недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:46

Прегалац и учитељ, а не народни непријатељ

Милорад Алексић је у голготи Великог рата архиву Земљорадничке задруге Бајина Башта као војник успео на леђима да пренесе у одступању преко албанских гудура, сачува је и врати
Аутор: Бранко Пејовићнедеља, 11.03.2018. у 10:33
Милорад Алексић (Фото приватна архива)

Ба­ји­на Ба­шта – Да се не­прав­да не за­бо­ра­ви и не по­но­ви, а се­ћа­ње на не­пра­вед­но по­гу­бље­ног пре­га­о­ца са­чу­ва.

То је сми­сао упра­во об­ја­вље­не књи­ге „Ми­ло­рад Алек­сић – Жи­вот ис­пу­њен пре­га­ла­штвом”, ауто­ра Зо­ра­на Же­рав­чи­ћа, ужич­ког но­ви­на­ра и пу­бли­ци­сте. Пам­ће­ње за­и­ста за­слу­жу­је Ми­ло­рад Алек­сић (1875– 1944) ро­дом Бе­о­гра­ђа­нин, ко­ји је у ба­ји­но­ба­штан­ском кра­ју учи­те­ље­вао и тра­га оста­вио. Он је у гол­го­ти Ве­ли­ког ра­та ар­хи­ву Зе­мљо­рад­нич­ке за­дру­ге Ба­ји­на Ба­шта, чи­ји је био је­дан од осни­ва­ча, као вој­ник ус­пео на ле­ђи­ма да пре­не­се у од­сту­па­њу пре­ко ал­бан­ских гу­ду­ра и са­чу­ва је, па на­по­слет­ку вра­ти ода­кле је и по­нео.

По­том је све­стра­но де­це­ни­ја­ма до­при­но­сио раз­во­ју Ба­ји­не Ба­ште, ор­де­њем од­ли­ко­ван, био и пред­сед­ник те оп­шти­не.

Али пред крај Дру­гог свет­ског ра­та, у вр­тло­гу ла­ко­ми­сле­не и ис­хи­тре­не по­рат­не „прав­де”, пар­ти­за­ни су га ухап­си­ли и пред стре­љач­ким во­дом по­гу­би­ли. По­том је на­сту­пи­ло ду­гих шест де­це­ни­ја ћу­та­ња о де­лу овог чо­ве­ка. Исти­на се, ме­ђу­тим, не да са­кри­ти, та­ко да је у но­ви­је вре­ме Ми­ло­рад суд­ски ре­ха­би­ли­то­ван јер је био пре­га­лац, а не на­род­ни не­при­ја­тељ.

Свој рад за оп­ште до­бро Алек­сић је по­чео још у За­о­ви­на­ма под Та­ром, где је млад до­шао за учи­те­ља. Би­ва при­ме­ћен по том чи­ње­њу и убр­зо, на раз­ме­ђу два ве­ка, пре­ба­цу­ју га у обли­жњу Ба­ји­ну Ба­шту на од­го­вор­ни­ја за­ду­же­ња: управ­ник шко­ле, школ­ски над­зор­ник, по­том 1905. с још 20 на­пред­них љу­ди осни­вач за­дру­ге, њен бла­гај­ник и пред­сед­ник. По­сле Ве­ли­ког ра­та, у ко­ме је за­дру­жну ар­хи­ву са­чу­вао, ис­ти­цао се као по­бор­ник за­дру­гар­ства ко­је је брд­ска се­ла раз­ви­ја­ло, но­си­лац Де­мо­крат­ске ли­сте на из­бо­ри­ма и на­род­ни по­сла­ник у Уста­во­твор­ној скуп­шти­ни, су­ди­ја пр­во­сте­пе­ног су­да за рат­ну ште­ту, осни­вач ба­на­ка с ви­ђе­ни­јим тр­гов­ци­ма и ка­фе­џи­ја­ма...

Тач­но пре осам де­це­ни­ја „По­ли­ти­ка” је по Алек­си­ће­вом од­ла­ску у пен­зи­ју 1938. об­ја­ви­ла текст о ње­му под на­сло­вом „У јед­ном ме­сту слу­жбо­вао 40 го­ди­на без ијед­ног да­на бо­ло­ва­ња или од­су­ства, без ијед­не опо­ме­не или ка­зне”. А кад је до­шао Дру­ги свет­ски рат, Ми­ло­ра­ду је сти­гла во­де­ћа оп­штин­ска функ­ци­ја, али с њом и не­во­ље.

„Кра­јем 1942. го­ди­не по­ста­вљен је за пред­сед­ни­ка оп­шти­не Ба­ји­на Ба­шта. Ухап­шен је од стра­не пар­ти­за­на по­чет­ком ок­то­бра 1944. го­ди­не. Уве­че 25. но­вем­бра 1944, упр­кос че­ти­ри да­на ра­ни­је до­не­тој од­лу­ци Пред­сед­ни­штва АВ­НОЈ-а о ам­не­сти­ји, Алек­сић је стре­љан у Ра­жа­ни”, на­во­ди у књи­зи аутор Же­рав­чић. 

По­ми­ње се да је Ми­ло­рад као пред­сед­ник оп­шти­не по­ма­гао збри­ња­ва­њу де­це из­бе­гле из НДХ и си­ро­ма­шни­ма, за­се­ја­ва­њем об­ра­ди­вих по­вр­ши­на... Но, кад су пар­ти­за­ни пред крај ра­та осло­бо­ди­ли Ба­ји­ну Ба­шту, про­нео се глас да ће би­ти хап­ше­ња, а Алек­сић, уве­рен да не­ма че­га да се бо­ји, ни­је при­хва­тао на­го­во­ре фа­ми­ли­је и при­ја­те­ља да се не­где скло­ни. Кад су га осло­бо­ди­о­ци по­зва­ли на раз­го­вор у На­род­ни од­бор, ода­тле се ви­ше ни­је вра­тио. Стре­љан је под не­пра­вед­ном ква­ли­фи­ка­ци­јом „на­род­ни не­при­ја­тељ”, уз оп­ту­жбе ис­пи­са­не тек по ег­зе­ку­ци­ји да је „у свој­ству пред­сед­ни­ка оп­шти­не спро­во­дио на­ре­ђе­ња оку­па­тор­ских вла­сти”, „код Не­ма­ца био вр­ло ути­цај­на лич­ност” и слич­не. Усле­ди­ло је по­том од­у­зи­ма­ње имо­ви­не и на­мер­но по­ти­ски­ва­ње Алек­си­ћа у ви­ше­де­це­ниј­ски за­бо­рав. 

Ипак, суд­ском ре­ха­би­ли­та­ци­јом пред Окру­жним су­дом у Бе­о­гра­ду 2009. го­ди­не утвр­ђе­но је да је Ми­ло­рад Алек­сић био жр­тва на­си­ља из по­ли­тич­ких и иде­о­ло­шких раз­ло­га. „Ми­ло­ра­ду Алек­си­ћу ни­је су­ђе­но, ни­ти му је из­ре­че­на ка­зна, ни­је имао пра­во на од­бра­ну, а стре­љан је без пре­су­де… Он је био учи­тељ, пе­да­гог и школ­ски над­зор­ник, ње­га је др­жа­ва од­ли­ко­ва­ла као ча­сног и за­слу­жног чо­ве­ка, а у жи­вот­ној до­би у ко­јој га је за­де­сио су­коб с но­вом иде­о­ло­ги­јом ни­је би­ло мо­гу­ће да про­ме­ни свој по­ли­тич­ки став и из­да оно у шта је чи­та­вог жи­во­та ве­ро­вао, ма­кар је знао да ће стра­да­ти”, пи­ше у обра­зло­же­њу суд­ског ре­ше­ња о ре­ха­би­ли­та­ци­ји Ми­ло­ра­да Алек­си­ћа.


Коментари5
a2233
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Lovro
Druze Rado, lepo si rekao u demokratskoj Francuskoj.... Srbija i Jugoslavija u tom trenutku kada vladaju komunisti nijevdemokratska. Tu je razlika, ljudi ubijani u ime partije i Broza...
Tasa
POLITIKA nam svakodnevno donosi story o nevinosti kvislinga i saradnika okupatora i zlocinima onih koji su se borili protiv Hitlera i fasista. U civilizovanoj i demokratskoj Fancuskoj streljani su kolaboracionisti i sluge Nemaca. Francuska je streljala 5 gradonacelnika Visijevske vlade, 5,000 policajaca, jer su osramotili instituciju policije, predsednika Visijevske vlade Pjera Lavala, Marsala Petena nisu pogubili zbog starosti i bolesti, brojne dousnike, potkazivace i mnoge koji su radili za Nemce. Kod nas su svi “nevini”, ubise ih “zli” komunisti na pravdi boga, kao da nije bilo kvislinga, saradnika okupatora i onih koji su se borili protiv boraca-a NOB-a, a koje je Antifasisticka koalicija priznala za jedine legitimne predstavnike JU naroda. Tako saznajemo da su nevini pripadnici crnih trojki, zna se da su iza njih ostajale zrtve prerezana grla, cetnici stradali u sukobu sa snagama pobednika, kao i oni koji su lojalno sluzili Hitleru do kraja.
Боривоје Банковић
Извињавам се, учени господине Тасо, а шта је то "story"?
Препоручујем 17
Драган
Ово је једна страна приче...не б било лоше чути и другу.
Вера
Диван пример разборитог и пожртвованог човека који је успео да преживи што многи нису и цело време носи ”терет” на сопстврним леђима чувајући свој и свог порекла идентитет неопходни и један и други ако хоћемо да нас и други признају да постојимо и цене. Он је знао за борбу опстанка и имао је визију да будућа покољења која треба да знају шта су предци радили да би побољшали живот наследницима. Хвала Б Пејовић за опомену.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља