понедељак, 18.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:55

Одлазак Јована Радуловића

И данас смело тврдим да „Голубњача”, уколико јој се приђе као драми, без предрасуда, са историјском истином да су јаме голубњаче постојале, може да се игра у Загребу, својевремено је за „Политику” изјавио овај писац
Аутор: М. Вулићевићпетак, 09.03.2018. у 18:35
(Фотодокументација "Политике")

После дуже болести преминуо је Јован Радуловић (1951–2018), романописац, приповедач, драмски писац и сценариста, чије је најпознатије дело „Голубњача”, књига приповедака, која је имала запажен успех, а затим и забрањивана истоимена драма. Почетком осамдесетих година око „Голубњаче” створен је читав „случај” због противљења Градског комитета Савеза комуниста.

Својим садржајем, а по наводима комунистичког руководства, овај комад довео је у сумњу тековине НОБ-а и изградњу социјалистичког друштва. И ово дело Јована Радуловића, писца потеклог из Далмације, тематизује проблематичне историјске односе Срба и Хрвата, те је стога драма изведена 10. октобра 1982. године у СНП-у у Новом Саду, скинута са репертоара већ у децембру. Београдско позориште „Бошко Буха” претходно је одустало од премијере. Овај комад ипак је наставио свој живот, у београдском СКЦ-у, у режији Дејана Мијача, гостовањима у Словенији, где је имао велики успех, те у Крагујевцу и Приштини, београдском ЈДП-у.

Када је уредник Јагош Ђуретић у издавачкој кући „Филип Вишњић” објавио књигу „Случај Голубњача – за и против”, Радуловић је изјавио да се „репови” острашћености тог случаја и даље вуку, уз искључивост и осуду. Било је ту чак и коментара да је „Голубњача” изазвала рат у Југославији, да је изазвала злочине у Сребреници...

– И данас смело тврдим, ако се „Голубњачи” приђе као драми, без предрасуда, са историјском истином да су јаме голубњаче постојале, да може да се игра у Загребу, а да се ни једна реч не изостави. Хвата ме страх, шта ако се јави неко загребачко позориште, а ја не одолим искушењу да се „Голубњача” игра у том граду, рекао је Радуловић у интервјуу за „Политику”.

Међутим, Радуловићева највећа љубав било је приповедање, и управо је највећим мајсторством сматрао добро вођену причу. Међу његовим књигама има највише приповедних збирки. Када је добио Андрићеву награду 1988. године, у свом свечаном обраћању рекао је:

„Још увек верујемо у постојање стазе или путељка, чистог или правог, да нас на право место одведе, само смо превише несрећни и неспретни, да бисмо ту стазу или путељак пронашли. Андрић није живео у бољим или срећнијим временима, него у горим и неизвеснијим. Гледао је како се руши један стари свет, и сам је помагао његово рушење, са истинском преданошћу и са жаром учествовао у грађењу новог. Тек што је успео испричати десетак прича, тај нови свет је бачен на колена, срушен, а да не остане камен на камену, опет је почела градња новог, најновијег... Морао се наш писац примаћи огњишту, распретати пепео, пронаћи макар једну жеравицу, да и њом одржи пламен и стварање тог најновијег. Зато ће Андрић казати да је највећи непријатељ доброг и чистог уметничког стварања савремени друштвени живот...”.

Када је за своју прву збирку приповедака „Илинштак” добио, одлуком жирија, Октобарску награду Града Београда, која му је из „формалних разлога” затим била одузета, створена је још једна мала афера. Она му је после поново била враћена и додељена, тешке 1993. године. „Примићу награду мирно и достојанствено, као да се пре четрнаест година ништа није догодило...”, био је став Јована Радуловића. Могло би се рећи да је такав став био животна девиза Јована Радуловића, који је био и професор у Четрнаестој београдској гимназији, уредник у БИГЗ-у, директор Библиотеке града Београда. Један од његових најпознатијих сценарија био је онај за филм „Браћа по матери”, у режији Здравка Шотре.

Саучешће министра Владана Вукосављевића

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић је у своје лично име и у име Министарства културе и информисања упутио телеграм саучешћа породици књижевника Јована Радуловића у коме се каже:

„У име Министарства културе и информисања и у своје лично име, упућујем изразе најдубљег саучешћа поводом смрти истакнутог српског књижевника Јована Радуловића. Јован Радуловић је, у књижевности и животу, пратио удес српског народа свога завичајног краја у Далмацији и Крајини. Никад допричану причу о беспримерном страдању у Другом светском рату, за време злочиначке Независне Државе Хрватске, посредовао је широј јавности кроз прозу и драму „Голубњача”, књижевно одговорно и грађански храбро. Није се на томе зауставио, као што ни страдање његовог народа није стало.

И о изгону деведесетих оставио је снажно књижевно сведочанство. Српског народа у тим крајевима готово да више нема, али ће будући читаоци о њему поуздано сазнавати из дела Јована Радуловића. Отишао је прерано, међу своје велике књижевне земљаке: Матавуља, Ћипика и Десницу”.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари8
19748
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

BOSKO TOMASEVIC
Ostavio je delo "Golubnjača", "Braća po materi" i neka mu je slava i hvala. Ali, ja od književnika očekujem delo bez upliva istorije, bez potsećanja da istorija postoji. Pomislimo, možda baš u ovaj čas kada slavnog pripovedača nema, da blaženi mogu biti i oni koji zaboravljaju. Zar Niče u svom Petom Evadjelju ne kaže: "Blaženi bili oni koji zaboravljaju", upućujući, pri tome, čoveka na svet kao na pamćenje Božije, na memoria Dei. Ja nisam nikakav vernik i ne oslanjam se na pomoć Božjeg pamćenja, ali čovek je takav da će jama biti i ubuduće. Nove "Golubjače" će o tome ponovo govoriti, ali prosvetljenja zbog istih neće biti, nikada. Priče te vrste su beskonačne, jer je Zlo u čoveku beskonačno.
Петар,ЗАГРЕБ.
Завршена вертикала. Вертикала даровитих српских приповједача и романописаца из Далмације је завршена. Не чује се више одјек "Вучара"-долијао вујо. Раштелићи лагано шуме,а г.Радуловићу,желим смирај душе и незаборав. Умиру рано од туге за завичајем Вјечнаја памјат.
Владимир О.
Почивај у миру, часни човече.
Радомир М. Мисаљевић
Његова храброст за дивљење, продуховљеност за поштовање, дело за сећање.
Зорица Аврамовић
Сагињем главу и у дубокој тишини се клањам сенима Јована Радуловића, који, као мало ко у та опасна, "вунена времена", није веровао да је ћутање злато... Честити Јован Радуловић се, верујући у истину и правду Бога јединога, јуначки ухватио у коштац са неправдом, са нељудима, проговоривши пером и свим жаром своје рањене душе о српском страдалном народу на подручју "братских република" Хрватске и БиХ, о пакленим жицама и предубоким јамама... Слава му док је последњег Србина, и вечно му хвала...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља