уторак, 17.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56
ИНТЕРВЈУ: МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ, професор Филолошког факултета

И Дорћолци ће тражити свој лекторат

Велики амерички социолингвиста Кенет Нејлор тврдио је да је разлика између хрватског и српског мања од разлике између белачког и црначког енглеског у Њујорку
Аутор: Мирјана Сретеновићуторак, 06.03.2018. у 22:00
Професор Милош Ковачевић (Фото Р. Крстинић)

Готово је невероватно да је тако нешто некоме уопште пало на памет, а посебно је невероватно да је онај коме је то предложено предлог уопште могао схватити озбиљно, а камоли му удовољити, каже Милош Ковачевић, редовни професор Филолошког факултета у Београду и Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, поводом захтева хрватске мањине да се у Србији отвори лекторат за хрватски језик.

Први сте јавно реаговали на вест да су Хрвати тражили отварање свог лектората у Војводини. Назвали сте захтев апсурдним…

Отварање лектората тзв. хрватског језика исто је као и отварање лектората српског језика на катедри за српски језик. То је свакоме ко има зрнца знања из лингвистике више него јасно. Јер, језици који се политичком вољом осамостаљених република бивше СФРЈ Југославије данас зову „хрватски”, „босански” и „црногорски” ни по једном се научном критеријуму не могу сматрати посебним језицима различитим од српског. Нема данас ниједног озбиљног лингвисте чак ни међу Хрватима, Бошњацима и Црногорцима који сматрају да није у питању исти језик. Сви су они само варијанте Вуков(ск)ог српског књижевног језика. Чак се и у познатој, у основи антисрпској, Декларацији о заједничком језику, јавности представљеној у Сарајеву 30. марта 2017, а коју је потписало на хиљаде хрватских, црногорских, бошњачких, па и српских интелектуалаца, каже да се „у БиХ, Црној Гори, Хрватској и Србији употребљава заједнички језик”, и да „коришћење четири назива за стандардне  варијанте – босански, црногорски, хрватски и српски – не значи да су то и четири различита језика”. Па како је онда унутар једног истог језика на катедри на којој се изучава тај језик могуће отварати лекторат – тог као матерњег језика?

Вама није толико споран тај захтев, колико наш пристанак на њега.

Није ни чудно то што су Хрвати тражили лекторат „хрватског језика”, јер кад је хрватска језичка политика у питању, ту се ничему није чудити. Не треба се чудити томе што политичари не знају много о језику. Али се треба чудити да озбиљни политичари у питањима која се тичу српских националних идентитетских критеријума, нису осетили никакву потребу да се консултују са било којом филолошком институцијом Србије. И то још у време доношења Декларације о опстанку српског народа, чији суштински део би требало да представља заштита српског језика и писма. Без обзира на то што су новине објавиле да је дат пристанак за отварање овог лектората – ја у ту вест не могу де верујем, јер је она не само против научне, него и против здраворазумске логике, а да се и не говори колико је она у корист српске штете.

Да ли су права хрватске мањине угрожена уколико она нема лекторат?

Србија, односно њени одговорни политичари имају посебан проблем са тумачењем Европске повеље о регионалним или мањинским језицима, у којој се експлицитно каже да се мањинским језиком могу сматрати само језици који су „различити од званичног језика те државе”. Познато је да се различитост језика утврђује пре свега на основу међусобне (не)разумљивости. Српски филолози, посебно Одбор за стандардизацију српског језика, толико пута су указивали да треба разликовати „комуникативне” мањинске језике (језике различите од српског, какав је мађарски, албански, бугарски, русински и сл.) и „симболичке” мањинске језике (језике који нису лингвистички, него политички језици, и који ни у чему сем у имену нису различити од српског). Само на прве се односе обавезе из наведене Европске повеље. А српски политичари и посебно српска министарства просвете у дужем периоду гурају прст у око српској филологији, одобравајући школе, уџбенике, па и судске преводиоце за те „симболичке” мањинске језике, не хајући за апеле српских филолога, нити за изворни текст Повеље. Права хрватске мањине, као ни бошњачке, као ни црногорске, нису дакле угрожена по стандардима Европске повеље о мањинским језицима ни кад не постоје школе на тим језицима који по Повељи не испуњавају статус мањинских. А тек та светски уникатна лудост о лекторату унутар истог језика, зато што се он политички различито зове!

Који је критеријум за отварање неког лектората?

Лекторати се отварају за стране језике, на катедрама страних језика. Велики амерички социолингвиста Кенет Нејлор тврдио је да је разлика између хрватског и српског мања од разлике између белачког и црначког енглеског у Њујорку. Треба ли Американци да отворе на катедрама енглеског језика лекторат за „црначки енглески”? По истом критеријуму као и Хрвати, могу лекторат тражити и Буњевци, и не само они, него и Земунци или Дорћолци или Обреновчани на Београдском и другим универзитетима у Србији.

Своја права траже и Црногорци...

А Црногорци су посебна прича. То је једини народ на свету код којих уставно одређени „службени језик” није „у службеној употреби”, као што ни језик „у службеној употреби” није „службени”. То је једини језик који има фонеме за које наука не може изнаћи критеријуме. То је једини пописно мањински језик у Црној Гори, који је проглашен већинским, док већински српски нема никаквог законски утемељеног статуса. Црна Гора је једина држава која је избацила све значајне српске писце из школских програма, а завршени студенти „црногорског језика” траже да им Србија нострификује дипломе као дипломе „српског језика и књижевности”. И да зло буде веће, Министарство просвете сугерише решење препоруком „да је црногорски језик службени језик у Црној Гори, коју Република Србија признаје и са којом остварује међународне односе и сарадњу”. Да није трагично, било би смешно. Нико да се присети речи академика Милорада Екмечића да „црногорски језик није срамота једног народа, српске нације и неписмене интелигенције, него срамота цивилизације”.

На који начин могу да се реше ова питања?

Ова питања морају да се решавају у сарадњи српске филологије и српске политике. Не може, нити сме одговорна политика да се тако неодговорно односи према идентитетским националним питањима, какво је питање статуса, очувања и неговања српског језика. Никоме не може бити јасно како то да Србија признаје назив „босански”, а не „бошњачки” за језик Бошњака, а тај назив је омча око врата опстанку и Срба и Републике Српске у БиХ. То је само један пример колико српска политика игнорише став српске филологије. Без хармонизације лингвистичких и политичких ставова – све декларације о опстанку српског народа само су мртво слово на папиру. Јер, зар може постојати народ који сам игнорише своје најбитније националне идентитетске критеријуме и ставове своје националне филологије?


Коментари49
ae163
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Raca Milosavljevic
... to je samo jos jedan bizaran detalj u poniznosti svih vlasti u posle cudnog 5-og oktobra i dolaska demokratije, koje su postavljane od ovih novih okupatora,ova sadasnja nadmasuje sve dosadasnje ...
Tomislav K
Dva veka Vuka plus visoko emocionalizirano naklapanje su paralizirali bilo kakav razumni pokušaj da se propitaju sastavnice standardnih jezika. Npr. njemački utjecaj. Uglavnom zbog njemačkoga izgovora, /s/ je otišlo u /z/ u nizu posuđenica. Zato konzervativizam, intenzitet, fakultet,..(-tet zbog njemačkoga; to nije nešto loše, no eto..; zatim, u ruskom je intensivnost'- nije ni sufiks-tet, ni /z/. Slično konsekventno/konzekventno, izolacionizam. I sve to nema veze s Vukom, on nije odlučivao hoće li se pisati klijent ili klient, pacijent ili pacient, materijalizam ili materializam. Zatim, ograničena je tvorba riječi jer se bježi od jednostavnih složenica- tvorba riječi, a ne rječotvorje;bježi se od tvorenica kao glasoslovlje za fonetiku, te uporno potiskuju tvorbeni načini koje su i Rusi zadržali- npr. terakt za teroristički čin. Aorist i imperfekt su potisnuti, pa je skoro kao u ruskom i poljskom gdje su posve nestali.
Коста
@Tomislav K -- "I sve to nema veze s Vukom, on nije odlučivao hoće li se pisati klijent ili klient,..." Па није баш тако. Вук је написао два речника (1818, 1852) у којима он лилчно одлучује које су речи "српске" а које нису, него и како се пишу. Примери су "љуцки", "умъро", итд. У издању из 1818. нема слова /Х/ (дакле није хоће него оће...) или речи "ваздух", а у издању из 1852. (две године после Бечког књиж. договора) он јасно одлучује да је ћирилица само српска азбука (и то с 31 писменом или "словом", од којих је једно безгласни тврди знак /Ъ/), а Гајева латиница само хрватска. Наравно то је било политички потребно јер би реформа иначе пропала. У сваком случају, Вук је и те како одлучивао о правопису. После његове смрти (пре увођења реформе), Даничић и после његов ђак Белић мењају Вукову заоставштину у пројекат за српско-хрватски језик (присилно језичко јединство с Хрватима) и југословнеску политичју идеју која је још увек на снази у српској лингвстици.
Препоручујем 5
Зорица Сорак
Језик повезује људе, у служби је комуникације. Ја разумем и Хрвате, становнике БиХ и Црне Горе, умем да прочитам шта су написали и разумем шта значи - па то је онда исти језик.
Коста
Неке Вам ствари нису јасне. Не ради се о разумевању. У Хрватској се не може писати ћирилицом, екваски, или исписвати стране речи фонетски. Такође хрватски стандард није грматички исти. У Србији нема таквих правила. У њој још увек важи српскохрватска норма и зато нема основе за хрватски лекотрат, јер стандардни језик (без обзира да ли је то паметно или није) у јавном саобраћају поредзумева и хрватски стандард као један од четири прихватљива облика писаног језика -- ћирилица, латиница, екавски, ијекавски. С друге стране, у Србији стандаднри облици изузимају икавски и торлачки, јер ти облици нису стандардизовани. Наравно, по Уставу, службене комуникације на српском се пишу ћирилицом.
Препоручујем 6
Драгољуб Збиљић
ПОЛИТИКА МОЖЕ ДА РАДИ СВАШТА, НАУКА НЕ МОЖЕ. У коментарима имамо свашта. Мешају се жабе и бабе. Овде је реч о томе да ли су српски и хрватски језик један, исти језик или нису. А како се одређује најлакше и најбоље да ли је један језик исти? Основно мерило је: у разговору Србина с Хрватом да ли је потребан преводилац? Тешко да је потребан. Ја чим чујем Хрвата и чим читам текст Хрвата и Србина, немам готово никакав проблем у разумевању. Видим да има појединости које нису стопостотно исте, али те поједности ми не сметају и не онемогућавају споразумевање. Рецимо, теже ми је да разумем неког Србина с различитим дијалектима, него да разумем Хрвата који се служи хрватским стандардним језиком. Дакле, српски и хрватски језик не могу никако бити два различита језика. То што је хрватски језик једна од варијаната истог језика, тај хрватски језик не може бити лингвистички различит језик. А политика може да прави посебне лекторате. Може политика да ради свашта.
Коста
Драги г. Збиљићу, кам лепе среће да је разлика у два стандарда сведена само на језичНо и језичКо, али није. И то је ставрност, а Хрвати се, за разлику од Срба, држе својих правила строжије, па и кад је реч о разлици од једног слова. Ако пише -ко а не -но онда није по хрватском правопису и зато им је потребан лектор, док у Србији не игра улогу. Можда све то изгледа смешно али је хрватски приступ правопису много ближи европском него четворолики српски. На концу, и за нас је често једно слово велика разлика -- инјекција, а не ињекицја.
Препоручујем 4
Драгољуб Збиљић
Поштовани Коста, нисам ни рекао да нема неких разлика у нормираном књиж. језику Срба и Хрвата. та разлика постоји. Рецимо, српска језичка норма у вези ћирилицом и латиницом је: "ћирилиЧКо писмо", а хрватска језичка норма је "ћирилиЧНо писмо". Али ни та норма није таква да су нам потребни преводиоци. Уосталом, чак и неки Срби не знају и не користе српски норматив "ћирилиЧКо писмо", него и многи Срби кажу, као Хрвати: "ћирилиЧНо писмо". Чим нам преводилац није потребан, то лингвистички нису никако два различита језика без обзира на неке нормативне разлике.
Препоручујем 2
Прикажи још одговора
Коста
@Daki -- није никакав доказ потребан: хрватски и српски (то јест српскохрватски) су нормирани на два различита начинашто. Дакле, између стандардних језика у Србији и Хрватској постоје знатне разлике. Ипак, сматрам да националне мањине треба да знају службени језик и писмо државе у којој живе и да зато нема потребе за хрватске лекторе.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља