise arhaizma ali ostalo je ok. Vizantijski kostimi su jako lepi, glumci dobro rade svoj posao. Ova hajka je potuno nepotrebna.
Nikola Z
Zašto?! Poslovica nas uči; Posle boja(gledanja u ovo slučaju!), koplje u trenje!
Препоручујем 3
СЕНОВИЋ
Бог ме убио ако битка на Неретви није квалитетније урађена.
Utoku
Ne gledam "Nemanjiće", ali sam čula dosta o njoj. Ono što svakako nisam čula je da je u pitanju dokumentarna serija, već istorijska drama. I da li je onda zbilja toliko bitno koliko je visok bio car Manojlo, i da li je bio pet godina stariji ili mlađi?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља