петак, 25.05.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:18
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 10. МАРТА

Не познајем ниједну слабу жену

петак, 09.03.2018. у 16:11
Исабел Аљенде и Неда Валчић Лазовић (Фото Дејан Јовановић)

ИНТЕРВЈУ

Цела породица Аљенде отишла је дан после војног пуча јер су из Мексика послали авион како би пружили азил људима. Наравно, позвали су и мене, али сам помислила: „Зашто бих желела да напустим своју земљу?“ И остала сам, каже чилеанска књижевница Исабел Аљенде

Сви у животу пролазимо кроз многе зиме. Неке су дуге и тешке. Али увек постоји могућност да се испод површине нађе неко непобедиво лето које можемо да испољимо отвореним срцем и спремношћу да ризикујемо, каже славна чилеанско-америчка књижевница Исабел Аљенде на почетку нашег разговора у светлом и елегантном амбијенту њене куће у Сан Франциску. А Камијева реченица: Усред зиме, најзад сам открио да у себи носим непобедиво лето, била је окидач за њен нови роман Усред зиме, који је за кратко време доспео на листу најчитанијих књига у Америци.

Чилеанка, стицајем околности рођена у Перуу, Исабел Аљенде (1942), после година школовања у иностранству, враћа се у Сантјаго – град свог детињства. Каже да је већ са пет година била љута на свет, тачније на чињеницу да живи у кући пуној мушкараца. Жене у тој кући нису имале ни новац, ни слободу, док су мушкарци имали све. Због тога је, каже, веома рано осетила бес. Много година касније, кад je почела да пише, у центру њеног романескног универзума нашла се тајна звана жена. Заправо, читава галерија жена које устају против судбине која им је одређена – жена које се дижу против своје расне, класне, полне и економске потчињености. На раскошном историјском фону – од приче о првој жени конкистадору која је освојила Чиле, преко устанка робова на Хаитију, до слика крвавих јужноамеричких војних хунти у 20. веку, Исабел Аљенде пише о страсти, љубави, моћи, породици, политичким играма... Њен први роман Кућа духова објављен 1982. доноси јој светску славу. Следе књиге, од којих су код нас најпознатије О љубави и сенци, Инес срца мога, Острво испод мора, Јапански љубавник као и мемоарска дела Паула и Исход наших дана, које је позиционирају као најчитанију књижевницу шпанског говорног подручја. У срцу јој је, каже, остао Чиле, који је, после дугих зима диктатуре Аугуста Пиночеа, морала да напусти због прогона читаве породице свргнутог социјалистичког председника Салвадора Аљендеа.

После војног удара из 1973. и смрти вашег блиског рођака Салвадора Аљендеа, није било лако живети у Чилеу.

Цела породица Аљенде отишла је дан после војног пуча јер су из Мексика послали авион како би пружили азил људима. Наравно, позвали су и мене, али сам помислила: „Зашто бих желела да напустим своју земљу?“ И остала сам.

Неда Валчић Лазовић

ЗАГРЉАЈ ПИСЦА И ГРАДА
Андрићев Београд

Андрић је закључио да је живот у Београду тежи, али и дражи него у другим градовима. Јер, сматрао је, у том метежу и вреви метрополе, и добитници и губитници живе животом већим од живота

Иво Андрић у авиону на сурчинском аеродрому, 1961. (Фотодокументација „Политике“)

У своју бележницу исписивану од 1953. до 1956. године, Андрић је унео изјаву Џона Стајнбека једном новинару: „Њујорк је ружан град, нечист град. Његова клима је права срамота, његова политика (управа) је у стању да уплаши децу, његов саобраћај је лудачки, његов дух утакмице убилачки. Али има једна ствар која говори у корист Њујорка: кад поживите у њему и он постане ваша кућа, тада вам је он изнад сваког места у свету.” Тај фрагмент један је међу стотинама које је аутор као страствени читалац записао у своје свеске и тефтере, а нашу пажњу привукао је детаљ да је изнад текста, као „безмало стари Београђанин”, каквим је себе сматрао, дописао и подвукао – „Београд”.

Двојбе нема – онако како је Њујорк заразио Стајнбека, добитника Нобелове награде 1962, који је у њега дошао из омаленог калифорнијског Салинаса, тако је Београд пригрлио и заувек очарао Вишеграђанина Андрића, Нобеловог лауреата за 1961, и то потребом за слободом, космополитским „топлим и богатим нередом” који није ометао прогрес, „сталним приливом новог и разноликог људства, нових облика живота и навика, као и животом без починка и предаха”, где се могао „склонити и живети сам и невидљив, као у густој шуми или милионској вароши”.

Од хотелске собе у Ексцелзиору у Милоша Великог, преко скромне и студентски оскудне, у стану пријатеља у Призренској, до удобног брачног гнезда у Пролетерских бригада, Андрић је градио свој однос према граду у којем је нашао дом. Са свим манама и менама,

Биљана Ђорђевић Мироња

ЗАПИСИ ВРЕМЕНА
Феминизам није помодарство

И данас постоји јака патријархална традиција и стотине хиљада породица које живе по неписаним правилима, где су јако изражене родне улоге и култ оца, где се мајкама често забрањује да раде, бивају ућуткане и скрајнуте на потезима дечија соба – кухиња...

Цртеж Југослава Влаховића из књиге „Flower Power“ и истоимене изложбе у галерији Њу Момент

По избору америчког речника Меријам-Вебстер, „феминизам” је била реч 2017. године, када је претрага овог термина повећана за 70 одсто на њиховом сајту. Међутим, обесхрабрују подаци Репортера без граница да новинарима који истражују права жена, лишавањем слободе и живота прете екстремне верске групе, криминалне организације, па и неке ауторитарне владе.

Стога, нове феминистичке теорије права жена не посматрају одвојено од историјских, као и расних и класних карактеристика друштва.

То значи да савремена феминисткиња није жена која је остварила своја политичка права и изједначила се са мушкарцем, чиме би се само придружила патријархалном матриксу подражавања мушке позиције у тлачитељском либералном капитализму. Она пре свега наступа са позиције радикалног хуманизма.

У књизи Зашто феминизам – феминистичка теорија и проблем идентитета у склопу критичких парадигми савременог доба Петре Митић (Карпос) феминистичко деловање нераскидиво је повезано са целокупним друштвеним контекстом, кроз критику свих облика културне, економске и политичке неједнакости и залагање за идеју солидарности, што је била првобитна хуманистичка традиција женског покрета. Петра Митић, позивајући се на ауторе који о феминизму говоре као о левичарском опредељењу, подсећа на то да су прве феминисткиње првобитно деловале у оквиру покрета за укидање ропства.

Од ових принципа феминистички покрет касније се удаљио, „одрекавши се у извесном смислу својих црних саборкиња, као и класне димензије своје борбе”, уместо да задржи фокус на томе како се кроз деловање класних, родних и расних значења производе идентитети.

Марина Вулићевић

СТРИП
Ситнице које уметност значе

Неуморни хроничар детаља Александар Зограф је постао аутентичан уметнички бренд

Александар Зограф, Аутопортрет

Вечито питање васколике уметности је оно које ствараоци највише мрзе у интервјуима – одакле вам инспирација? А ипак, не можемо бежати од чињенице да неки покретач, искра, златна жица која настаје међу синапсама неурона и те како постоји и одговорна је за све лепо и релевантно што је човек створио. Божанска интервенција, колективно несвесно или пак „џиџабиџе” пронађене на бувљацима, све то су легитимни одговори за наведено питање, али је овај последњи најискренији и најсимпатичнији, а никако не подразумева иоле мање вредну креацију. Наиме, Саша Ракезић, познат као Александар Зограф, управо је наизглед небитне, тривијалне предмете – фотографије, разгледнице, играчкице, па чак и један читави дневник непознатог човека – искористио за своје стрипове који чине целу књигу сабраних минијатура Мала открића (Гррр!, Панчево 2016), а тренутно се представља београдској публици и кроз изложбу Трагом малих открића од 8. до 29. марта у Ликовној галерија Културног центра Београда.

„Никад нисам волео да се бавим ’великим темама’, о којима је већ толико тога речено. Чак и ако сам се током времена дотицао неких тако громадних залогаја као што су Тито, Први светски рат и слично, покушавао сам да пронађем неки интимнији, друкчији угао да о томе говорим”, наводи аутор у предговору стрипа.

Тај поглед изнутра, прожет носталгијом за прошлим, невинијим и једноставнијим временима, али без затупљивања критичке оштрине запажања околности је срж Зографових сличица живота неких непознатих, а кроз његову интерпретацију блиских људи и њихових претпостављених судбина. Чак и када узима пуки предмет, он му не даје тек свој потпис у духу Дишановог писоара, већ се мучи да изнађе смисао и домашта ко је и зашто створио тај понекад кич објекат, како је он доспео ту где јесте и оправда зашто он, а стога и ми, треба да га сматрамо важним. „Током година, објављујући стрипове у листу Време, схватио сам да је велики број сторија заснован на материјалима које сам пронашао – било да су у питању објекти, фотографије или публикације, често је то било нешто старо, ретко, а најчешће – заборављено”, каже Зограф о својој изложби. „Сретао сам људе који су чак сумњали да је то што сам проналазио стварно.

Павле Зелић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари0
976a2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /
Културни додатак
Културни додатак

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља