четвртак, 01.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 19.04.2008. у 22:00 Марина Вулићевић

Непристајање на правила игре

Бранко Димитријевић Фото Л. Вулетић

Прошлог месеца у Српском народном позоришту у Новом Саду премијерно је изведен комад „Годо на усијаном лименом крову” Бранка Димитријевића, драматурга и аутора више прозних књига од којих су најпознатије „Октоберфест” (према којој је снимљен и истоимени филм), и „Нећемо о политици” и „Хоћеш ли нешто да попијеш”.

Бранко Димитријевић живео је 19 година у Америци, а о настанку свог новог комада рекао је: „Историја текста ’Годо на усијаном лименом крову’почиње у Ајови, пре више од двадесет година. Уживао сам у шетњи по центру Ајова Ситија све док нисам налетео на колегиницу с класе Сју Бенет. Безазлено је приметила да ја мора да сам завршио драму чим се тако безбрижно шеткам. Какву драму? Шта се правим луд, па Стив и Џуди су отказали и Козмо је одредио да се пређе на следећег, а то сам ја. На постдипломским студијама имали смо јавна читања својих драма по утврђеном реду. Очајан одем кући; до следећег термина остала су само два дана. И сад наступа холивудски обрт. Док сам тако буљио у светлуцави екран тек набављеног рачунара, поглед ми је пао на писмо од Драгана Кресоје. Он је управо био екранизовао ’Октоберфест’ и питао ме имам ли неки сценарио за наставак наше сарадње…”

Зашто сте, у ствари, отишли у Америку?

Уопште нисам имао намеру да одем, када су ме позвали 1985. године на сусрете писаца у Ајову. Између осталих тамо је, у то време, био и нобеловац Орхан Памук и умало да будемо ухапшени. Наиме, грешком смо у сандуче убацили писмо другарици Данкињи и, док смо покушавали да га граном извучемо напоље, неко је то приметио и помислио да пљачкамо пошту. Полиција нас је убацила у ауто и задржали су нас док није посведочено да смо гости америчке владе. Затим сам боравак продужио још четири месеца, због добре библиотеке, а после су ме замолили из позоришног одсека да им помогнем око једног фестивала. Остао сам још шест месеци, да сачекам премијеру представе на којој смо радили. И тако, мало, помало, у Америци сам остао 19 и по година, без доласка овамо. У међувремену прешао сам у Орегон, па у Сан Франциско, и онда су код нас почеле да се дешавају добро познате ствари деведесетих година, па ми се није ни враћало у Србију. Међутим, вратио сам се 2004. године и урадио неколико представа за децу и одрасле.

Која је суштинска црта која повезује те Ваше текстове, па и текст ове Ваше нове представе?

У новије време пишем неоегзистенцијалистичке комедије, у чијем је средишту забринутост за овај наш свет. Овде у Србији мислимо да се све врти око нас, и да је нама најгоре, али мислим да је тренутно криза глобална и да ће бити све горе, јер се не слуша глас разума. Сви живимо једну велику лаж, јер нам је тако лакше, и за неке ствари из прагматичних разлога говоримо да су једно, а у ствари сви знамо да је истина другачија. У сржи тих проблема јесте сукоб прагматизма и идеализма. У представи „Годо на усијаном лименом крову” људи одбијају да прихвате правила игре, јер знају да ће једног дана то морати да пукне. Излаз виде у стварању малих група истомишљеника, који се издвајају колико год им је то могуће.

 

Шта сте, заправо, затекли вративши се овде после више од 20 година?

Сви ме питају како се моја супруга, која је Американка и која је први пут дошла у Београд са мном 2004, овде снашла. Ја им кажем да је њој било лакше него мени. Мислим да се пуно ствари потпуно променило, док је суштина ипак остала иста. Две године требало ми је да се привикнем, и да почну да ми сметају све ствари које свима сметају.Међутим, Београд још увек има тај специфични дух који, упркос свему, опстаје.

 

Према Вашем искуству, да ли треба отићи негде „напоље”?

Људи стварно треба да оду и виде како се живи у иностранству, и да донесу одлуку шта им је најважније у животу. Мислим да је најважније поставити приоритете на прави начин. Ипак, доста мојих пријатеља вратило се из Канаде и Америке. Много њих, који су отишли после тридесете године живота, има тај проблем да ли да остане или да се врати. Постоје три фазе за оне који тек дођу у Америку, а у првој им сметају многе ствари које су за Американце уобичајене. Кажу: никада нећу возити ауто који је аутоматски, никада се нећу отуђити од пријатеља. И, после извесног времена, видимо те исте људе да раде оно што су рекли да никада неће. То је неминовност.

Како се подсмевате малограђанштини? 

То је као временска непогода, малограђанштина постоји у сваком друштву и у сваком времену. Скоро да сам заборавио једну нашу битну одлику, а то је етноцентризам. Мислимо да се све врти око нас, а ако се нешто није десило код нас, као да се није ни догодило. Није то само наша одлика, има тога и у Америци, али код нас је прилично изражено. Зато мислим да и нисмо стварно разумели оно што се дешавало деведесетих година, јер из неких заједничких места и онога што се другима дешавало, ми нисмо могли да схватимо шта ће се десити и нама. И, наравно, то што се другима дешавало уопште нисмо узимали у обзир.

„Годо…” је инспирисан Вашим романом „Нећемо о политици”. Да ли је могуће да без политике не можемо?

Људи се баве политиком када желе нешто да промене. Једно време живео сам у Холандији где се о политици уопште није разговарало. Када би све ишло како треба, политиком би се бавили само професионалци, а свако од нас бавио би се својим стварима. У нашим вестима 25 минута су вести из политике, а пет минута припада осталим, док је у Америци обрнуто. Већина тамошњег становништва је или збуњена, или изманипулисана или необавештена. Али, лош утицај медија све више видљив је и код нас.

Откуда то да јунаци „Годоа…” славе рођендане баш Бекета, Макијавелија и Фрома?

У оквиру једног мањег друштва у Сан Франциску, за које се није знало, био сам иницијатор тога да се славе рођендани неких личности које су нас задужиле својим делом или начином живота. Постојао је списак од око 150 личности, чије рођендане смо намеравали да славимо у једном кафићу, и да се за сваку личност пије одређено пиће и једе посебна храна, у зависности од начина живота и националности. Та идеја, међутим, није заживела, али „теорија” је остала. Моји јунаци преузели су тај обичај.

 

Колико у свему што пишете отварате наду за лепшу будућност?

Моји пријатељи кажу да сам песимиста, а ја кажем да сам реалиста. Мислим да ће постати много горе пре него што нам постане боље. Тренутно нам не даје наду оно што ће се дешавати у блиској будућности.

Коментари1
fcfe5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tiho Dimic
Ponavljam, jer mi je s ekrana nestao vec skoro napisani komentar.Radi se o snu srpskog pesnika Vojislava Ilica.Citao sam da je sanjao jedan isti san desetak godina.Naime sanjao je da stepenicama silazi u Had, podzemni zivot.Taj san mu se ponavljao svake godine ali sa jednim stepenikom svaki put manje i manje.Kad je sanjao poslednji stepenik izjavio je da je to stigao kraj njegovom zivotu i to se zaista ostvarilo,umro je u toj godini.Kako protumaciti ovo ?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља