среда, 19.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:00
ИЗ НАШИХ РИЗНИЦА

Судбина споменика Мари Ресавкињи

Расправе око јавних обележја често су пратили сукоби различитих политичких, естетских и моралистичких мишљења, па је свилајначкој хероини приписано да носи „републиканску” буктињу
Аутор: Бранко Богдановићпетак, 09.03.2018. у 08:15
Статуа представља персонификацију Србије (Фото Д. Јевремовић)

Иницијативе грађана за подизања споменика борцима изгинулим у Великом рату нису увек текле без трзавица. Индикативна је судбина свилајначке Маре Ресавкиње, која донекле подсећа на аферу око споменика „Веснику победе”, односно нагог Мештровићевог „Победника” у Београду. Расправе око јавних споменика, наиме, често су биле пропраћене сукобима различитих политичких, естетских и конзервативно-моралистичких мишљења.

Грађани Свилајнца су, наиме, 1923. године одлучили да подигну споменик својим суграђанима палим у ратовима од 1912. до 1918. године. Основан је одбор који је прикупио добровољне прилоге у висини од око 300.000 динара а израда пројекта поверена је словеначком вајару Ивану Зајцу. Темељи споменика постављени су 1923, а сви радови су завршени три године касније.

Споменик је откривен 27. октобра 1926. године, на свечаности којој су присуствовали краљев изасланик и многе угледне личности.

Ловоров венац не смета

Споменик је био у виду „пирамиде од мермера, на чијем је врху стајала од туча фигура лепе Ресавке у народној ношњи. Ресавка је у десној руци држала лучу, а у левој ловоров венац, док су јој под ногама били постављени војнички симболи – труба и добош”.

Девојка је добила име „Мара Ресавкиња”, а као модел је, наводно, послужила месна лепотица Зора Биџић-Милосављевић.

На предњој страни постамента исписано је крупним словима: „+Палим ратницима / Вароши Свилајнца / 1912–1918 / благодарно потомство.”

При дну пирамиде била су урезана имена око 400 ратника из Свилајнца, међу њима и имена оснивача „Политике” Владислава и Дарка Рибникара, који су такође отуда родом. На угловима пирамиде налазиле су се слике многих ратника, а при дну су урезана имена чланова одбора који су подигли споменик.

Споменик Мари Ресавкињи данас и на отварању 1926.

Међутим, Општинском одбору Свилајнца је 15. септембра 1934. године председник општине Михајло Р. Миленковић са члановима одбора поднео молбу да се на споменику биста „Девојке са буктињом у руци” замени другом, прикладнијом. Након славе коју су стекле хероине Великог рата, попут Милунке Савић, господи није сметало то што фигура девојке симболизује жртве палих мештана. Проблем је био – политичке природе!

Као мотив за овакав поступак, наиме, наведено је да буктиња у руци представља „симбол републиканизма”, а при томе, венац победе у другој руци није споменут.

Подносиоци молбе нису знали или нису узели у обзир већ постојеће сличне споменике без икаквог политичког значења како у свету, тако и код нас. Општински одбор је 3. октобра услишио молбу да се биста „Девојке са буктињом у руци” на споменику замени новом скулптуром. Против овако исхитреног решења „ројалистичке” управе су чланови Одбора за подизање споменика, месар Чеда С. Костић, инж. агрономије Јован и апотекар Војин Драшкоци, трговац Драг. Н. Илић, трговац Мита Стефановић, Душан А. Поповић и Рале С. Величковић, па чак и протојереј Богдан – Бога Љ. Петровић, 6. октобра поднели жалбу.

Хероина Поморавља
Постоји више верзија о пореклу мита о „Мари Ресавкињи”. Легенде кажу да се после косовске трагедије 1389. године ћерка једног српског племића, Мара, заједно са мајком закалуђерила у неком од српских манастира. Постоји и прича о Мари из времена Првог српског устанка, кћери Јоксе Ресавца, једног од првих досељеника са Косова. По њима, Мара је као отресито чељаде сарађивала са ресавским кнезом Петром Јаковљевићем Ерчићем и Стеваном Синђелићем у организовању отпора према Турцима и лично учествовала у неким акцијама. Коначно, постоји и верзија да се ради о девојци која се заједно са српским војницима борила у Првом светском рату и повлачила преко Албаније.

Оба документа су три дана касније прослеђена на разматрање Начелству Среза ресавског. Но, начелник је експресно, 9. октобра потврдио одлуку општинског одбора, а жалба одбора је одбачена.

Спор овим није окончан него је подигнут на виши ниво: комплетан материјал послат је на разматрање управи Моравске бановине у Нишу. Бан Милан Николић је 26. октобра поништио одлуку општине Свилајнац о замени статуе до окончања спора, а предмет је проследио Министарству просвете у Београду, као надлежном за питање подизања споменика. У циљу да предупреде трајно поништење њихове одлуке, упорни борци против „републиканизма” су се 30. октобра обратили Уметничком одељењу Министарства просвете, тражећи обавештење да ли је споменик уопште прошао уобичајену процедуру и добио сагласног овог тела. Службеници министарства, који су свакодневно, долазећи на посао у зграду у Краља Милана бр. 2 (Данас Вукова задужбина), на врху куполе Министарства финансија гледали „Велику Србију”, нашли су се у чуду. Како би се избегла несувисла полемика, пронађено је „соломонско” решење: одговарајући документ, наводно, није пронађен, те је Министарство просвете у децембру 1934. одлучило да забрани корекције споменика са образложењем да „ако је споменик једном одобрен, засигурно не представља симбол републиканизма или било шта слично”.

Претопљена у муницију

Фигура несрећне „Маре”, међутим, није успела да преживи Други светски рат – у ноћи између 7. и 8. јула 1944. је срушена и однета у непознатом правцу. Према писању Никодија Трујића и Мише Милојевића, статуу су наводно скинули четници под командом поручника Вукашина Петковића из Ресавског корпуса Југословенске војске у отаџбини и пренели је у село Гладну, где су је у локалној четничкој радионици оружја претопили. Од материјала су излили ручне бомбе, употребљене у борби са партизанима 24. јула код села Мозгово.

После ослобођења грађани Свилајнца су одлучили да обнове споменик. Наравно, ово је било време када се на „републиканске” симболе попут несрећне буктиње гледало са жаром нових политичких идеја; чак пет их је било укомпоновано у грб нове државе. Тако је ангажован вајар Лојзе Долинар, који је према сачуваном калупу Зајчевог дела излио нову статуу. Обновљени споменик је свечано откривен 29. новембра 1951. године. На новом споменику постављена је табла са урезаним текстом: „Палим ратницима / Варошице Свилајнца / 1912-1918 / Благородно потомство / Подиже овај споменик 27 Х 1926 / преко ноћ 7-8 јула 1944. уништили су / Ресавски четници, а обнови је / Грађанство Свилајнца.”

Бронзане девојке симболи Србије

Слични споменици већ су красили Србију. Најистакнутија бронзана статуа, налазила се на врху куполе здања Министарства финансија у Београду (данас Влада Републике Србије), изграђеног 1928. године. Радило се о нешто измењеној скулптури „Велике Србије” вајара Ђорђа Јовановића, изливеној још 1901. године. Статуа је представљала персонификацију Србије, приказану у виду девојке са венцем на глави, која је у десној руци држала високо подигнуту бакљу, а левом придржавала штит.


Коментари0
7e5b2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља