Да ли је обест жандарма коштала живота Ранка Панића

Се­дам го­ди­на би­ло је по­треб­но ис­тра­жним ор­га­ни­ма да от­кри­ју ко је Ран­ка Па­ни­ћа, мла­ди­ћа из Мла­де­нов­ца, 29. ју­ла 2008. го­ди­не, на ми­тин­гу по­др­шке ха­шком оп­ту­же­ни­ку Ра­до­ва­ну Ка­ра­џи­ћу у Бе­о­гра­ду, то­ли­ко сна­жно уда­рио у сто­мак да је он од за­до­би­је­них по­вре­да де­се­так да­на ка­сни­је пре­ми­нуо. По­сле пред­ис­тра­жног, а по­том и ис­тра­жног по­ступ­ка, Ви­ше јав­но ту­жи­ла­штво у Бе­о­гра­ду је по­чет­ком но­вем­бра 2015. го­ди­не по­ди­гло оп­ту­жни­цу про­тив Ни­ки­це Ри­сти­ћа, при­пад­ни­ка ни­шког од­ре­да Жан­дар­ме­ри­је.

Од уда­ра­ца ко­је је за­до­био но­гом у сто­мак Па­нић, ина­че при­ста­ли­ца Срп­ске ра­ди­кал­не стран­ке у чи­јој ор­га­ни­за­ци­ји је про­тест­ни ми­тинг и ор­га­ни­зо­ван, умро је 15. ав­гу­ста 2008. го­ди­не у Ур­гент­ном цен­тру. На­ла­зи об­дук­ци­је по­ка­за­ли су да му је од си­ли­не уда­ра­ца пу­кло де­бе­ло цре­во ко­је је про­у­зро­ко­ва­ло за­па­ље­ње и пу­ца­ње тр­бу­шне ма­ра­ми­це. Све то убр­зо је до­ве­ло до сеп­се, од­но­сно оп­ште крв­не за­ра­зе, што је на кра­ју про­у­зро­ко­ва­ло смрт.

Пре­ма из­ја­ви Ран­ко­ве при­ја­те­љи­це Мир­ја­не Ла­лић, мла­дић је у ње­ној и прат­њи не­вен­ча­не су­пру­ге Мир­ја­не Ву­ја­чић дан по­сле ми­тин­га, у 4.30 за­тра­жио по­моћ у мла­де­но­вач­ком до­му здра­вља због бо­ло­ва у сто­ма­ку и на­го­на за по­вра­ћа­ње. По­сле пре­гле­да кон­ста­то­ва­но је да је Па­нић за­до­био по­вре­де дан ра­ни­је, око 21.30 ча­со­ва на де­мон­стра­ци­ја­ма у Бе­о­гра­ду. О Па­ни­ће­вом обра­ћа­њу ле­ка­ри су оба­ве­сти­ли ПС у Мла­де­нов­цу, али по­вре­ђе­ни мла­дић ни­је са­че­као по­ли­ци­ју.

На­кон то­га, уме­сто ко­ли­ма хит­не по­мо­ћи, Ран­ка је при­ја­тељ сво­јим пут­нич­ким во­зи­лом за­јед­но са Ву­ји­чи­ће­вом пре­ве­зао у хит­ну слу­жбу у УЦ у Бе­о­гра­ду где је де­се­так да­на ка­сни­је пре­ми­нуо. 

Па­нић је на Пре­о­бра­же­ње са­хра­њен на Рај­ко­вач­ком гро­бљу у Мла­де­нов­цу уз при­су­ство не­ко­ли­ко сто­ти­на љу­ди. По­след­њем ис­пра­ћа­ју при­су­ство­ва­ли су го­то­во сви та­да­шњи од­бор­ни­ци СРС-а, са Алек­сан­дром Ву­чи­ћем на че­лу ко­ји је у то вре­ме био ге­не­рал­ни се­кре­тар стран­ке, а ме­ђу оку­пље­ни­ма био је и Лу­ка Ка­ра­џић, брат Ра­до­ва­на Ка­ра­џи­ћа.

И та­да и мно­го пу­та ка­сни­је, чла­но­ви по­ро­ди­це Ран­ка Па­ни­ћа, а на­ро­чи­то ње­го­ва не­вен­ча­на су­пру­га Мир­ја­на, го­во­ри­ли су да се не­ће сми­ри­ти док се не от­кри­је уби­ца њи­хо­вог нај­бли­жег.

Пре­ма пи­са­њу по­је­ди­них ме­ди­ја, да је у кон­крет­ном слу­ча­ју ин­тер­ве­ни­сао не­ко од ни­шких жан­дар­ма, от­кри­ве­но је за­хва­љу­ју­ћи опи­су оде­ће ко­ју је Па­нић то­га да­на но­сио. Са­да по­кој­ни, мла­дић пре­по­знат је ви­део-сним­ци­ма на ко­ји­ма се ви­ди да су око ње­га при­пад­ни­ци ни­шке жан­дар­ме­ри­је. Као до­дат­ни до­каз, ис­тра­жни ор­га­ни ко­ри­сти­ли су и Па­ни­ће­ву из­ја­ву ко­ју је дао по­ли­цај­ци­ма по при­је­му у Ур­гент­ни цен­тар ка­да је ре­као да су га бру­тал­но ту­кла дво­ји­ца при­пад­ни­ка Жан­дар­ме­ри­је. Да­љом ис­тра­гом утвр­ђе­но је да је те­шке те­ле­сне по­вре­де Па­ни­ћу на­нео Ни­ки­ца Ри­стић.

Убр­зо по­што је оп­ту­жни­ца по­ста­ла пра­во­сна­жна (25. де­цем­бра 2015) су­ди­ја је за­ка­за­ла пр­во при­прем­но ро­чи­ште (7. апри­ла 2016.), за­тим дру­го и тре­ће. До са­да су­ди­ја је за­ка­зао де­сет глав­них пре­тре­са, од ко­јих је шест одр­жа­но. Окри­вље­ни Ни­ки­ца Ри­стић ни­је же­лео да из­но­си од­бра­ну. Ис­ко­ри­стио је, ка­ко је ре­као пред суд­ским ве­ћем, сво­је за­кон­ско пра­во да се бра­ни ћу­та­њем.

Ве­ћи­ни пре­тре­са при­су­ство­ва­ла је и Смиљ­ка Па­нић, мај­ка по­кој­ног Ран­ка. Чак је и са­слу­ша­ва­на као све­док.

– Ни­је ми ја­сно ко осам го­ди­на за­та­шка­ва исти­ну о смр­ти мог си­на. Не знам мно­го о са­мом до­га­ђа­ју, али знам да је то ура­дио не­ки ду­шма­нин. Не знам да ли је то чо­век ко­ји се­ди ов­де или не. Од вас тра­жим да ду­шма­нин ко­ји ми је убио си­на од­го­ва­ра. На ва­ма је да утвр­ди­те да ли је то он – ре­кла је обра­ћа­ју­ћи се суд­ском ве­ћу Смиљ­ка Па­нић.

На дан ка­да јој је син бру­тал­но пре­би­јен она је, ка­ко је по­све­до­чи­ла, би­ла у Хр­ват­ској, ода­кле је са си­ном из­бе­гла то­ком „Олу­је”. У Бе­о­град се вра­ти­ла три да­на по­сле одр­жа­ног ми­тин­га.

– Оти­шла сам код си­на у бол­ни­цу, али је он био у ко­ми. Чу­ва­ла га је по­ли­ци­ја и ни­је мо­гао да го­во­ри, крат­ко се при­се­ти­ла Смиљ­ка свог по­след­њег су­сре­та са си­ном.   

По­сле ње, пред суд­ским ве­ћем Ви­шег су­да, са­слу­ша­но је ви­ше све­до­ка: при­пад­ни­ци Жан­дар­ме­ри­је, Па­ни­ће­ви при­ја­те­љи.

Ра­ди­ша Вељ­ко­вић, вла­сник ка­фа­не у Мла­де­нов­цу у ко­ју је Па­нић свра­тио по­сле ми­тин­га, ре­као је да је Ран­ку ру­ка би­ла кр­ва­ва, да је за­ди­зао ма­ји­цу и да је на ле­ђи­ма би­ло уоч­љи­во ве­ли­ко цр­ве­ни­ло. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, Ран­ко му је ре­као да га је по­ли­ци­ја ту­кла и да се бе­же­ћи са­плео о жар­ди­ни­је­ру по­сле че­га је пао и да га је, док је ле­жао на зе­мљи, не­ко шут­нуо.  

На­ста­вак су­ђе­ња за­ка­зан је за 23. април.