четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:58

Осам деценија молила се у манастиру

Упокојена, и јуче сахрањена, игуманија Никоља кабларског Евпраксија, ступила је у манастирски живот 1938. на сабору богомољаца у Жичи
Аутор: Гвозден Оташевићпетак, 09.03.2018. у 22:00
Игуманија Евпраксија листа Каранско јеванђеље 2007. (Фото Г. Оташевић)

Овчар Бања – У крипти средњовековног манастира Никоља под Кабларом јуче је сахрањена стогодишња монахиња и игуманија ове светиње Евпраксија (Надежда Белић) која се упокојила у Господу 7. марта. Она је чак осам деценија живела и молила се као калуђерица. Опело је служио владика жички Јустин.

– Дан уочи био сам у манастиру да бих помогао штогод и разговарао са мати Евпраксијом, бејаше расположена као и обично. Сахрањена је до своје мајке, у порти – рекао нам је Славко Малетић из Овчар Бање, који је често ишао у сусрет никољском сестринству.

Долепотписани је са Евпраксијом (Добринком, срп.) разговарао више пута и увек сретао благородног сабеседника. Једном је, 2007. у манастирској ризници испод неколико кључева, изнела и показала благо овог храма, Каранско јеванђеље, рукописано 1608. године у цркви Благовештења, познатијој као Бела црква каранска, у селу Карану код Пожеге.

С узбуђењем, приметило се, поцепала је први слој омота, дебели бели папир, на саставцима повезан лепљивом траком, испод којег се појавила ланена крпа. Раскрилила је и њу, па се из двоструког завежљаја указала књига стара четири стотине година. Вук Караџић је 1826, после обиласка храмова у клисури, Јеванђеље описао као део никољске ризнице нарочите лепоте: „У њему су изображена сва четири јеванђелиста, сваки пред својим јеванђељем, с различитим шарама и гранама, до удивљења прекрасним”.

Мало доцније, за столом гостопримнице Никоља, испричала ми је како се девојка, рођена маја 1919. у Бингулама у Срему, као дванаесто дете у својих, обрела у манастирском животу и свету:

– Уочи Крстовдана 1938. године, видим, девојке се удају. Куда ћу ја? Отмем се од мајке и први пут дођем у Србију, у Жичу на сабор богомољаца. Решила сам да останем и изабрала Јовање у Овчарско-кабларској клисури, мада ми је владика Николај Велимировић говорио: „Немој, ћерко, у Јовање, тамо умиру од глади”.

Преживела је и шаку манастирске проје на дан, и напад Бугара 1943. године.

– Враћале смо се из Овчар Бање у манастир, у средини игуманија Катарина, нас две искушенице поред ње, и још двојица ђака. Бугари су запуцали из пушке и погодили игуманију, умрла је после два и по сата. Мислили су, веле, да је калуђер, јер је носила камилавку. Као да је нека разлика.

После једанаест година искушења, млада Сремица замонашила се 1949. у Јовању и 1954. године, кад је манастир порушен због градње хидроелектране, са свим сестринством прешла у Никоље, најстарији манастир у клисури, саздан по прилици крајем 14. века.

Примила ме и уочи Божића 2011, тада већ умањене снаге.

– Мати је поручила да идете код ње, горе – рече ми дежурна калуђерица у гостопримници.

А горе, у углу манастирске кухиње, сестре јој бејаху наместиле једну клупу са простирком, где се одмарала, али је и тада чило устала да се поздравимо. Поразговарали смо кратко, и то је био једини пут да крочим у одаје неког сестринства.

– Немамо сталних прихода, а ове године немамо ни помоћи, али некако састављамо крај с почетком. За огрев користимо нашу шуму, мада и то неко мора да нам помогне, исече и превуче. А у штали у Пријевору имамо две краве и 15 оваца, код своје воденице.

Та манастирска пoточара нa Каменици, метоху десетак километара удаљеном, јесте благодарје Милоша Обреновића Никољу и прича за себе.

Историчари су забележили да је кнез 1813. године, после пропасти Првог устанка, жену Љубицу и децу склонио у Никоље. Постојао је договор да у одсудном часу, уколико не буде друге, најпре убије своју породицу а затим се против Турака бори до краја. У Никољу, Милошу је умро син Петар, којег је крстио Карађорђе именом свог оца. Наклоност ка манастиру Милош је показао већ 1817. године, кад је обновио храм и поклонио му имање. Три године иза тога, за спомен своје фамилије заповедио је да се Каменица зајази у Пријевору, ту поставе каменови и бадањ и тако тадашњем братству Никоља приложио воденицу која и данас меље.

Повесничари чачански, Делфина Рајић и др Милош Тимотијевић, описују да је Никоље најдуговечнији храм у Овчарско-кабларској клисури, подигнут крајем 14. века, а једно предање, које је у својим текстовима помињао својевремени уредник „Политике” Синиша Пауновић, вели да је у том храму некад „боравило и 300 калуђера”. Никоље је први пут постало женски манастир 1946, а Евпраксија за игуманију постављена 1987. године и у последње време сестринство је имало обично око 20 калуђерица.

Монахиње се, иначе, казала нам је старешина овог храма при ранијем сусрету, буде у четири сата, богослужење почиње у 4.30 и траје обично четири сата. Тако је Евпраксији почињао сваки дан у 80 последњих година. Братија и сестринства старог кова у клисури, причаху, неких година док још није било мобилних телефона, да је стара игуманија на зиду о ексеру држала ко зна кадашњи мушки џепни сат. Кад возом из Овчар Бање у Чачак пошаље две монахиње да би набавиле штогод, давала би им и сат да понесу, како не би закасниле на повратну локомотиву, нити кога од мушкиња на улици питале колико је сати.


Коментари7
e1386
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Snežana Milošević
Имала сам срећу и част да упознам Мати Евпраксију, велику монахињу и подвижницу.Њен живот је био молитва, рад, преданост Господу. Уткала је себе у свој манастир, у бригу о душама својих монахиња. При првом сусрету заљубила сам се у њу, у њено сестринство, у манастир Никоље. И та љубав траје...Захвална сам неизмерно што је благословила моје повремене боравке у тој великој светињи, на извору Воде Живе. Божији поклон је био, моћи бити поред ње, која је исијавала радост и божанску чистоту своје душе. А када јој је здравље попустило, била је окружена облацима љубави својих сестара. Када се пре две године разболела и лекари рекли да јој нема спаса, ватрене молитве и љубав њених монахиња вратили су је са прага смрти, како би још неко време била са њима. Било је то право чудо-чудо Љубави и Божије Милости. А уистину, била је дирљива брига, пажња и љубав њених сестара која је трајала до њеног последњег тренутка. Нека је мир и покој њеној души. Снежа
Миланко Даниловић Краљево
Све је колега Гвозден лепо и убедљиво казао о мати Евпраксији,игуманији манатира Никоље,топлом причом нас подсетио на њене овоземаљске дане и живот посвећен вери и молитви.Имао сам велику част да блаженопочившу игуманију упознам у пролеће 2008. године када сам са својом екипом и свештеником Љубинком Костићем,старешином цркве у Матарушкој Бањи,радећи полусатну емијију ,,Српска Света гора" посетио манастир Никоље и задржао се у разговору,истина кратком,са игуманијом Евпраксијом.Поучан разговор,дивни утисци и непролазне успомене на племенито биће,исконски чисте душе.Мислим да нам је баш тада рекла да јеобнову воденицу, о којој господин Оташевић пише ,пуно помогла Радмила Милентијевић,Српкиња и америчка држављанка која је у то време живела у Америци.Ако грешим,нека ми нико не заборавим али ми се чини да нам је баш тако речено.Иначе ,том приликом обишли смо и ту знамениту воденицу,сећам се да су у њој радиле три монахиње и да су баш тих дана млеле брашно некоме у Канади.Тако нам је речено
Stevan Eric
Вјечнаја памјат многопоштована игуманијо. Нека Вас Свевишњи пригрли у Своје наручје, јер сте то заслужили као ретко ко. Хвала Вам од свег срца за предивне дане проведене у Вашем манастиру и као наш гост код мојих родитеља. Помените и нас грешнике у Вашим рајским молитвама. Вјечнаја памјат ,вјечнаја памјат, вјечнаја памјат.
ерић стеван
Вјечнаја памјат, благочестивој матери Евпраксији. Мати моли Бога за нас грсшнике. Остаће ми у трајном сећању, као предивна монахиња и старешина историског и Богоугодног манастира Никоља. Почивај у миру .
Стефан
Бог да јој душу прости и подари рајско насеље.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља