уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:28
КАКО ЈЕ ДАЈАНА ОТКРИЛА ЗЕМЉУ СВОЈИХ ПРЕДАКА (1)

Лазареви потомци заборавише српски

Кад су стигли живели су трошној брвнари, са водом и тоалетом у дворишту, лети са несносним врућинама а зими деца обучена у чохана оделца због хладноће морала су да се грле као мачићи да би се угрејали.- Даљина, време, трка за егзистенцијом, учинили су да везе са бившом домовином прво избледе а потом се макну испред очију и мисли
Аутор: Лазар Ковачићсубота, 10.03.2018. у 10:03
Фото Пиксабеј

Кварт у коме је Дајен живела лучно се умрежио око канала просецаних истовремено са трасирањем улица. Ако с једне стране куће возиш кола, најчешће неки од крупнијих џипова, а с друге ти је на доку привезан глисер или омањи брод, то је јасан знак да си у крају оних, имућнијих.

Овај град има већи број насеља дизајнираних и прављених по мери, укусу и потребама богатијих. Уз отворене постоје и затворени делови града, готово мали градићи, са свим што је потребно за луксузан начин живота, што укључује и сву потребну инфраструктуру.

Опасани су високом оградом, дубоким џеповима, дебелим осигурањем и танком потребом за дружењем. Ту живе представници више класе аустралијског друштва.

На улазној капији на стубу мали монитор и тастатура за визирање улаза. Дајанина кућа је била у последњој трећини те, лучно око канала, изломљене улице. Све куће су грађене истом грађевинском логиком, а ниједна налик на ону другу. У ову и овакве улице сервисна кола само долазе на позив, и након обављеног посла журно одлазе.

Голд Коуст, Аустралија (Фото Пиксабеј)

После звона, на капији прво се појавио осмех, широко раширене руке, а потом и Стјуарт, Дајанин муж, који је изашао да нас поздрави и уведе у дневну собу, величине тениског терена, са више од 100 квадрата. Срдачан поздрав и с Дајаном, која је телефонски, на препоруку којој је веровала, договарала пословно виђење.

– Да седнемо у предњи део дворишта и уз кафу о послу, слажете ли се? Дајен усмери даљи ток његовог боравка и конверзације.

Кратким ходником ка излазним вратима. Лево, рукавац ходника ка спаваћим собама кћерке и сина, одакле је допирао смех и нејасна конверзација. Излаз им преперечи времешни златни ритривер са снажним замасима репа за све, а очима упртим у Дајен Мекалистер, пратећи сваки њен миг.

Капућино, органски ђус и разговор у удобним фотељама, масивним, густо тканим пластичним тракама, са комотним и комфорним четвртастим наслоном и рукохватима. Стјуарт је сувласник франшизе из ланца „Кеш конверторса”, уносног бизниса западног света. Била је то комбинација залагаонице и модерног, легалног зеленашења, позајмљивањем готовог новца уз високе камате. Деца на студијама а Дајен је пола дана уз компјутер, држећи све послове на оку, фамилију на окупу и бројне планове на уму. Обоје су из Перта, али је она, наша. Њени деда и баба су с наших простора.

Фото Пиксбеј

Док смо радили, причали смо на свом језику. Понекад бих свој јад и очај смиривао псовком, подупро љутњом, или би се поштапао клетвом. На то она никад није ни трепнула, а онда се једног дана појави из Перта Дајенина мајка, госпођа Мери, и с врата нас поздрави и ослови на нашем језику.

Били смо паралисани и скоро десет минута нисмо чули шта нам је причала. Панично сам враћао филм наших боравака у кући и свих псовки или погрдних речи које сам им упућивао, и то увек пред Дајен, а она - наша. Презнојио сам се на помисао, како би се злурадо смешкала, што смо упали у ступицу заблуде, да имамо посла са Енглескињом, а она наша, само се правила да није.

Наредне среде су опет кренули ка кући Дајен, а његова нога није могла притиснути папучицу гаса. И ауто и они су се једва довукли до познате куће. У сусрет им је дошла Мери и прво срдачно пољубила Сузану а потом и Бранка.

– Дајен је скокнула до града на неку изложбу. Када завршите, чекам вас на тераси с кафом и колачима. Па наши смо, забога, што ме тако гледате. Не знам за вас, али за мене је сусрет и упознање наших празник и радост живота. А, сад да вам не сметам. Одох ја на терасу. Арон ме чека да му ишчеткам гриву и да га чешем иза ушију. 

Причала им је о оцу, Лазару, Херцеговцу и мајци Анђелији, Црногорки из Котора. Милошу и Данилу, синовима и кћерки, Дајен, а онда се исправила и Дајен назвала правим именом Дијана.

„Дијана је најмлађа од троје ђеце и једина која се преселила из Перта на други крај Аустралије, на Голд Коуст. Све троје моје ђеце, рекла би црногорским акцентом, своје мајке, су различити, само су сви стасом на Лазара, кршни Херцеговци, високи и наочити. Зато Стјуарт дјелује да је низак. Не, он није низак, само је нижи од Дајен, тешко јој је било наћи равнога себи, по висини. Синови су ћерали баскет, а Дајен нетбол, али су пред крај студија баталили, а око бацили и пажњу усмјерили на неке друге, животније ствари, обавезе и хобије.

Мој отац, Лазар, није ни после пуно година пуно одмакао у енглеском језику, свој је користио само у разговору са својом Анђелијом, мојом мајком, али је зато добро савладао и владао талијанским, дружећи се и на послу и прије и послије са Мариом, Талијаном из Напуља. Марио га је и увукао у рад на доковима Фриментла, а потом код неких Талијана у кожари.

Ни са кућом није желио пуно одмаћ' од Фриментла. Ту близу, иза комјунити бараке, коју је дијелио са Мариом и његовом породицом, купио је трошну брвнару, покривену коругејт ајроном. И вода и тоалет су били напољу, а у кући, ми.

Љети несносна врућина, а зими би стегла студен, па смо се ми дјеца грлили као мачићи, у неким чоханим одјелцима, као тренерке, да се угријемо. Даљина, вријеме, трка за егзистенцију, учињели су да је веза са бившом домовином прво блиједјела, а потом нам се макла испред очију и мисли.

Ми дјеца смо све више уочавали, препознавали и прихватали своју нову домовину, Аустралију, а Лазар и Анђелија све више очајавали за старом. Нијесмо видјели како смо били располућени, и опет, на свој начин и читави и усправни и срећни.

Никада више нијесу били у свом старом завичају и умрли су а да нијесу досањали тај сан. Моја добра мајка је више патила за својом Добротом, сјеверно од Котора, него отац за Херцеговином.

Фото Пиксабеј

Она, када год би се сјетила Доброте и Котора, виђела је љепоту Боке, а отац је потирао сјећања јер из њих је навирала само биједа, јад, глад и чемер. Мајка је сједила, јадна у кућу и кроз прозор упињала поглед на пучину, све чекајући да нешто изрони: Црква Светог духа, Пјаца од салате, Трг од дрва, Пјаца Светог Трипуна. Ништа од њена Котора.

Поглед јој се замути и сузама разлије, па више не може гледат`, ма колико се упињала и само таре сузе. А сјутра опет. Па јој се опет учиње да види како поморци, у повратку с дугијех путовања, полажу камење, каконо легенда налаже, уз острво Госпе од Шкрпјела, да се одржи и увећа.

Отац је скакао с посла на поса', није има времена ни мисао отпратит' преко океана, па му је то помутило, али и иступило, жал за фамилијом и породичном кућом, задругом, како ми је говорио, тамо у Херцеговини. Тада се бродом путовало и преко два мјесеца.

Послије другог свјетског рата, дупло краће, 30 до 35 дана. Писма уријетко, пар пута годишње, а касније једно у пар година. Између два писма, једна очева сестра и троје братове дјеце би умрло, што од глади, што од болешћура.

Тамо се од старости уријетко умирало. Да му срце препукне. Један по један вентил, као херцеговачке ријеке, понорнице би нестајао, и носталгија, и жеље и сјећања. Живот се осови и усмјери на нове потребе и навике, а дјеца и брига за њих потрга и потра све трагове веза, са старим завичајем.

Педесетих, када су добили и телефон, више нијесу имали, тамо, кога звати. Нестали су рођаци, мог оца Лазара, који је био најмлађи од браће и сестара. Утихну и затаји црногорска племенска припадност, моје мајке, јака ка уже прекоокеанских бродова, на навезу у Фриментлу, у мом Перту.

Трећа генерација заувијек губи домовину, културу, језик и обичаје својих ђедова, а узраста, к'о чврсто, високо и разгранато стабло, аустралског, гам дрвета, припадност новој земљи. И то је то

И све изблиједи, баш као на старим фотографијама херцеговачког крша и бококоторског залива и неких ситних лица са округлим црногорским капама.

Дајен је до четврте године знала доста наших ријечи и помало и причала. Није се мрдала од бабе, а баба није престајала да је подучава, нашки. Било је то бокељско акцентовање, готово, нарјечје, са пуно искварених италијанских ријечи и израза. Послије би мој отац Лазар, пеглао из Дијаниног сјећања и, као кукољ из жита избацивао све страњске ријечи. Сваки дан би јој до у ситни детаљ, причала од поласка из луке Котор, до доласка у Аустралију.

Њој су највише о томе причали и не знајући да ће она прва то све заборавити. А онда је кренула у вртић и предшколско. Нашки је и даље разумјела, али више није говорила, само би, као робот, устала и урадила шта јој се рече. Послије десете године више није ни разумијевала наш језик, а није је ни има' ко подучават'.

Умрли су прво моја мајка, Анђелија, а послије три године и мој отац Лазар. Да ви право речем, ја нијесам наставила да их учим, а њен отац је био Ирац. Поштовао је Србе, због оба свјетска рата, али не и њихов језик у свом дому. Дајен тешко умије изговорит име свог дједа Лазара, а бабе Анђелије, никако. И моје крштено име Марија, се прометну, ни сама не знам како и кад у Мери.

Фото Википедија

Синови моји још нешто знају нашки у траговима. Старији Данило, Ден, стоји нешто боље од Мајкла, дједовог Милоша. Кад год би баба и дјед долазили до нас, дјед Лазар је баба Анђелији говорио: „А су`чим ћемо пред Милоша, тражећи неки бомбом, коцку шећера, било шта, и увијек је користио те ријечи великог Његоша.

Трећа генерација заувијек губи домовину, културу, језик и обичаје својих ђедова, а узраста, к'о чврсто, високо и разгранато стабло, аустралског, гам дрвета, припадност новој земљи. И то је то.

Не замјерите ми што вас угњавих. Жељела сам да знате, а поготово што сад мене знате, па да не осуђујете Дајен, што нашки не зна ни мислити ни говорити. Сирота, све је обрисала и макнула из амбара своје памети и запамћења. То није била њена воља, него мељиво точка живота.

Остаће ми вјечити жал, што ће се прича О Лазару и Анђелији, а с њима о Херцеговини и Црној Гори утрнути, к'о свијећа на промаји, кад ја одем.”

 

Лазар Ковачић, Голд Коуст, Квинсленд, Аустралија

 


Коментари25
155bb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

никола
@Electra Нико није без душе али спасење није свугде.Јер као што неко рече да је земља господња свуда око нас али народ и вера свакако не. Знам да наше људе то боли сурова чињеница је то. Нпр. овде и када људи нису црквени,рецимо и оба родитеља,дете има велику шансу да одрасте,учи веронауку,веру,језик,уда се/ожени са својим народом. У иностранству се то драстично умањује.Много сам тамо упознао људи који су као срећни што су им деца у браковима/везама са којекаквим стрејнџерима а у себи проклињу све. Зато СВЕ мора да се плати,само што је та цена превисока за пар година поседовања зелених пластичних новчаница.
Nikola Nesic
Sve može da bude i drugačije. U Izraelu je na večeri bilo 5 parova sa decom, u jednom od klaster naselja malo van Tel Aviva. Svi sem prvog lica su bili jevreji rođeni u Izraelu, od roditelja iz različitih delova sveta. Bile su interesantne priče o geografskim poreklima, imena i reči maternjih jezika koje su doneli pretci u Izrael. Čak je i boja koža bila drugačija. Poneko je prepričavao delove života svojih roditelja iz zemalja porekla . Svi prisutni za stolom su bili u IDF-u, završili škole i fakultete u Izraelu, neki su već otišli dalje u inostranstvo, ali jaka matica im je dala obeležje. Jako dobro su znali ko su i odakle potiču, jednako kao i prošlost svojih predaka. Ti ljudi poznaju svet, nemaju predrasuda, a svoje najlepše trenutke podele sa porodicom i prijateljima u Izraelu. Za stolom se moglo govoriti na dva, tri jezika, a i srpski je prolazio. Njihova deca ma gde budu živela ni jedan jezik neće zaboraviti, i sebe se neće stideti. Šalom.
Stevo
Nasa najjaca strana je preterivanje, i u dobru i u zlu. Argument: Lazarevi potomci nikad ne bi napustili Lazarevu svetu zemlju! Ne postoji beda koja moze da ih otera sa rodne grude! Bol koji je opisan recima gospodina Lazara, da je autentican, rezultirao bi povratkom na rodnu grudu koja se tako cesto prividja. Ne moze se biti istovremeno u Australiji i zemlji Lazarevoj. Nismo Dejvid Koperfild! Cesto srecem ljude koji kazu da bi zeleli otici iz domovine i da se nikad ne vrate. Kad bi malo i o njima pisali da izbalansiramo ove patnje nase nejaci.
Љубиша Несторовић
Поштована Електра. Желим само да Вам кажем: Православље живи дуго,постоје древне књиге које су писали свети старци и које преносе знање народу. Шта за човека православног значи одрећи се свесно своје вере православне можете питати свештеника у било којој православној цркви или у неком од наших манастира,сви ће Вам рећи. Благо Вама ако нисте знали. Свако добро и мир од Господа. Чувајте православље браћо и сестре,где год да сте. Уздравље.
Electra
Interesantno je to sto je neko ovde vec napisao: deca nauce maternji jezik majke, gde god da su. Videla sam u Nemackoj nekoliko porodica gde je otac Italijan a majka Nemica i deca ne znaju uopste Italijanski. Tuga jedna, babe Italijanke kukaju i proklinju, ali deca ni da beknu. Tako da nije to samo kod Srba. Ako postoji raj na zemlji, onda je to upravo Gold Coast. Najbolje od svih sistema je sakupljeno u Australiji: razvijena, ali ne do nehumanosti da cedi ljude, neverovatna priroda i opusten i nasmeajan narod, odakle god dolazili. Bude li srece, ostavicu svoje nadam se veoma stare kosti bas tamo i nece mi biti zao nicega i nikoga, odavno sam drzavljanin sveta.
Никола
Срби су веома склони асимилацији,наравно и доста других народа. Што свакако није за похвалу. Голд Кост јесте лепо место,међутим није свакоме исти укус. Честе поплаве су рецимо велики проблем и тек ће бити. Као неко ко је живео у Аустралији могу да кажем да јесте лепа земља,папрено скупа али лепа.Наравно и ту лепоту је неко морао да плати,сетимо се само абориџина,а о енглезима не треба трошити речи. Свако може да заврши где то жели,јер ћемо на крају стати сви пред Лице Господа а онда неће бити важно да ли је неко имао вишемилионску вилу у Аустралији или трошну кућицу у Србији,напротив.
Препоручујем 18
Marko
Da, deca nauče jezik majke odnosno maternji, ali ako odrastaju u inostranstvu čim počnu da idu u vrtić a onda u školu nauče jezik te zemlje kako mi zamišljamo maternji a svoj pravi maternji počnu da govore sa akcentom, odnosno kao stranci.To je nažalost tako i svako ko je živeo u inostranstvu sa decom to zna.
Препоручујем 19

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља